“Amoris laetitia”-sažetak papine apostolske pobudnice

Dokument, koji prikuplja ishode sinoda o porodici 2014. i 2015. godine, podeljen je u devet poglavlja
Amoris Laetitia naslov je Papine postsinodske apostolske pobudnice o ljubavi u obitelji, koja je predstavljena u petak, 8. aprila 2016. u Informativnom uredu Svete Stolice. Dokument, koji prikuplja ishode sinoda o obitelji 2014. i 2015. godine, podeljen je u devet poglavlja u kojima opširno govori o obitelji u svetlu Božijeg nauma, o izazovima za obitelji danas, obiteljskome zvanju i bračnoj ljubavi – napose njenoj plodnosti –, te izlaže neke pastoralne perspektive za praćenje osoba na putu prema braku i tokom braka. Takođe govori o osobitim izazovima razvoda, rastavljenih i civilno ponovno venčanih te o mešovitim brakovima. Posebno poglavlje posvećeno je vaspitanju dece, kao što i čitavo jedno poglavlje govori o praćenju, razlučivanju i integraciji osoba u neregularnom stanju.

Na početku teksta papa Franjo napominje da „ne trebaju sve doktrinarne, moralne ili pastoralne rasprave biti rešene uplivima učiteljstva“. Ustrajući – kaže – na „jedinstvu doktrine i prakse“, koje je nužno u Crkvi, mogu postojati „različiti načini tumačenja određenih vidika doktrine ili nekih posledica koje iz nje slede“, uzimajući u obzir kulture, tradicije i izazove u pojedinim zemljama.

U svetlu Reči
U prvom poglavlju, Papa ističe da Božija reč nije „niz apstraktnih teza, nego pratiteljica na putu“ za porodicu, takođe i za „one u krizi“ jer im „naznačuje odredište putovanja“. Polazeći od Knjige postanka, naglasio je dve karakteristike bračne ljubavi: dijalog i jedinstvo. Zatim se usredotočio na važnost nežnosti, a decu je nazvao „živim stenama“ porodice. Na kraju je spomenuo problem nezaposlenosti i tragedije porodica-izbeglica.

Stvarnosti i izazovi za porodice
U drugom poglavlju Papa navodi poteškoće s kojima se današnje porodice suočavaju, poput individualizma koji razvezuje slobodu i pravednost od istine, vrednosti i načela te „kulture provizornoga“. Uprkos tome, hrišćanski predlog ne treba biti samo „retoričko osuđivanje aktualnih zala“, što bi značilo upasti u „zamku samoobrambenih žalopojki“ koje su daleko od „misijske kreativnosti“. Hrišćanski predlog treba predstaviti razloge i motivaciju za brak i porodicu. Prema papi Franji, potrebna je „zdrava autokritika“ o načinu predstavljanja braka, koji je bio usredotočen samo na dužnost rađanja dece te „doktrinarna, bioetička i moralna pitanja“, kao da se radi o „teretu koji se čitav život ima podnositi“.

Osobito je istaknuo nekoliko izazova za porodicu koji su prepoznati na sinodama: mentalitet protivan rađanju dece, slabljenje verske prakse, zlostavljanje dece, selilaštvo, progon kršćana, starost i invalidnost, siromaštvo, kohabitacija i istospolne zajednice, nasilje nad ženama te rodna ideologija. Snažno je osudio svaki pokušaj državnog nametanja kontracepcije, sterilizacije i pobačaja te kazao da se vanbračni život i istospolne unije ne mogu izjednačiti s brakom. Kazao je da je „uznemirujuće“ što se ideologije poput one rodne „nameću kao jedina misao koja takođe određuje obrazovanje dece“. „Biološki spol i društveno-kulturna uloga mogu se razlikovati, ali ne i odvojiti“ – napisao je Sveti Otac.

Pogled usmjeren na Isusa: zvanje porodice
Treće poglavlje predstavlja „sažetak crkvenog nauka o braku i obitelji“. Ističe se kako nerazrešiva bračna veza muškarca i žene nije breme, nego dar i zvanje; sakrament za posvećivanje i spas supružnika, a ne društvena konvencija ili isprazan obred. Napominje se da se Crkva treba pastoralno brinuti za vernike koji kohabitiraju, osobe koje su samo civilno venčane te za rastavljene u novim vezama.
Napisao je kako treba „jasno izražavati doktrinu“, izbegavajući istovremeno „sudove koji ne vode računa o složenosti različitih situacija“. Parovima koji ne mogu imati decu je preporučio posvajanje. Naglasio je „nepovredivo pravo“ nerođenog života, koji „nikada ne može biti predmet dominacije“. Također je istaknuo pravo na prigovor savesti. Porodica je domaća crkva, a Crkva je porodica porodice – ustvrdio je.

Ljubav u braku
U četvrtom poglavlju, o bračnoj ljubavi, Papa na porodični život primenjuje karakteristike koje sv. Pavle niže u svojem poznatom himnu ljubavi. Izravno se obraća mladima, govoreći im da brak nije teret ili nedostižni ideal. Ističe važnost dijaloga, a osobito se osvrće na spolnost u braku. Bračna ljubav vodi tome da čitav emocionalni život postane dobro za porodicu, u službi zajedničkog življenja. Spolni je život supružnika „prekrasan dar“. Ni na koji se način erotična dimenzija ljubavi ne može smatrati „dopuštenim zlom ili teretom koji treba podnositi radi dobra porodice“. Papa takođe govori o vrednosti devičanstva, kao oblika ljubavi koji nije protivan ženidbi, nego predstavlja drukčiji način kako voljeti.

Ljubav postaje plodna
Peto poglavlje osobito je posvećeno plodnosti ljubavi i prihvatanju života u porodici. „Pomislimo koliko vredi embriji!“ – napisao je. „Treba ga promatrati istim pogledom Očeve ljubavi koja gleda ponad izgleda“ – ustvrdio je papa Franja. Dete nije ispunjenje osobne aspiracije, nego ljudsko biće s neizmernom vrednošću te ima naravno pravo na oca i majku. Papa je nadalje istaknuo „ženski genij“ te napomenuo da smanjenje majčinske prisutnosti u društvu predstavlja „ozbiljnu opasnost“. Rekao je kako ceni feminizam koji „ne pretenduje na uniformnost te ne neće majčinstvo“. Primetio je težak problem odsutnosti očinske figure napomenom kako je „naše društvo društvo bez očeva“.

U postupcima posvajanja, uvek treba prevladati pravo deteta – stoji nadalje u tekstu. Porodica treba uspostaviti „kulturu susreta“ i boriti se za pravednost. U tom kontekstu, rekao je da onaj ko pristupa euharistiji, ne osećajući se potaknut na zalaganje za siromahe i patnike, nedostojno prima taj sakrament.

Neke pastoralne perspektive
U šestom poglavlju izložene su neke pastoralne perspektive, „novi putovi“ proizašli iz sinodskog hoda, a koje različite zajednice trebaju razraditi u „praktične i učinkovite predloge“. Istaknuta je potreba da kršćanske porodice sve više postanu ne samo objekt, nego i subjekt porodičnog pastorala. Potrebna je interdisciplinarna formacija koja favorizira komplementarnost različitih poziva u Crkvi. Moglo bi se, osim toga, „bolje prihvatiti iskustvo duge istočne tradicije oženjenih svećenika“.
Papa je preporučio da se „nikada ne potiče“ sklapanje ženidbe koja nema realne mogućnosti za stabilnost. Učiti kako voljeti ne može se svesti na kratki ženidbeni tečaj. Osim toga, potrebno je pratiti novovenčane parove, koje poziva na realistično prihvatanje supružnika i da nauče kako „pregovarati“ poradi dobra porodice. Istaknuo je i potrebu formacije u prirodnom planiranju porodice.
Razvod je „zlo“, a njegov porast u društvu je „vrlo zabrinjavajuć“. Deca ne trebaju postati taoci takvih situacija. Premda je razdvojen život „krajnje rešenje“, ono je nekada „moralno potrebno“ zbog nasilja ili izrabljivanja. S obzirom na rastavljene i civilno ponovno vjenčane, ponavlja ono što je rečeno na sinodama, ističući potrebu razlučivanja i praćenja. Brinuti se za njih u hrišćanskoj zajednici nije oslabljivanje vere u nerazrešivost braka, nego izričaj ljubavi – stoji u dokumentu.
Zajedničko primanje euharistije u mešanom braku katolika i nekatoličkog hrišćanina „ne može biti doli iznimno“. S obzirom na osobe s homoseksualnim sklonostima, osuđuje se svaka „nepravedna diskriminacija“ i nasilje protiv njih, napominjući istovremeno da nije moguća ni „daleka analogija“ istospolnih zajednica s brakom i porodica.

Osnažiti vespitanje dece
Sedmo poglavlje posvećeno je vaspitanju dece, koji je „najozbiljnija obveza“ i „prvo pravo“ roditelja. Oni trebaju biti slobodni izabrati kako odgajati decu, prema vlastitim uverenjima. Odgajati ne znači biti opsesivan i preuzeti kontrolu nad svim, nego „promicati odgovornu slobodu“ koja će znati dobro izabirati. Moralni odgoj dece roditelji „nikada ne mogu delegirati“. Takođe se ističe vrednost sankcija kao poticaja na dobro te važnost da se disciplina ne pretvori u „sakaćenje želje“. Papa osim toga govori o „tehnološkom autizmu“ kao opasnosti za decu i mlade, kao i o potrebi spolnog vaspitanja. Izraz „siguran seks“ pokazuje „negativan stav prema naravnoj svrsi“ polnosti, kao da je eventualno dete „neprijatelj od kojeg se valja zaštititi“.
Od ključne je važnosti da se pomogne „prihvatiti vlastito telo takvo kakvim je stvoreno“, u „svojoj muškosti ili ženskosti“, odgajajući da se „cene razlike“, jer „ono što je muško i žensko ne može se odvojiti od Božijega dela“. Na kraju poglavlja se napominje da su roditelji „aktivni subjekti“ u katehezi svoje dece, kao i da se „duhovno iskustvo ne nameće“, nego predlaže deci u slobodi.

Pratiti, razlučivati i integrisati krhkosti
Osmo poglavlje je čitavo posvećeno „praćenju, razlučivanju i integriranju krhkosti“. Govori se o dva temelja: s jedne je strane nauk o sakramentalnom braku, a s druge strane potreba milosrdne integracije „krhkosti“ mnogih vernika. Na pastire spada „promicanje kršćanskoga braka“ i „pastoralno razlučivanje situacija tolikih ljudi koji više ne žive tu stvarnost“. Civilni brak ili kohabitacija često nisu motivirani predrasudama ili otporom sakramentalnom braku, nego kulturnim uvetovanjima i kontingentnim čimbenicima. S tim se situacijama treba „suočiti na konstruktivan način, pokušavajući ih preobraziti u prilike za hod prema punini braka i obitelji, u svetlu jevanđelja“.
To treba činiti – stoji dalje u tekstu – po „zakonu postupnosti“ koji predlaže Jovan Pavle II., prema kojem čovjek ostvaruje dobro u „stupnjevima rasta“. Put Crkve – kaže papa Franja – put je milosrđa i integracije, koji nikoga ne osuđuje zauvek, nego pruža Božije milosrđe „svima koji ga traže iskrena srca“. „Niko ne može biti osuđen zauvek, zato što to nije logika jevanđelja!“ – ustvrdio je Papa.
Vodeći računa o kompleksnosti situacija, treba „integrirati sve“, uključujući rastavljene i ponovno venčane, koji mogu sudelovati „u životu zajednice putem socijalnog zalaganja ili molitvenih susreta.“ Papa takođe ističe da situacije mogu biti „jako različite“ i da ih stoga „ne treba katalogizirati ili zatvarati u prekrute izjave“. Važno je prikladno „osobno i pastoralno razlučivanje“, zato što „ne postoje jednostavni recepti“.

Papa Franja je napisao da „ne treba očekivati od sinode ili pobudnice novu opću normativu kanonske vrste, primenjive na sve slučajeve“. Ono što je moguće je „samo novi podsticaj na odgovorno razlučivanje“ pojedinačnih slučajeva, s obzirom da „stupanj odgovornosti nije isti u svim slučajevima“ te da stoga „posledice ili učinci jedne norme ne trebaju uvek biti isti“, pa i u „sakramentalnoj disciplini“, kad se može razlučiti da u pojedinačnoj situaciji nema teške odgovornosti.
Stoga je za rastavljene i ponovno venčane korisno učiniti ispit savesti, a razgovor sa sveštenikom u unutarnjem forumu može pomoći oblikovanju „ispravnog suda“ o onome što sprečava mogućnost „punog sudelovanja u životu Crkve“. Važno je, međutim, izbeći rizik „pogrešnih poruka“, kao da bi sveštenik mogao udeliti „brze iznimke“ ili kao da bi se za određene usluge mogao steći „sakramentalni privilegij“, uz opasnost da se ostavi dojam kako Crkva „promiče dvostruki moral“.
„Nije više moguće reći da svi oni koji se nalaze u takozvanoj ‘neregularnoj’ situaciji žive u stanju smrtnoga greha“ zato što osim mogućeg „nepoznavanja norme“, mogu postojati drugi „čimbenici koji ograničavaju mogućnost odlučivanja“, poput nasilja, straha ili afektivne nezrelosti. „Razlučivanje je dinamično“ i „sitničavo je ostati na tome da se u obzir uzima samo činjenica odgovara li delovanje osobe zakonu ili opštoj normi“. Premda uopšte norme „predstavljaju dobro koje nikada ne treba zanemariti ili prekršiti“, one istovremeno „ne mogu obuhvatiti sve pojedinačne situacije“ – ustvrdio je Papa.
Pastir se stoga ne može zadovoljiti „samo primenjivanjem moralnih zakona“, „kao da su kamenje“ za baciti na ljude. Moguće je da se „u situaciji objektivnog greha, u kojoj nema subjektivne odgovornosti… živi milost u Bogu, primajući u tu svrhu pomoć Crkve“. „U određenim slučajevima, mogli bi od pomoći biti i sakramenti“ – dodao je Papa, napominjući da ispovedaonica ne treba biti mesto mučenja i da euharistija „nije nagrada za savršene, nego hrana za slabe“.
Napisao je kako je danas još više od pastorala za neuspele situacije, potreban pastoralni napor kako bi se brak učvrstio i tako se sprečilo njegovo raspadanje. Valja imati logiku „suosećanja“, izbegavajući progone, pretvrde i nestrpljive sudove. Ne suditi, ne osuđivati, ne isključivati nikog – naglašava papa Franja. Posebnu pažnju pastiri trebaju posvećivati „primatu ljubavi“, ne uslovljavajući Božije milosrđe. Pastoralno praćenje jako se razlikuje od „hladnog morala“ na pisaćem stolu te od „zatvorenih srdaca“ koji „na Mojsijevoj stolici“ sude „na površan način teške slučajeve i ranjene porodice“.

Bračna i porodična duhovnost
U poslednjem poglavlju, posvećenom bračnoj i porodičnoj duhovnosti, poziva se na zajedničku molitvu, koja je „povlašteno sredstvo izražavanja i jačanja vere“. U porodici se živi duhovnost isključive i slobodne ljubavi, s otvorenim srcem koje svakodnevno obnavlja vernost. Apostolsku pobudnicu papa Franja zaključuje molitvom Svetoj porodici. (kta/rv/kmc)