Duša čovekova je po prirodi hrišćanka!
Objavljujemo razgovor sa vladikom Lavrentijem povodom 50 godina arhijerejske službe. Tekst je preuzet sa zvanične internet stranice SPC-a.
Njegov, za istoriju Svetosavske Crkve i istoriju srpskog naroda u matici i dijaspori, vredan jubilej – 50 godina arhijerejske službe, sabrao je mnoštvo vernog naroda u Valjevu, čiji je duhovni otac bio bezmalo dve decenije (1989- 2006).
Kada se načini tek skromni osvrt na sva postignuća tokom pola veka misionarenja širom sveta, čini se, redove pohvale podvigu teško je nanizati. Odolevao je svim iskušenjima bezbožnih vremena u otadžbini. U Beogradu osnovao Versko dobrotvorno starateljstvo, koje i danas predano brine o onima kojima pomoći treba; australijskim Srbima doneo je parče zavičaja; u Nemačkoj formirao zajednicu i dolazećim generacijama Srba besceni biser u amanet ostavio – dela novoprosijavšeg svetitelja Svetog vladike Nikolaja. Po završetku proslave jubileja, koju je Episkop valjevski g. Milutin zaokružio dodelom ordena Svetog vladike Nikolaja dragom bratu arhijereju, Vladika Lavrentije učinio nam je čast da sa nama podeli neke od uspomena iz svojih arhipastirskih godina širom sveta.
Preosvećeni Vladiko, evo nas ovde u Valjevu slavimo Vaš i, slobodno se može reći, jubilej naše Svete Crkve – pola veka Vašeg službovanja kraj njenih oltara širom sveta. Da počnemo tamo gde je sve počelo… Za episkopa ste posvećeni 1967. U Sabornoj crkvi u Beogradu i službu otpočeli kao vikarni Episkop moravički. Šta najviše pamtite iz vremena svojih vladičanskih početaka?
Vladika Lavrentije: Pamtim mnogo toga jer sam tada bio vikarni episkop patrijarha Germana. On je bio vrlo iskusan arhijerej Srpske Pravoslavne Crkve, vidra jedna, prošao je kroz sito i rešeto. On je bio moj duhovni otac i od njega sam se mnogo čemu naučio. To su bile najplodnije godine mog pastirskog puta i najkorisnije godine za moje usavršavanje. U Beogradu sam zatekao i značajan broj prijatelja, koje sam stekao dok sam studirao. Postavši episkop, sa njima sam osnovao Versko dobrotvorno starateljstvo – humanitarnu organizaciju sa haritativnom delatnošću. Narod je taj poduhvat od srca pozdravio, jer se posle Drugog svetskog rata dugo nije smelo raditi na tom polju i narod je bio gladan humanitarnih aktivnosti kao hleba. Ta organizacija je naglo napredovala i, Bogu hvala, donela plodova. Kad sam ja otišao, episkopi i sveštenici su nastavili da rade i Versko dobrotvorno starateljstvo traje do danas.
Potom, pastirska služba Vas vodi u zapadnu Evropu i Australiju u vreme kada, naročito u zapadnoevropskim zemljama, dolazi do povećanja broja iseljenika. Prilike, nadasve specifične. U Australiji se susrećete sa „ideološki nepodobnima“ i njihovim potomcima, dok evropski deo srpske dijaspore tada čine uglavnom ljudi iz komunističe Jugoslavije. Kakav utisak na Vas je sve to ostavljalo? Na koji način ste im „prišli“?
Vladika Lavrentije: Mene nikad nije interesovala politika, već samo religija. Oni su to znali, mudri su ljudi bili. Oni su čuvali Crkvu. Nisu hteli ni mene, ni Crkvu da uvlače u nekakve politikantske žabokrečine, nego kažu: -Vladiko, Vi budite na visini, gledajte svoje crkvene poslove i mi ćemo Vas podržati. Hvala Bogu, u tome smo uspeli! Čak i zvanični predstavnici naše otadžbine su me prihvatali, ceneći to što se ne mešam ni u šta, već samo držim svoje vere, svog rodoljublja. Znali bi mi reći: -Vi znate da vladajući sistem različito gleda na život nego ovde (u Australiji). Ateistički je, ali mi Vam nećemo smetati. Radite časno svoj posao i što god možemo mi ćemo vam pomoći. To je meni dobro došlo jer mi je omogućilo da radim kako sam smatrao da treba. Ruku na srce, narod u Australiji me prihvatio kao da sam rođen među njima. Među njima sam bio toplo i lepo prihvaćen, ne kao Lavrentije, već kao Episkop Srpske Pravoslavne Crkve iz otadžbine. Oni su u meni gledali otadžbinu. Kad ja dođem, neki koji nisu videli rodni kraj dugo počnu da plaču. Bilo je tu dosta pripadnika stare emigracije, koji čak po četrdeset godina nisu dolazili u otadžbinu. Ja sam bio prozor kroz kog su je gledali. Duboko sam blagodaran što je Bog tako udesio. Ja nikakvih prepreka nisam imao kao propovednik reči Božje, niko me nije odbio, bilo da je reč o predstavnicima naše otadžbine ili nekim od „ekstremnih“ predstavnika našeg naroda. Dok sam bio episkop za Zapadnu Evropu, sreo sam se desetak puta i sa Đujićem (četnički komandant vojvoda Momčilo Đujić, nap. aut.), dolazio je iz Amerike u Glazgov, Edinburg… Svi su blagonaklono gledali na rad Crkve jer se Crkva nije mešala ni u šta, niti je mene iko pitao da li ću da glasam i za koga.
U Himelstiru (Nemačka) ste osnovali eparhijski centar. Prva generacija tamošnjih iseljenika i danas sa velikom ljubavlju priča o Vama. Kažu: -Zvali smo ga „otac Lavrentije“, nismo znali kako mu se obraća… Poučavali ste ih i privodili veri, jer to su uglavnom bili ljudi koji su tamo došli iz komunističke Jugoslavije. Tu ste počeli „od nule“. Nasuprot prilikama u Australiji, niste imali ni zajednicu naroda, ni bogomolje. Kako ste sve uspeli, budući da je SPC u matici tada bila nemoćna da Vam pomogne?
Vladika Lavrentije: Zahvaljujući Nemcima, koji su bili prijatelji naših ljudi i moji prijatelji, dobili smo bogomolje. Stavili su nam ih na raspolaganje da možemo da služimo u vreme kad oni ne služe. Tako smo radili dok se nismo snašli, dok nismo nešto svoje stvorili. Svesrdno su nas pomogli i zbog toga se Nemcima nikad ne mogu odužiti. Ja sam službovao u mnogim zemljama. Moja eparhija je pokrivala Francusku, Švedsku, Englesku… Verujte mi, niko od domaćeg stanovništva nije bio toliko predusretljiv prema Srpskoj Crkvi kao Nemci. Da li su to činili zbog griže savesti, svesni da su se ogrešili o srpski narod ili ne, mi smo kod njih uvek nailazili na otvorena vrata, kad god bismo zamolili za neku uslugu.
Upravo u to vreme rađa se u Vama ideja da objavite knjige Svetog vladike Nikolaja. Kako ste uspeli da ostvarite taj podvig?
Vladika Lavrentije: Eh, kako… Ta moja želja bila je stara dvadeset godina. Ali, ovde to nije moglo. Uspeo sam da sakupim sve što je vladika Nikolaj napisao i sakrio kod nekoliko sveštenika i monaha. To je bilo oko 60 primeraka raznih separata koje je trebalo staviti u sabrana dela. Neki od predstavnika naših vlasti su mi rekli: -Nije još vreme, sačekajte… Možda Vam neće dozvoliti. I onda, kada sam ja stalno kucao na vrata i dosadio, počeli smo da štampamo. Dobio sam podršku i pomoć Nemaca i drugih prijatelja. Govorili su: -Vladiko, štampajte! Koliko god Vi skupite novca, mi ćemo vam dati još toliko. Na svaku marku koju skupite, mi dajemo po još jednu. Ali, nećemo dati ako Vi ne skupite. Vašem narodu onda to ne treba i nemojte da namećete. Ako narod hoće, tu smo na sve načine da pomognemo. Zaista, od početka svesrdno su nam pomagali. Mi smo to odštampali u njihovim štamparijama. Plaćali smo pošteno…
Po završetku službe u Zapadnoj Evropi, godine 1989., dolazite u Eparhiju šabačko- valjevsku. Na tronu nasleđujete blažene uspomene episkopa Jovana Velimirovića… Nakon neverovatnog pastirskog uspeha i širokog dijapazona misionarskih iskustava u dijaspori, kako ste doživeli povratak u zavičaj?
Vladika Lavrentije: Da vam kažem, otadžbina je otadžbina! Ona je magnet koji uvek privlači. Što god dalje da sam bio, otadžbina je srcu bivala sve bliže. Ja sam otišao odavde najpre u Australiju i Novi Zeland da budem episkop. Što sam se više udaljavao od Beograda, on mi je bio sve bliži srcu. Sve se to, hvala Bogu, kod nas pokazivalo u vidu uzvišenijih ciljeva, a to su vera, ljubav i sloga međ’našim narodom. I narod je to osetio. Sa kakvom su oni ljubavlju mene čekali na aerodromu… Stajali su gladni satima. Sunce upeklo, avion kasni, a oni čekaju vladiku! Dođem, a oni mi noge ljube jer prvi put je noga srpskog episkopa kročila na tle australijskog kontinenta. Blagodarili su i u Australiji i na Novom Zelandu majci Crkvi što ih nije zaboravila. Oni su bili više osećajni i sa tim divnim uspomenama vratio sam se u Srbiju.
Vratili ste se u Srbiju u vreme kad je narod počeo u većem broju da se vraća Crkvi. Posmatrano sa dužnosti arhijereja, šta je bilo najvažnije učiniti na planu duhovne obnove?
Vladika Lavrentije: Čujte, dok sam ja bio odsutan, ovde se radilo mnogo. Ja sam došao samo da nastavim onde gde su stali oni koji su bili tu. Oni su stvorili možda više toga nego što bih ja da sam bio tu. Pravoslavlje u srpskom narodu nije nikada imalo vakum, nije nikada čekalo. Narod ovde je uvek bio tradicionalno religiozan. Čovek odavde bi odlazio u svet bez veronauke. Nije imao priliku da nauči kako da se moli Bogu, ali je video tamo sa kakvim se poštovanjem komšije rimokatolici i protestanti odnose prema svojoj Crkvi. I to je njih uputilo da se prema svojoj Crkvi lepo ophode.
Godine 1991. mošti Svetog Vladike Nikolaja vraćene su u Eparhiju šabačko-valjevsku, u njegovu zadužbinu u rodnom selu Lelić. To je, takođe, dobrim delom Vaša zasluga. Kako ste se tada osećali?
Vladika Lavrentije:To je bilo ispunjenje mog jednog zaveta. Sam vladika Nikolaj je to tražio. U svojim memoarima je zapisao da tuguje za otadžbinom i da bi mu teško bilo da ostane da počiva u tuđini. Molio se Bogu da se promene prilike u Srbiji da bi mogao da počiva kraj njegove majke Kate i drugih članova porodice. I mi smo se Bogu molili da stvori takve uslove. Hvala Bogu, stvorili su se! Jedan ministar nas je savetovao da ne radimo ništa protivustavno, da se držimo religije i radimo. Tako je i bilo i, hvala Bogu, vladika Nikolaj nam se vratio!
Godine 2006., na Vaš predlog, dolazi do umnožavanja eparhija. Od Šabačko-valjevske nastaju Šabačka i Valjevska eparhija. Vi ostajete u Šapcu, a tron u Valjevu preuzima Preosvećeni Episkop g. Milutin. Budući da se nalazimo u Vladičanskom domu, gde nas je s ljubavlju on dočekao, zamolila bih Vas da sa nama podelite šta ste mu posavetovali kao stariji brat prilikom intronizacije…
Vladika Lavrentije: Da se drži vere Hristove i svoje zakletve koju je kao vladika u crkvi položio, kao i da uvek ima u interesu ljubav prema svom narodu. Da nikad ne zaboravi da služi Bogu i svom rodu. Zapravo, služi Bogu kroz ljude. On je to, Bogu hvala nastavio. Plodovi njegovog truda su ovde.
Pored višedecenijske službe u dijaspori, Srpsku Crkvu predstavljali ste na brojnim međucrkvenim skupovima. Iz susreta i razgovora sa predstavnicima drugih verskih zajednica, kako Vam izgleda stanje duha današnjih ljudi u doba sveopšte sekularizacije?
Vladika Lavrentije: Jedan veliki svetitelj je rekao: -Duša čovekova je po prirodi hrišćanka. Ona je religiozna i niko ne može iz duše čoveka iščupati Boga. Filozof Brana Petronijević je čini mi se sveštenicima rekao: -Dokle god bude bilo smrti, biće i religije, a dok bude religije, biće i vas sveštenika. Nama Gospod sa neba pomaže. Nemamo mi mogućnosti da svoju misiju protežiramo, nego Gospod ide ispred nas. On i svetitelji naši nam otvaraju vrata. Naša dužnost je da služimo.
razgovarala Jadranka Janković
Izvor: sajt Spc
