Dvanaesta Nedelja kroz godinu – komentar evanđelja
Uvečer istoga dana kaže im: “Prijeđimo prijeko!” Oni otpuste mnoštvo i povezu Isusa kako već bijaše u lađi. A pratile su ga i druge lađe. Najednom nasta žestoka oluja, na lađu navale valovi te su je već gotovo napunili. A on na krmi spavaše na uzglavku. Probude ga i kažu mu: “Učitelju! Zar ne mariš što ginemo?” On se probudi, zaprijeti vjetru i reče moru: “Utihni! Umukni!” I smiri se vjetar i nasta velika utiha. Tada im reče: “Što ste bojažljivi? Kako nemate vjere?” Oni se silno prestrašiše pa se zapitkivahu: “Tko li je ovaj da mu se i vjetar i more pokoravaju?”
(Mk 4, 35 – 41)
Prateći predizborne kampanje primetio sam jedan fenomen: ako političar želi da izbegne komplikovane teme ekonomskih reformi, korupcije ili slobode masmedija obično posegne za identitetskim pitanjima – nacija, teritorija, unutrašnji i spoljnji neprijatelji…
Identitetska pitanja se postavljaju i u Jevanđelju. I u glavama Isusovih savremenika se vrzmaju upitnici: Isus – čudotvorac? Prorok? Učitelj? Ili nešto sasvim drugo. Ni sam Isus nije njima nešto od velike pomoći jer nije sastavio neku autodefiniciju kojom bi odredio samoga sebe. A ipak – Isus nije nedefinisan lik. Govori o sebi čineći čuda, govori o sebi molitvom, isterivanjem zlih duhova….
U jevanđelskom tekstu koji je predviđen za 12. nedelju Isus je predstavljen kao čudotvorac koji smiruje oluju. Ovo čudo ne pripada redu senzacija kojima bi Isus želeo pridobiti nove pristalice, zadiviti publiku svojim nadprirodnim veštinama. Njegova čuda imaju dubok teološki značaj – ona su nagoveštaj dolaska Božjeg carstva u Isusovoj ličnosti. Na počecima civilizacije pobuna čoveka protiv Boga i bojkot Božje ljubavi iscenirali su na bini sveta čitav niz tragedija o poremećenim odnosima u oblastima čovek i drugi, čovek i priroda, čovek prema samome sebi. Isus se pojavio da bi prekinuo ovaj repertoar tragedija i nadomestio ga scenom Božjeg carstva. Došao je da pomiri svet sa Bogom; da preobrati srca zalutalih sinova Ocu. Božje carstvo se upravo sastoji u sinovskom odnosu prema Bogu i u bratstvu sa drugima i prirodom. Dakle, radi se o stanju u kojem čovek živi u skladu sa Bogom poput deteta u naručju roditelja; u skladu sa drugima poput braće i sestara u porodici; u skladu sa prirodom koja pruža čoveku sve uslove za život i rast i ujedno u skladu sa samim sobom u kojem duhovno i telesno, razum, volja, emocije i čula funkcionišu uigrano kao u simfoniskom orkestru. Svi koji su se pre gledali samo preko nišana, dočekivali na nož ili vikali iz dubine iskopanih rovova sada se u Isusu Hristu postrojavaju u redove saveznika, saradnika, partnera. Isusovo smirivanje oluje na moru svedoči da dolazi vreme kada priroda neće više pretiti, vrebati, postavljati zamke, plašiti, naprotiv, pružiće ono najbolje od sebe da bi učinila čoveka srećnim i bezbednim. Ovo čudo je ujedno i uvod najfamoznijem čudu – Isusovom uskrsnuću – koje inaugurira Božje carstvo, jer Uskrsli u sebi sadrži onaj rajski sklad odnosa Boga sa čovekom, čoveka sa prirodom i drugima. Teši nas nada da će se na kraju dogoditi preobražaj ovog posvađanog i konfliktnog sveta u Uskrsloga Hrista, u tom preobražaju očekuje nas priroda kao mirno more i osvežavajući lahor vetra.
Isusovo čudo smirivanja oluje nosi u sebi i vrlo konkretna uputstva za naš moral. Evo o čemu se radi. Isus je sa nekoliko reči uspeo spasiti svoje od pogibije na moru – time kao da nam je skrenuo pažnju na snagu naših reči. Reči koje podupiru ljubav imaju potencijal da smire mnoge oluje kojima prolaze naši bljižnji – reč zahvalnosti može da odagna crne misli onih koji se osećaju zaboravljeni; reč ohrabrenja utišava vihor strahova koji paralizuje našeg uplašenog brata, reč saosjećanja je onaj osvežavajući lahor u nevremenu patnji, reč dobrog saveta dovodi bližnjeg u mirnu luku posle tolikih oluja sumnja i pitanja….Da, u pitanju su reči koje crpe snagu iz svemoguće ljubavi.
Vlč. Andrej Đuriček
