Četvrti dan božićne devetnice 19. decembar

Tih dana usta Marija i pohiti u Gorje, u grad Judin.  Uđe u Zaharijinu kuću i pozdravi Elizabetu.  Čim Elizabeta začu Marijin pozdrav, zaigra joj čedo u utrobi. I napuni se Elizabeta Duha Svetoga  i povika iz svega glasa: »Blagoslovljena ti među ženama i blagoslovljen plod utrobe tvoje!  Ta otkuda meni da mi dođe majka Gospodina mojega? Gledaj samo! Tek što mi do ušiju doprije glas pozdrava tvojega, zaigra mi od radosti čedo u utrobi.  Blažena ti što povjerova da će se ispuniti što ti je rečeno od Gospodina!«

(Lk 1, 39 – 45)

Pohod Djevice Marije Elizabeti

Sastavni deo Isusovog javnog delovanja predstavlja polemika sa verskom i političkom elitom Izraela kao rimske  provincije, Isusa često nalazimo u oštrim diskusijama sa farizejima i učiteljima zakona. Svo to bilo je obeleženo nerazumevanjem, neprihvaćanjem, neodobravanjem, na kraju ovaj sukob kulminira u smrtnoj osudi – među svoje je došao, a njegovi ga nisu prihvatili.

I proroci pre Krista upućivali su oštre kritike poglavarima, sveštenicima, dakle, establišmentu ali i narodu jer nisu prepoznali vreme Božjeg pohoda – zbog okorelosti njihovih srdaca, ostali su gluvi i slepi u svom idolopoklonstvu, zatvoreni u iluzijama o svojoj snazi i samodostatnosti, ogrezli u različitim formama socijalnih nepravda. Ipak nije sve bilo izgubljeno. Nada se polaže u čedan i neporočan delić naroda, u ostatak Izraela –  To su siromasi u duhu koji naslanjaju svoje slabašne snage na Božju spasonosnu ljubav; koji prianjaju uz Boga kao uz izvor svega postojećeg i garanciju opstanka; koji kao da anticipiraju etiku Isusovih blaženstava – etos milosrđa, blagosti, krotkosti, mirotvorstva, pravednosti i saosećanja. Prorok izražava nadu da će se upravo po ovoj šaci malenih, skromnih i neznatnih spasiti i drugi postavši tako most po kojem svima dolazi oslobođenje i milost. U ovoj logici spasenja važi pravilo: mnogi (svi) se spasavaju zahvaljujući nekima. Dakle, Bog bira posebno neke da bi po njima i zahvaljujući njima dotaknuo mnoge. Izabrati nekoga i na taj način ga privilegovati u Božjem planu ne znači isključiti druge, naprotiv, oni drugi su pozvani sudelovati na „izabranju“ , na „privilegiju“ nekih. Ostatak Izraelov biće blagovest svim narodima. Privilegij Božjeg izbora tako postane i obaveza poslanja prema drugima.

Bog je u Isusu Kristu spasonosno pohodio svoj narod, u njemu Bogočoveku ponudio je savez zajedništva sa čovječanstvom. Sudbini Sina voljenog ljubavlju Boga Oca pridruženi su oni maleni, skromni i neznatni koji su se već prije nadali i radovali Božjoj intervenciji u ljudskoj istoriji – Djevica Marija, njezin suprug Josip, Elizabeta sa Ivanom u utrobi, Zaharija itd.

Oni su svim srcem i razumom prihvatili Božji pohod čovječanstvu u osobi Isusa Krista. Raduju se da ih je Bog pogledao i zagrlio po Kristu kao svoju voljenu decu. Poučljivog srca i uma slušaju i primaju Reč spasenja izgovorenu Bogom Ocem u Isusu Kristu. Iskustvo vere, iskustvo delovanja Božje spasonosne ljubavi u istoriji ih povezuje, okuplja u zajednicu, tera da izlaze iz zona svoje privatnosti i uspostave odnose zajedništva u kojima pulzira dijalog, komunikacija, razmena iskustava, uzajamno obogaćivanje, sazrevanje uz asistenciju drugoga – brata i sestre u veri, blagoslivljanje jedni drugih.

Kasnije se na stablo vere ovog kršćanskog ostatka Izraela nakaleme i drugi koji su bili daleko postavši tako bliski – bliski Bogu kao posinjeni sinovi, bliski Kristu kao njegovi učenici, bliski drugima kao braća i sestre.

Sinodalni hod u Crkvi narednih meseci želi skrenuti pažnju na Božji princip spasavanja mnogih po nekima. Kristov učenik i prijatelj doživljava milost i privilegij pripadnosti Kristu kao stalan poziv da svoje iskustvo vere komunikuje i drugima koji su daleko učinivši njih u Duhu Svetome bliskima Bogu Ocu i braći i sestrama. Sinodalna Crkva u odnosu na svet, u kojem se nalazi, nastupa kao ostatak Izraelov, kao most po kojem se dolazi do spasenja celog sveta – kako su o tome sanjali starozavetni proroci.

Pohod Djevice Marije Elizabeti, njihov susret i zajedničke molitve odgovaraju teološki ciljevima koje prati sinodalni proces u Crkvi. Tko veruje nikad nije sam. Vera pretpostavlja i stvara zajednicu, u veru smo uvođeni drugima koji su verovali pre nas, na putu vere smo praćeni i podupirani braćom koji veruju sa nama, veru želimo prenositi onima koji će nastaviti hod posle nas. U ispovedanju vere uvek odjekuje i ponizna zahvalnost drugima za ponuđen dar i odgovornost za veru svoje braće trudeći se dati tačan odgovor na pitanje: Gdje je tvoj brat?

Vlč. Andrej Đuriček

KMC