Dar vere nam pomaže da ne gledamo samo na sebe…
Uoči godišnjeg susreta porodica Beogradske nadbiskupije, koji će se održati 20. 10. 2018 u Marianumu u Beogradu, razgovaramo s porodicom Andriolo
Porodica Andriolo iz Italije već nekoliko godina živi u Srbiji i svedoči za Krista. Pripada pokretu Neokatekumenskog puta i u tom duhu prihvatila je poziv da ovamo dođe u misije. Možete li nam se ukratko predstaviti?
Kao prvo, želimo da zahvalimo Bogu za mogućnost što možemo da podelimo ovo iskustvo. Bog nam je potpuno promenio život. Imao je mnogo milosti i strpljenja s nama…
Stigli smo u Beograd pre godinu dana nakon što smo, cela naša porodica, u Šapcu živeli više od 10 godina.
Gospodin nam je darovao sedmoro dece, Đakoma, Agnezu, Đorđa, Irenu, Mirijam, Katerinu i Matildu.
Ja, Sandro, i moja supruga Anamarija dolazimo iz različitih životnih iskustava kroz koja smo prolazili u Monseličeu blizu Padove u Italiji, tražeći, kao i svi, put ka sreći, put sigurnosti da bismo ispunili svoju osećajnost, tražeći poštovanje drugih ljudi, s ciljem osmišljavanja svega onoga što smo dotad živeli i onoga što nas je čekalo na putu ispunjenog življenja!
Našli smo se svojevremeno pred crkvenim venčanjem, ali više zbog insistiranja Anamarije, budući da na početku nismo imali tu milost da živimo vereništvo vezano za iskustvo vere, koje smo tek naknadno ponovo otkrili i zajedno shvatili.
Ja, Sandro, bio sam daleko od Crkve i od Boga, uveren da je moj život zavisio samo od mog rada i truda, od mojih snaga, od mojih sposobnosti, i da ću se u životu ispuniti bez potrebe za drugima, s ponosom koji i dan-danas zaista teško mogu da pobedim!
Čim smo se venčali doživeli smo ozbiljnu krizu koja nam je pomogla da ispitamo svoj odnos – i polako smo počeli da shvatamo da je jedini način za spas našeg braka bio samo Bog!
Prošli smo, kao i mnogi drugi, iskustvo križa koji je učinio da trpimo, ali danas možemo da kažemo da je sve bilo radi našeg spasenja. Dakle, zahvaljujući naveštavanju da te Bog voli, pogotovo kao grešnika, slabog kakav jesi, počeli smo zajedno da živimo iskustvo Neokatekumenskog puta, koji je za nas bio Božji poklon dobijen preko Crkve, poklon koji nas i dalje održava i pre svega nam pomaže da živimo iskustvo vere u porodici, a takođe pomaže našoj deci da se upoznaju s Bogom i Njegovom Reči.
Neokatekumenski put nam je pomogao da sagledamo svoju stvarnost, našu sebičnost, naše idole i iznad svega dao nam je svetlo za život, dao je značenje i braku, tome koliko je važno živeti prihvatajući u potpunosti svu decu koju nam je Bog dao. Iskusili smo ono što znači živeti čistoću, po volji Božjoj, čoveka i žene koji se potpuno daruju, koji zajedno sa Svetim Duhom zaista mogu da učestvuju u stvaranju života i da u svakom trenutku osećaju prisustvo Boga.
U nama se rodila zahvalnost upravo zato što nas je Bog spasao i spasao naš brak, tako da smo u određenom trenutku osetili želju i podstrek da odemo iz svoje zemlje, da ostavimo svaku sigurnost, moj posao profesora i Annamarijin posao poštanske službenice, naše porodice, prijatelje, da bismo zajedno sa svojom decom sudelovali u evangelizaciji, naveštavajući tu ljubav koju ima Otac, posebno prema onima koji su Mu daleko, kakvi smo mi bili…
Danas osećamo da je za nas i za našu decu to i dalje iskustvo koje nam pomaže da »izgubimo život«, a možemo da posvedočimo da izgubiti život za Boga, za druge, za Evanđelje, uprkos velikim naporima zaista može da ispuni srce srećom.
Posle toliko godina nije bilo lako napustiti Šabac, braću koja su s nama u zajednici delila iskustvo vere, župnika don Andreja s vernicima Crkve Svete Ane i da počnemo da živimo novu realnost u Beogradu, s novim školama i novim odeljenjima koja pohađaju naša deca …
Dvadesetog oktobra u Beogradu će se održati susret porodica cele Beogradske nadbiskupije. Takav susret bio je i pre godinu dana i u njemu ste i vi sudelovali. Kakve ste utiske poneli?
Ta činjenica da slušamo Božju Reč, delimo životno iskustvo, da imamo zajednicu koja nam pomaže, ali da istovremeno nalazimo i trenutke za zajedničku molitvu – osnovna je stvar da bismo rasli u veri i naučili da slušamo i razumevamo potrebe drugih, a da ne gledamo samo na sebe.
Kad smo zajedno s decom prisustvovali prošlogodišnjem susretu porodica u Beogradu, iskreno rečeno – bili smo malo zbunjeni, osećali smo se donekle usamljeno… Došli smo iz Šapca, gde je realnost koja nas je okružavala bila mala, s malim brojem braće katoličke i pravoslavne vere, tako da, kad smo došli u Beograd, činilo nam se kao da smo dospeli u neki drugi svet…
Ono što nam je tog dana mnogo pomoglo bilo je to što smo osećali ljubav i želju za zajedništvom koju su imali ljudi koji su organizovali okupljanje i koji su mnogo uradili i za nas odrasle i za našu decu.
Osećali smo majku Crkvu s prisutnim sveštenicima, ali iznad svega s njenim pastirom nadbiskupom mons. Stanislavom Hočevarom, koji nam je svojom energijom, nesumnjivom poteklom iz jake vere, pomogao da sve više i više osećamo važnost Crkve, značaj tog »Tela« koje, na slavu Božju, ima snage da i dalje daje svetu, sve više sekularizovanom i dehristijanizovanom!
Slušati pritom iskustva u grupi, iskustva druge braće, bilo je pravo bogatstvo: zaista smo često mogli da vidimo i osetimo dela Božja kroz konkretne osobe i to kako tuđe iskustvo može da pomogne prisutnima za obraćenje i prihvatanje sopstvene istorije. Moramo reći da smo se u Šabac vratili s osećajem nostalgije, ali i zahvalnosti Bogu za sve što smo tamo živeli.
Šta biste poručili vernicima, a pre svega porodicama, povodom predstojećeg susreta? Kakva su vaša očekivanja?
Posle Drugog vatikanskog sabora Bog je preko Duha Svetoga poslao u Crkvu nove harizme koje čoveku mogu pomoći da raste u veri i da je sačuva. Ono što smo prepoznali iz svog iskustva, uz pomoć Neokatekumenskog puta, jeste da vera, ako je življena u samoći, rizikuje da umre.
Dolaze nam u sećanje dva citata:
Sveti Ivan kaže: »Usred vas stoji Onaj koga ne poznajete«, a
Sveti Avgustin: »Ako imate jednostavnu želju da poznajete Boga, već imate veru.«
Znamo da je teško »izaći iz kuće«, jer to znači izaći iz samog sebe, pokušati krenuti na putovanje, i zapitati se mogu li ovi trenuci stvarno da budu prilika koju je Bog pripremio za sve nas. Jer to je prilika da se vidi Njegova prisutnost, to da je On sa svojim Svetim Duhom prisutan u našim porodicama, u našoj istoriji, u teškim situacijama, u križevima s kojima živimo.
Takođe je istina da, kako nam se često dešava, sebi postavljamo pitanje koje je značenje onoga što proživljavamo – onda kad se nađemo ophrvani anksioznošću i borbom sa samim sobom – ali da u suštini i dalje istrajavamo na svojoj volji, umesto da do kraja upoznamo sve ono što Bog želi od nas i koji je Njegov projekat za nas…
Ono čemu se nadamo jeste da će nam ovaj susret porodica pomoći da zajedno rastemo u zajednici, u budućnosti takođe, možda, s pravoslavnom braćom, sa željom da svi upoznaju Boga i da iskuse moć koju On ima, kroz Crkvu koja je Jedno, da može da razbije krug ropstva i smrti koji nas tera da trpimo i da sebično živimo, koji uništava brakove i živote mnogih parova, koji ponekad uništava našu decu… sprečavajući nas da idemo u susret drugom, bez istinske radosti života u sebi i slobode da volimo – u dimenziji križa.
Bog nam može dati takvu narav ako je tražimo svakog dana.
Nadamo se i svima želimo da ovu priliku iskoristimo da malo bolje upoznamo Boga i da zajedno rastemo u najvećem daru koji možemo da dobijemo – za naše porodice, za našu decu – a to je dar vere.
Mi blagoslivljamo Boga i verujemo, tražimo i uzdamo se uvek u Njegovu pomoć…
(kmc)
GODIŠNJI SUSRET
PORODICA BEOGRADSKE
NADBISKUPIJE
ODRŽAĆE SE 20.10.2018.
U MARIANUMU, crkvi
Uznesenja Blažene Djevice
Marije, Hađi Milentijeva 75,
Beograd. Program će trajati
od 10 – 16.30 sati. Deca će imati odvojen program.
