Društvo i Crkva: Javna rasprava o nacrtu Građanskog zakonika
Podići glas
Javna rasprava o nacrtu Građanskog zakonika
U udžbenicima istorije filozofije filozofski sistemi Aristotela, Svetog Avgustina, Tome Akvinskog označavani su kao philosophia perennis‒večna filozofija, jer su imali ambiciju da postanu sinteza vere i razuma, teologije i filozofije, Jerusalima, Atine i Rima, i tako su pružali odgovor na velika pitanja ljudske egzistencije ‒ šta je čovek, koja je suština i smisao slobode, kakav je odnos duše i tela, kad počinje i kad se završava ljudsko postojanje itd. Ovaj hrabri poduhvat ljudskog uma obasjanog svetlom vere ima i danas svoju privlačnost, čak i kad se čini da prirodne nauke i tehnika potiskuju na ivicu interesovanja refleksije o ontološkim, antropološkim i etičkim temama. Ova pitanja ipak se vraćaju na mala vrata upravo kroz nauke i tehniku ‒ kroz medicinu ili primenu naučnih dostignuća u društvu ‒ i stavljaju zajednicu pred nove izazove.
Surogat materinstvo, eutanazija, istopolne zajednice
Na ovo razmišljanje potakla me je ovih dana započeta rasprava o nacrtu Građanskog zakonika, koja se krajem maja i početkom juna ove godine vodila na stranicama dnevnog lista Politika. Ministarstvo pravde oformilo je komisiju koja je imala za zadatak da sastavi predlog Građanskog zakonika. On sad mora da bude stavljen na javnu raspravu u kojoj građani, udruženja, organizacije građanskog društva i crkvene zajednice mogu da iznesu svoje mišljenje o predloženom nacrtu. Treba reći da su slični nacrti bili predlagani za javnu raspravu još 2011. i 2015. godine, ali posle mnogobrojnih primedbi i kritika brzo su bili povučeni i dati na preradu. Kritika se uglavnom odnosila na delove koji se bave pitanjima iz oblasti bioetike i porodice. Obraćajući se medijima sadašnja komisija saopštava javnosti osnovne stavove zakonika. Sporni predlozi koji su bili predmet kritičkih rasprava nalaze mesto i u sadašnjem nacrtu ‒reč je o uvođenju mogućnosti surogat materinstva, prava na eutanaziju i regulaciji statusa istopolnih zajednica.
Integralna istina o čoveku
Smatram da javna rasprava o nacrtu Građanskog zakonika može za našu crkvenu zajednicu ovde u Srbiju da postane kairos, povoljno vreme za evangelizaciju, dijakoniju (služenje u ljubavi) i razvoj duha ekumenizma. Diskusija o moralnim i pravnim pitanjima ovog zakonika pruža nam dragocenu priliku da svetunavestimo integralnu istinu o čoveku, istinu koju može da otkrije jedino razum obasjan svetlom vere u Boga koji nas je u svome Sinu Isusu primio kao svoju voljenu decu. Takvo naveštavanje koje se poziva na veru i razum predstavlja oblik savremenog služenja (dijakonije) ovom svetu, jer crkvena zajednica argumentovano i kritički diže glas u odbranu dostojanstva ljudske osobe ‒ od njenog začeća do prirodne smrti, zalažući se pogotovo za one koji nemaju glasa: bolesnike, umiruće, nerođenu decu… Učestvovanje u raspravama doprinosi unapređenjuekumenizma i dijaloga sa Srpskom pravoslavnom Crkvom, jer hrišćanske zajednice zauzimaju u ovim pitanjima slične ili iste stavove, što nas podstiče na saradnju i zajednički nastup, pružajući tako svetu snažno svedočanstvo o zajedništvu u borbi za istinu i dobro.
Naša katolička zajednica može u ovu diskusiju i raspravu da ulazi potkrepljena brojnim dokumentima koji su plod učiteljstva Katoličke Crkve. Ti dokumenti posebno se bave pitanjima bioetike iz perspektive razuma i vere. Na prvom mestu stoji Katehizam Katoličke Crkve, koji sadrži osnovno učenje Crkve o veri, liturgiji, moralu i molitvi i tako nam pruža osnovnu orijentaciju u toj oblasti. Specifična pitanja bioetike u fokusu su enciklike pape Jovana Pavla II Evangeliumvitae, objavljene 1995. godine, i instrukcije Donumvitae, koju je izdala Kongregacija za doktrinu vere 1988. godine. Ovi dokumenti učiteljstva Crkve predstavljaju osnovu, platformu na kojoj izlažemo argumente ili dižemo kritički glas u odbranu dostojanstva čoveka.
»Voleti nekoga ne znači osloboditi ga tereta života, nego nositi težinu njegovog bola…«
Iz perspektive vere koja razmišlja i razuma koji veruje, ovo dostojanstvo čoveka otvoreno i direktno je ugroženo pravom na eutanaziju ‒ ubistvom iz milosrđa koje se uvodi u nacrtu Zakonika. Pod eutanazijom razumevamo čin ili propust kojim se okončava život teško bolesnih ili samrtnika, s ciljem da se bolesnik oslobodi bolova ili da se prekrati njegovo teško stanje. Eutanaziju možemo da kvalifikujemo kao ubistvo jer se želi, traži i prouzrokuje smrt, pri čemu ni dobra namera ne može da promeni karakter samog čina. Moralno dopustivo je prekinuti zahtevne terapije koje ne mogu da imaju pozitivan ishod, ali reč je o odustajanju od terapije po svaku cenu kad se konstatuje da je smrt neizbežna. Treba nastaviti osnovne uobičajne terapije. Palijativna nega koja olakšava bol je uzvišeni oblik milosrđa i treba je promovisati i negovati. Po ovom pitanju vlada duboka saglasnost s doktrinom Pravoslavne Crkve. U dokumentu »Osnove socijalnog učenja Ruske pravoslavne Crkve« nalazimo ovakav stav: »Ostajući vernazapovesti Božjoj ‒Ne ubij‒ Crkva ne može da prizna namerno usmrćivanje beznadežno bolesnih, eutanaziju, čak ni kad je to želja pacijenta. Priznanje legitimnosti eutanazije dovelo bi do umanjenja dostojanstva i do izopačavanja profesionalne dužnosti lekara koji je pozvan da očuva, a ne da prekrati život. Pravo na smrt lako može da se pretvori u pretnju po život pacijenata za čije lečenje nema dovoljno novčanih sredstava.« Sličnog stava je i Grčka pravoslavna Crkva, koja ističe da potrošačko društvo posmatra smrtno bolesne kao neproduktivne članove društva, zbog čega je ograničeno spremno da ih podrži. Crkva zagovara praksu palijativne pomoći, anestezije, psihološke i pastirske podrške i dodaje: »Voleti nekoga ne znači osloboditi ga tereta života, nego nositi težinu njegovog bola.«
Drugi sporni stav predloga Građanskog zakonika je dozvola surogat materinstva, i to uz umerenu nagradu ‒ žena koja nosi i rodi dete za nekog drugog zvaće se rodilja, imaće pravo na nadoknadu troškova tokom trudnoće i porođaja i pravo na nagradu. Prof. dr Miodrag Orlić, predsednik Komisije za izradu nacrta, tvrdi: »Termin surogat majka je netačan, jer zapravo to nije majka, nego žena koja ima funkciju inkubatora, ma kako neprijatno to zvučalo. Ona će rađati za drugoga, jajna čelija ne potiče od nje.« Hrišćanska antropologija i etika vide prokreaciju, začeće, uvek u dinamici čina kojim se dve osobe u ljubavi daruju jedna drugoj, tako da svaki potez koji odvaja čin začeća od susreta u ljubavi uspostavlja vlast tehnike nad početkom i sudbinom ljudske osobe; zato su osemenjivanje i veštačka oplodnja nemoralni. Osim toga, inseminacija i heterolognaveštačka oplodnja, kad se koriste tehnike koje uključuju treću osobu kao donatora van bračnog para, krše pravo deteta da se rodi od oca i majke koje poznaje, koji su vezani brakom i imaju isključivo pravo da jedno pomoću drugog postanu roditelji. Ne postoji pravo na dete, na posedovanjedeteta po svaku cenu. Naprotiv, postoji pravo deteta da bude plod bračnog čina svojih roditelja i pravo da ga se poštuje kao osobu od trenutka njegovog začeća. Ruska pravoslavna Crkva smatra surogat materinstvo protivprirodnim i moralno nedopustivim jer predstavlja metod koji dovodi do rušenja duboke emotivne i duhovne veze koja se za vreme trudnoće uspostavlja između majke i djeteta. Redukovanje žene majke, koja pod srcem nosi dete, na rodilju i inkubator ‒ kršenje je njenog dostojanstva.
vlč. Andrej Đuriček
Izvor: Blagovest 8-9/2019
