Čovek u bespuću – strah pred savremenim oblikom kuge
Od trenutka kad se rodimo, nad našim strahovima bdiju otac i majka. A kad smo ovako uplašeni pred savremenim oblikom kuge, za koga strahujemo? Za sebe, oca, majku, drugog… ali ko je taj drugi i kako ga vidimo? Kao sebe, ili samo kao drugog?
Nekako se ovaj bolni trenutak desio i obuhvatio i sam Uskrs. I tako se samo od sebe nametnulo razmišljanje ‒ nadilaze li naši strahovi Isusovo osećanje u noći pred suđenje, u noći pred raspeće… I kako je On sebe tako nesebično podario drugima, što je veoma realno pitanje budući da Jerusalim nije izmišljeni grad, a Isus je zaista bio tu i ostao s nama…
Dakle, strahujemo ‒ a želeli bismo da ostanemo za večnost. Ipak, mišljenja smo da strahovi i želja za večnošću nekako idu odvojeno. Vera oduzima i nadilazi strah, ali sasvim druga stvar je kako mi kao pojedinci sve to shvatamo.
Kad neko fizički nestane iz našeg života ‒ tako mi barem sebično mislimo i smatramo da je njegov život nekako ugrađen i ima smisla jedino unutar našeg života ‒ zaključujemo da je nastala određena praznina. Potom kreću strahovi, pitam se kako ću dalje, a ne postavljam pitanje šta je sad s njim i gde se on nalazi… I tako se sad mešaju strahovi da će se nešto takvoi meni desiti, uz onaj poznati strah vezan za to šta dalje.
Sad nam je moguće zamisliti stanje svesti ljudi u ranijim vekovima, kad su se zatvarali i druge posmatrali kao moguće neprijatelje, jer možda prenose bolest, pa su želeli »pristojnu razdaljinu«. I kad bi umro neko ko je negovao te obolele, mi bismo ga »žalili«, samo da li je to puna istina? Možda duboko u sebi mislimo da on i baš nije bio pri »čistoj svesti i razumu«, jer umesto da se »čuva« ‒ hrlio je u bolest, a eto, mi to nećemo. Mi nećemo ‒ jer smo razumni ‒ da, kao sveštenici koji odlaze u favele u zemljama u kojima ubijaju zbog grama kokaina i heroina, stanemo pred ubice. Kad pogledamo neki dokumentarni film o tome ‒ bude nam žao, možda i iskreno, ali duboko u sebi pitamo se zašto li je to sebi učinio.
A onda slavimo Uskrs. Ipak, Uskrs je za drugog, a mi smo nekom drugom drugi, i tako nastaje obrnuti domino-efekat ‒ umesto rušenja, pokrenuto je stvaranje.
Tako je i danas ‒ dok sedimo sami, brinemo o sebi i veoma smo obazrivi ‒ uključimo u sebe i drugog, odnosno činimo ono za šta i jesmo pozvani, naravno, uz poštovanje propisanih medicinskih mera. To nije poziv na nesmotrenost i puko druženje, nego prihvatanje činjenice da taj drugi živi pored nas i nije puko sredstvo nego naša svrha. Tako nastaje naša malena žrtva, spram one koju nam je podario Isus žrvujući sebe nama, uz pristanak svog Oca. To je Delo.
Marko Trajković
