HomeduhovnostDrugi čovek Vatikana dao ekskluzivni intervju za Blagovest

Drugi čovek Vatikana dao ekskluzivni intervju za Blagovest

U sklopu dvodnevne posete Republici Srbiji, od 17. do 18. septembra 2024. godine, državni sekretar Svete stolice kardinal Pjetro Parolin dao je ekskluzivni intervju za časopis Beogradske nadbiskupije Blagovest. Donosimo celovit prevod razgovora.

 

Uzoriti kardinale, povod Vašeg dolaska u Republiku Srbiju su dve godišnjice – 100-godišnjica ponovnog uspostavljanja Beogradske nadbiskupije i 325. godišnjica potpisivanja Karlovačkog mira. Kako danas vidite položaj Beogradske nadbiskupije u prenošenju Radosne vesti, dakle kao manjinske Crkve u odnosu na okruženje u kojem deluje, ali koja ipak vekovima neprekidno radi, a ove godine kao Nadbiskupija slavi 100. godišnjicu svog ponovnog uspostavljanja?

Numerički kriterijumi i sociološke analize imaju svoju čar, toliko da ponekad postajemo njihove manje-više nesvesne žrtve, čak i u Crkvi, ali sami po sebi oni nisu dovoljni da opišu stvarnost i sam život. Moramo da potražimo druge načine pristupa. U tom smislu Beogradska nadbiskupija, iako je činjenički »stado malo«, jeste u punom smislu Telo Hristovo i na taj način učestvuje u poslanju cele Crkve, a to je evangelizacija, odnosno proglašavanje, proslava i svedočenje ljubavi Gospodnje koja se otkriva i daruje u Hristu za spasenje svih ljudi. Da bi se ostvario taj zadatak dovoljno je ‒ i to svakako nije malo ‒ izričito propovedanje Evanđelja, slavljenje sakramenata, posebno euharistije, koja je suštinska molitva žrtvovanja i svedočanstvo recipročne ljubavi i služenja siromasima i društvu. Što se ostalog tiče, ako smo u prilici da slavimo ovaj značajan svetovni jubilej, to je zato što nam je, s punim pouzdanjem u Gospoda, neko prethodio u ovom hodu. Ne smemo nikada da zaboravimo reči apostola Pavla koje, čini se, veoma dobro odgovaraju vašoj realnosti: »Dovoljna ti je moja milost, sila se ogleda u slabosti« (2 Kor 12, 9).

U interesu Svete stolice svojevremeno je postojala želja da se reši položaj Katoličke Crkve u Srbiji, kao što je to bila želja i Kraljevine Srbije. S obeju strana to je bila želja koliko crkvenog toliko i političkog karaktera. Konkordat je na kraju, uza sve poteškoće ali i velike napore diplomata obeju strana, potpisan u Rimu 24. juna 1914, ali je, zbog izbijanja Prvog svetskog rata, njegova primena odgođena do 1924. godine. Kakvi su sada, posle jednog veka, odnosi između Svete stolice i Republike Srbije?

Pregovarači iz tog vremena doveli su do dogovora i potpisivanja 1914. godine konkordat koji, nažalost, nije dosegao željene ciljeve jer nikada nije izvršen. Ipak, značajno je doprineo početku diplomatskih odnosa između Svete stolice i tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Već 1920. otvorena je Apostolska nuncijatura u Beogradu. Četiri godine nakon toga proglašena je Beogradska nadbiskupija. Po završetku Drugog svetskog rata Katolička Crkva u Jugoslaviji, i pored teškoća i ograničavanja, doživela je razdoblje unutrašnje konsolidacije. U ovim poslednjim godinama odnosi između Svete stolice i Srbije značajno su poboljšani, a znak toga su: potpisivanje 2014. godine Sporazuma između Svete stolice i Republike Srbije o saradnji u visokom obrazovanju, posete visokih zvaničnika Srbije Vatikanu i one predstavnika Svete stolice Srbiji, kao i formiranje parlamentarne grupe prijateljstva sa Svetom stolicom. Godine 2021. je na Lateranskom pontifikalnom univerzitetu Ambasada Republike Srbije organizovala izložbu Srbija i Vatikan od 1878. do 1914. Dobri su i korektni takođe odnosi vlasti s lokalnom Crkvom. Dobri odnosi sa Svetom stolicom moraju neizostavno da se odražavaju i na one s lokalnom Crkvom, u atmosferi međusobnog poštovanja i dijaloga. Očigledno, uvek postoji prostor za poboljšanje odnosa i Sveta stolica uvek je otvorena za tu perspektivu.

 

Svedoci smo neprestanih previranja i sukoba među narodima u svetu, a nama najbliži je sukob u Evropi na tlu Ukrajine i Rusije. Vidimo kako su veliki napori Svete stolice, a posebno pape Franje koji neprestano moli i podstiče na molitvu, da se zaustavi sukob. Šta još možemo i svi treba da činimo da bi se postigao mir?

 

Veliki je broj pokušaja da se postigne mir i odgovorne vođe naroda moraju da učine ono što je njihova dužnost, ali mi hrišćani, kao i svi vernici, uvek moramo da imamo na umu da mir pre svega dolazi od Boga. Dolaze mi na pamet reči Svetog Jovana Pavla II za vreme rata 90-ih u ovom regionu. I to je ono što ćemo činiti u Sremskim Karlovcima, obeležavajući 325. godišnjicu potpisivanja Karlovačkog mira. Dalje, papa Franja poziva svaku osobu dobre volje da postane stvaralac mira u svom životnom okruženju, u porodici i zajednici. U poslednjoj Poruci mladima Amalfijske rivijere povodom susreta Instrumenti mira, on ukazuje na tri sigurna načina da se to učini. Prvi je da se dan ispuni znacima mira, vršeći gestove služenja, blagosti i praštanja. Drugi je molitva iz dubine srca za mir, molitva koja se obavlja s verom i pouzdanjem da mir nastupi što pre. Poslednji je živeti kao hodočasnici nade (što je takođe tema Svete godine 2025), ne prepuštajući se ideji da rat može da reši probleme čovečanstva, nego radeći na pronalaženju puteva ka pomirenju.

 

Uzoriti kardinale, Katolička Crkva nalazi se na sinodskom putu koji je Svetom ocu izuzetno važan, jer kroz zajedničko razmišljanje i slušanje Crkva ide u korak s vremenom. Smatrate li da će Sinoda posvetiti Crkvu i još više je približiti izvoru upravo naglašavajući evangelizaciju kao glavnu temu, ili postoji strahovanje da se naglašavajući neke druge teme zaboravi na onu glavnu?

 

Sinoda ima za cilj da oživi svest da je, kako je govorio Sveti Pavle VI u apostolskoj egzortaciji Evangelii Nuntiandi, evangelizacija suštinski zadatak Crkve i da je svaki krštenik saodgovoran za nju, u skladu sa svojim pozivom i položajem. Crkva je zajednica u kojoj su svi pozvani da učestvuju s obzirom na misiju. Danas je proglašavanje Evanđelja fundamentalna tema, kao što je hitno da se svetu ponudi Hristova poruka, jer to je odgovor na iščekivanje čoveka današnjice i svih vremena. Ako osećamo tu hitnost i ako se usredsredimo na nju, onda će Sinoda sasvim sigurno postići svoj cilj zbog kojeg ju je papa Franja i sazvao.

 

Budući da je Katolička Crkva u Srbiji na međi Istoka i Zapada kao deo balkanske rute kojom od Bliskog istoka do Evrope prolaze hiljade izbeglica, verovatno je mnogima od njih ovo i prvi susret s evropskom kulturom u Srbiji i s Katoličkom Crkvom koja kroz Caritas deluje u centrima za azil. Kako Crkva može da bude aentična i kako pokazati Hristovo lice kad se njeni delatnici susretnu s izbeglicama?

 

Katolička Crkva, dakle sveopšta Crkva, jeste takva jer je majka i otvoren grad za svakoga ko traži dom i sigurnu luku, kako je rekao papa Franja. Povodom teme migranata primenjuju se četiri glagola koji se neprestano predlažu pažnji vernika, ali i odgovornih političara i svakog građanina: to su‒ prihvatiti, zaštititi, podržati i integrisati. Katolička Crkva u Srbiji aktivna je na tom području preko služenja Caritasa u Centrima za izbeglice. Lepo je znati da onaj ko dođe u nepoznatu zemlju može da nađe materinsko lice koje će ga prihvatiti i koje će ga zbrinuti! Mislim da to treba da bude pristup odgovornih osoba u susretu s izbeglicama: svest da su u tom trenutku izraz i instrument Crkve koja se, kao dobri Samarićanin iz Evanđelja, nadvija nad svakim koji se nađe u potrebi.

 

Uzoriti, koja je Vaša poruka katolicima u Republici Srbiji, a koja čitaocima Blagovesti?

 

Pozivam sve da se »nadaju protiv svake nade«. Papa je odredio temu nade za sledeći Jubilej jer i svet i Crkva imaju potrebu za nadom. Danas uistinu postoji velika praznina nade i jedno od veoma vidljivih obeležja, bar na Zapadu, jeste nesposobnost da se otvori ka budućnosti, da se stvori život. Svi hrišćani, pa dakle i hrišćani iz Srbije, imaju poslanje da uvek iznova ponude hod nade koji se zasniva na sigurnosti Božje ljubavi i Njegovoj volji da spase ljude i da ih učini zauvek srećnima. Iz nade se rađa hrabrost da idemo napred, da se suočimo sa životom i svim njegovim teškoćama i kontradikcijama, da nastavimo da verujemo i volimo. Stogodišnjica uspostavljanja Beogradske nadbiskupije ne poseduje dimenziju koja se samo priseća prošlosti, nego je otvorena i ka sadašnjosti i budućnosti, u kojima smo kao Crkva pozvani da budemo prisutnost Božja, Božje seme na njivi sveta. To je moja želja koju pratim molitvama za sve katolike Srbije i čitaoce ovog časopisa!

 

Razgovarao Velimir Martinović

S italijanskog preveo vlč. Aleksandar Ninković

FOLLOW US ON: