»Ako Krist nije uskrsno, uzalud je naša vjera.« (1 Kor 15, 17)

Matematičko obrtanje ovog iskaza dovelo bi do stava: Naša vera nije uzaludna, jer je Hrist uskrsnuo. S uskrsnućem zapravo počinje hrišćanstvo i sve u njemu. Da nije bilo svedoka Hristovog uskrsnuća, ne bi bilo ni hrišćana, ni Crkve, a ko zna da li bi se za Hrista i znalo. Nama kao običnim, zabrinutim i pomalo sebičnim ljudima ne bi bila dovoljna činjenica Hristovog uskrsnuća da ona nije garancija i našeg uskrsnuća, pa tako čini da možemo da rastemo u veri. Hristovo i naše uskrsnuće čine nerazdvojnu celinu koja kao takva daje smisao, pa na neki način i opravdanje našoj veri.

Poznavaoci ranohrišćanske misli ukazuju da prvi hrišćanski mislioci u dijalogu s helenističkom kulturom Hrista radije prikazuju kao božanski Logos (Um) nego kao konačnu objavu Božje ljubavi prema čoveku. Bili su uvereni da mi svojim razumom možemo da spoznamo Božje postojanje i neke Božje atribute, ali ne i to da Bog, trojedin u sebi, svoja stvorenja voli tako da sebe žrtvuje za njih. Takođe se smatralo da naš razum može da dokaže besmrtnost ljudske duše (uz argumente grčkih filozofa), ali ne i uskrsnuće tela. Hristovo i naše uskrsnuće smatrano je strogo objavljenom istinom, koja je spoznatljiva i prihvatljiva samo natprirodnom verom. Uverenje da uskrsnuće nije razumski spoznatljivo izdvojilo je uskrsnuće kao eshatološku stvarnost iz realnog života čoveka i prirode. Teško je bilo iz perspektive uskrsnuća shvatiti ovozemnu stvarnost. Nije to lako ni danas. Tu se javlja pitanje veze duše i tela i pitanje mogućnosti postojanja besmrtne duše bez postojanja mogućnosti uskrsnuća tela…

Moderni pristup evolutivno-dinamičke slike sveta prikazuje i vidi čoveka kao nedovršeno, ali za dalje transformacije sposobno biće. U tom smislu uskrsnuće je nova etapa ka kojoj ide razvoj čoveka i kosmosa. Daje li to nadu? Po toj teoriji smatra se da se današnji čovek nalazi na pragu treće, duhovne ere i da će izroniti u novom duhu kao što je nekada homo sapiens nakon milijardu godina izronio iz kosmičkog života. Francuski katolički filozof Žan Giton kaže: »Prema mnogim konvergentnim i komplementarnim znakovima, čini se da se čovečanstvo priprema za novu etapu. Posle etape homo sapiensa došla bi etapa homo spiritualisa…. U naše vreme vidimo da se pojavljuju znaci skore promene, znaci vanrednog stanja. Taj prag moraće nužno da se prekorači pod pretnjom smrti ljudske vrste. Ali nepoznat nam je vremenski razmak koji sadašnje čovečanstvo deli od prelaska tog praga« (Filosofia della risurezione, Roma, 1981).

Ako pogledamo prikaze Hristovog uskrsnuća, sv. Pavle razlikuje tri nivoa stvarnosti: telesni, psihički i duhovni. Postoji način života koji je sav uronjen u telesno i materijalno, pa tako u kosmos. Psihički život koji karakterišu inteligencija i refleksija, različit je od njega. Ali postoji i treći način života – život po duhu. Po Pavlu, struktura prvog Adama (homo sapiensa) je duševno-telesna (psiho-somatska), dok je struktura Hrista ‒ drugog Adama ‒ duhovno-telesna (pneumatosomatska), kao homo spiritualisa.

Možda su mistici predstavnici i neko ko približava taj budući duhovni stadijum, tu novu epohu čovečanstva, možda predoznačenu Hristovim uskrsnućem? Hristovo uskrsnuće nije neka jedinstvena pojava (premda jeste čudo), nego otkriće i prefiguracija stvarnih mogućnosti i neslućene budućnosti čitavog čovečanstva i kosmosa. Ali ta se budućnost, ne zaboravimo, ostvaruje uz Božju asistenciju. U tom smislu Hristovo uskrsnuće nije našem razumu potpuno besmisleno. Naprotiv, ono je razumski moguće bar kao pretpostavka ili vizija jednog mogućeg završetka sudbine sveta i čoveka onakvih na kakve smo navikli. Čovek zapravo i ne zna kakve se mogućnosti u njemu kriju dok se ne nađe u vanrednoj situaciji koja ga stavlja pred ono biti ili ne biti. Zato ‒ verujem u Uskrsnuće!

Marijana Ajzenkol