Božje ime je Milosrđe

Svetski bestseler, razgovor pape Franje s novinarom i publicistom Andreom Tornielijem, o milosrđu, pravdi, korupciji, licemerju, homoseksualnosti, ulozi Crkve u današnjem društvu i na srpskom jeziku!

Razgovor Andree Tornielija s papom Franjom.

Knjiga Božje ime je Milosrđe nastala je kao plod intervjua novinara Andree Tornielija i pape Franje. Inspiracija za ovaj intervju rodila se na jednoj od prvih misa s narodom pape Franje, u Crkvi Svete Ane u Vatikanu, na kojoj je bio prisutan i Andrea Tornieli i na kojoj je čuo papinu propoved o Božjem milosrđu. Tumačeći odlomak iz Jevanđelja po Jovanu o preljubnici, papa je na vrlo dirljiv način opisao bezgranično Božje milosrđe. Tom prilikom papa je izjavio da je milosrđe ono po čemu prepoznajemo Boga. Kada bi Bog bio samo pravedan, onda ne bi bio Bog, bio bi samo čovek. Međutim, Bog ide iznad pravde i pravednosti, ide iznad zakona i propisa. On oprašta zato što je Milosrdan, prašta zato što nije vođen zakonima, oprašta zato što ne ume drugačije. Oprašta grešnici ne prigovarajući za počinjene grehe, ali ne osuđuje ni one koji su hteli da je osude na smrt. Svojom ljubavlju nadilazi sve ljudske slabosti i čeka da se otvori najmanji prolaz do naših srca za Njegovo milosrđe. Kada oprašta, oprašta u potpunosti. Opraštajući zaboravlja naše grehe. Pišući u prašini, dok čeka odgovor gomile pripremljene da osudi preljubnicu, želi da nam poruči da naši gresi nisu ispisani na kamenim ili bronzanim pločicama, nego su zapisani u prašini. Dovoljno je samo malo kajanja da bi Bog jednim potezom izbrisao napisano. Zato ne prigovara preljubnici. On vidi njeno raskajano srce, saoseća i teši je.

Milosrđe i Tajna ispovesti

…»Odem u našu kapelicu,

pred svetohranište, i kažem Isusu:

’Gospode, orposti mi što sam previše opraštao,

ali ti si mi dao taj loš primer.’«

Ispovest je mesto i vreme kada Božje milosrđe ulazi u naše živote. Govoreći o ispovesti papa se vrlo često osvrće na pitanje opraštanja i podeljivanja otpusta. A kao odgovor koristi se upravo primerima koje nam je Isus ostavio, a koje je jedan brat kapucin nazvao »lošim primerom opraštanja«, želeći da istakne da u Božjem milosrđu i opraštanju ne postoje granice. Shvatanje ispovesti kao čistionice greha, koji nisu ništa više od mrlja, po papinim rečima je loše i nedelotvorno. Gresi nisu mrlje nego rane. Rane koje mi nosimo svakodnevno na sebi, svojoj duši i srcu. Unosimo ih u naše odnose s Bogom i drugim ljudima. Rane koje nas opterećuju i bole, a vrlo često ugrožavaju naše živote i živote naših bližnjih. Nekada su ljudi lek za svoje rane tražili upravo u ispovedaonici, danas ih traže gde god je to moguće, kod vračara, lajf koučeva i raznih samozvanih iscelitelja/isceliteljki.

Mesto susreta s Isusovim milosrđem je upravo greh u trenutku kad ga ispovedamo. Ali Bog je uvek ispred našeg greha, On uvek dolazi prvi, i ostaje uz nas. On nas želi, čezne i voli, i onda kada smo sami sebi mrski i neprihvatljivi. I tu dolazimo do svedočanstva apostola Pavla koji kaže: ako s Njim umresmo, s Njim ćemo i živeti; ako trpimo, s Njim ćemo i carevati; ako li se odreknemo i On će se nas odreći; ako li izneverimo, On ostaje veran, jer se ne može samog sebe odreći (2 Tim 2, 11–13). Ako se odrekne milosrđa, ako ne sudi po milosrđu i ako ostane samo pravedan, Bog je izneverio samog sebe. Bogu nije moguće da izneveri samog sebe, i upravo u tome nalazi se sva naša nada i poverenje u Boga koji prašta i prihvata. Zato je On Otac koji ne čeka da Mu dođemo i ispričamo svoje grehe i zatražimo oproštaj. Dovoljano je samo pokajanje i otpravljenost na put k Njemu, da On ustane sa svog prestola i potrči nam u susret (Lk 15, 20). I ono što Bog prvo čini jeste zagrljaj. On nas prima u svoj zagrljaj, daje nam osećaj sigurnosti i prihvaćenosti. Previja naše rane, daje nam novu odeću i stavlja prsten na ruku. Upravo taj prsten u priči o Milosrdnom ocu nosi duboku simboliku. Tim činom otac pokazuje da svog sina ne prihvata kao grešnika. Sin je za Oca na prvom mestu sin, i tu vrednost i to dostojanstvo u Očevim očima sin nikada nije izgubio. I to je ono što duboko potresa i para srce. Čovek/dete Božje, ma kakav i koliki greh napravio, uvek ostaje to što jeste, njegovo dostojanstvo se ne umanjuje i ne troši. To je primer koji i svi mi treba da sledimo, da u drugome, pre svih uvreda i bolova koji su nam naneseni, vidimo Čoveka koji je u Božjim očima neprocenjiv.

Govoreći o ispovesti i dostojanstvu svakog čoveka, papa Franjo je podelio iskustvo koje je imao u vreme dok je bio paroh u Argentini i rektor jezuitskog Colegio Maximo. U njegovoj parohiji živela je majka dvoje dece koju je muž napustio. Kako bi prehranila decu, a pošto nije imala stalno zaposlenje, povremeno je radila kao prostitutka. Parohija i Karitas su joj pomagali, na čemu je ona bila veoma zahvalna. Jednog dana oko Božića došla je s decom u Colegio i tražila Bergolja da bi mu se zahvalila, ali ne na hrani koju je dobila, nego na tome što on, Horhe Mario Bergoljo, nikad nije prestao da je oslovljava s gospođo. Njeno dostojanstvo, bez obzira na sve, ostalo je nepovređeno. U tom naizgled malom ali veoma značajnom činu nalazi se tajna zdravih međuljudskih odnosa – u bezuslovnom poštovanju dostojanstva drugog čoveka, upravo onako kako Bog poštuje dostojanstvo svakog od nas.

 

Crkva nije na svetu da osuđuje,

nego da omogući susret s onom dubokom ljubavlju

koja je Božje milosrđe.

Da bi se to dogodilo, potrebno je izaći.

Izaći iz crkava i parohija,

izaći i tražiti ljude tamo gde žive, gde pate, gde se nadaju.

papa Franjo

 

Pastiri crkve prvi su pozvani na Božje milosrđe. Oni su ti koji su milosrđe primili i koji moraju da svedoče za to Milosrđe. U savremenom svetu, kada se Božje stado raspršilo i kada su na delu mnogi lažni proroci, sveštenici su pozvani ne da se zatvore u svoje udobne kancelarije i lepe crkve, nego da izađu iz udobnosti zone komfora i traže izgubljene i povređene duše.

Grešnici da, korumpirani ne

Prema mišljenju pape Franje, za grešnika je najbitnije osećanje stida, jer ga ono štiti od greha, istovremeno čuvajući istinu, dobrotu i lepotu. Dok je korumpiranost ta koja nas čini bestidnima, koja samu sebe opravdava i zatvara oči pred sopstvenim zlodelima. U njoj nema poniznosti i milosti. Ona je ohola i nemoralna. Spremna je da osuđuje druge, da jauče nad svojim lošim stanjem, dok sama iskorišćava radnike, zapošljavajući ih samo na tri meseca da im ne bi plaćala osiguranje, vara državu ne plaćujući poreze… Da stvar bude gora, svojim postupcima se hvali i ponosi, nazivajući to svoje ponašanje snalažljivošću. Snalažljiv je možda neko ko ide nedeljom na liturgiju, daje crkvi novac, a u mnogim primerima postavljen je na pijedestal dobrog hrišćanina. Tako korupcija nje samo problem pojedinca, nego stanje u kojem se nalazi celo društvo. Birajući između grešnika i korumpiranog, papa bira grešnika, jer on je svestan svojih greha i kaje se, dok je onom korumpiranom sve to nepotrebno, jer u svojoj savesti već je opravdao sam sebe.

Jubilej oprosta

Na pitanje novinara kako je došao na misao da proglasi vanrednu Godinu milosrđa, papa je odgovorio da je ta odluka donesena u molitvi. Osvrnuvši se na svoje prethodnike, papa je citirao papu Pavla VI koji je rekao: »Moja beda i Božje milosrđe.« Iskustvo Boga koji miluje i zaceljuje rane grešnika jeste iskustvo koje u Godini milosrđa treba da dâ podsticaj svim hrišćanima, a pre svega pastirima Crkve na intenzivno razmišljanje o tome gde je mesto Crkve u savremenom svetu. Da li joj je mesto u lepoj tradiciji, narodnom folkloru i muzejima, ili joj je mesto da bude blizu čoveka i ponudi mu spasenje? Cilj jubileja jeste u tome da počnemo ponovo da razmišljamo o Crkvi koja je blizu svakom čoveku, koja je prisna, greje srca i leči rane.

Aleksandar Cvetković

Knjigu Božje ime je Milosrđe možete nabaviti u Katoličkom medija centru, u Krunskoj 23, u Beogradu, email: blagovest.robi@gmail.com. Cena: 450 dinara