Intervju s Nadbiskupom Hočevarom: “Izlečimo rane iz prošlosti”

Istorija nas ne sme opterećivati već izgrađivati u jače i odgovornije ličnosti na personalnom i komunikativnom području. Čuvajući samo „jedno“ gubimo „drugo“. Istorija nas treba osposobljavati za odgovorne gospodare budućnosti a ne „žrtve“ prošlosti. I badava nam je govoriti o hrišćanstvu ako ne živimo duhom Isusa Hrista. Ako poput Isusa Hrista „ne umremo grehu“, a on je to učinio u naše ime, da bismo mogli i mi to učiniti, onda svakako nećemo uskrsnuti u novi život praštanja, pomirenja, saradnje i preventivnih mera za budućnost.

Ovo, u intervjuu za „Vesti“, poručuje monsinjor Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup i metropolit Rimokatoličke crkve u Srbiji.

 

Iskušenja braće Srba

Ove godine navršava se dve decenije vašeg službovanja u Srbiji, na čelu Beogradske nadbiskupije. Kako biste u nekoliko rečenica opisali taj period?

Priznajem Gospodu i ljudima da sam bio jako iznenađen kada me je papa Jovan Pavle II odredio za Beograd. Apostolskom nunciju koji mi je preneo želju Svetog oca rekoh da nisam sposoban i dostojan za to zvanje. On mi je samo rekao: „Želiš li Svetom ocu reći ne?“ To nisam učinio i Gospod me je blagoslovio više nego što sam mogao očekivati. Hteo sam stalno da budem samo učenik. I mogu da kažem da sam baš mnogo naučio ovde u našem velikom Beogradu.

 

U slučaju da vam Sveti otac ne produži mandat na još pet godina, vraćate se u Sloveniju. Šta je ono što ćete bez dileme poneti iz Srbije?

Moja stalna želja u mome hrišćanskome i svešteničkome životu je vrlo jasna: biti maksimalno na raspolaganju zajednici Crkve – tamo gde me ona želi. Tako je to i sada. Moja stalna i najdublja želja, koju ću sada još jače nositi sa sobom jest Isusova želja: „Oče, daj da budemo svi jedno! Kao što si Ti u meni i ja u Tebi!“

 

A, kada je reč o narodu. Kako ćete pamtiti Srbe?

Braću i sestre Srbe ću pamtiti kao one kojima je Bog Tvorac i Gospodar života mnogo dao, pa i mnoga iskušenja, zato s pravom On i ljudi od njih mnogo i očekuju.

 

Šta im savetujete, šta bi morali da promene kod sebe?

Rekoh već pre da se ja stalno osećam samo kao učenik i ne toliko učitelj. Ja nerado savetujem rečima već životom. Pokušao sam se tu u Srbiji ukoreniti, sve ljude bez razlike poštovati i ljubiti i svima pokazati puteve nade. Jako bih voleo da baš svi mi idemo ovim putem.

 

Dijalogom do napretka

Svesni ste koliko za Srbe znači Kosovo. Da li je to iracionalna emocija?

Nadam se da mogu shvatiti. Samo da kažem: ja sam četiri svoje najbolje godine proveo u Austriji, u Koruškoj. Tu je bila Karantanija, naše prve slovenačke zajedničke otadžbine. U muzeju u Klagenfurtu – mi Slovenci kažemo Celovec, čuva se stalni „kamen“ na kojima su naši prvi „knezovi“ bili svečano „ustoličeni“. Koliko je u Koruškoj pesama koje probuđuju neverovatne reminiscencije! Ali istorija nas ne sme opterećivati, već izgrađivati u jače i odgovornije ličnosti na personalnom i komunikativnom području. Čuvajući samo „jedno“ gubimo „drugo“. Istorija nas treba osposobljavati za odgovorne gospodare budućnosti a ne „žrtve“ prošlosti.

 

Da li je ispravnije reći da Vatikan još nije priznao, ili da nikada neće priznati, nezavisnost Kosova?

Ja ne predstavljam zvanično Vatikan; ko bi mogao biti toliko drzak da nešto izjavljuje u ime Vatikana za budućnost. Vatikan stalno podržava sve autentične subjekte. Recite mi vi koji status će imati Srbija u svim idućim vekovima? Crkva ne živi samo od zvučnih „parola“, nego od stvarnoga života.

 

Kakav je položaj rimokatolika na Kosovu? Ranije ste upozoravali da je veliki problem što se iseljavaju?

Mislim da mogu to potvrditi i sada. Katolička crkva na Kosovu i Metohiji želi služiti svim ljudima a ne samo katolicima. Njena budućnost zavisi upravo od tog autentičnog načina služenja svima.

 

Izjavili ste da bi problem Kosova mogao biti rešen kada bi se u proces uključile i sve tri crkve. Koliko je to uopšte izvodljivo?

To bi bilo izvodljivo ako bismo tome pitanju tako pristupili odmah u početku stvaranja problema. Kako vidite sada već mnogi monasi govore albanskim jezikom. Moje iskustvo je – a uvek sam živeo upravo među manjinama – da koliko više i autentičnije se otvorimo drugima i koliko više poštovanjem pretičemo druge, toliko više pobeđujemo. Svaka getoizacija vodi u negativne procese. Nažalost, još je veliki problem različito i nepotpuno shvatanje integralnog dijaloga. A bez integralnog dijaloga nema svestranog napretka.

 

Istina je nepobediva

Ovo vas pitamo i zato što Albanci sve češće iznose tvrdnje da su crkve i manastiri zapravo njihova baština. Koje je vaše mišljenje i može li Sveta stolica barem tu da pomogne?

U tome želimo pomoći baš svi, ali nas niko ništa ne pita. Naša Nadbiskupija slala je svim relevantnim institucijama jasan i objektivan stav o svim pitanjima. U javnosti se često sa jedne i druge strane selektivno pristupa. Osobito je opasno, kako je to bilo u nekim slučajevima na Kosovu, da je bila naša Crkva u službi dnevne politike. Sveta stolica je bila u tome jasna, i to želi biti i u budućnosti. Dapače, predstavnici Svete stolice već su davno predložili mnoge načine rešavanja aktuelnih pitanja do kojih sada i sama Srbija dolazi.

 

Slično negiranje imovine SPC se događalo u Crnoj Gori gde je sporni zakon o verskim zajednicama izveo narod na ulicu. Papa Franja je u odgovoru na pismo patrijarha Irineja rekao da je za potvrđivanje zakona o veroispovesti potrebna saglasnost svih verskih zajednica. Šta vi mislite o tom zakonu?

Nema sumnje da je to tako. Ali treba dodati i ovo: svetska istorija pruža nam mnogo dobrih primera za rešavanje tolikih pitanja. Ne treba nam „stvarati“ ono što je već „stvoreno“ na tolikim drugim mestima. Stvarno treba učiti iz života.

 

Mnogi tvrde da je u Crnoj Gori vera pobedila politiku. Slažete li se sa tom ocenom?

Ja mislim da je pobedio i da treba da pobeđuje razum. Razum je neopisivo veliki Božji dar, kojeg danas sve više periferiziramo.

 

Jedno od bolnih, nerešenih srpsko-hrvatskih odnosa je i uloga Vatikana i katoličkih sveštenika tokom postojanja NDH. Čini se da nikada nije došlo do osude mnogih, činjenično utvrđenih, zločina u kojima su učestvovali katolički sveštenici. Slažete li se s ovom ocenom?

Ja bih vas smerno zamolio da mi pokažete sveobuhvatne i objektivne studije o Drugom svetskom ratu, o ulozi Crkve, crkava i verskih zajednica u tom periodu. I u Nadbiskupiji i našim arhivima otkrivamo mnoge činjenice, koje će morati promeniti „ideološki“ pristup istoriji. Vatikan je tek otvorio sve arhive tog perioda pontifikata pape Pija XII. Nadalje, koja će druga crkva sem Katoličke, javno toliko puta moliti za oproštenje za sva nedela svoje dece i u tom duhu je slavila pokornička bogoslužja? Još ovo: koje su novine objavile pismo hrvatskih biskupa od 1. maja 1995? Da li smatrate da mi pastiri Crkve i odgovorni u društvenom životu činimo dobro kada samo iznosimo negativnosti iz prošlosti, a ne otkrivamo puteve lečenja rana i puteve pomirenja. Ako činimo tako mi samo svesno produžujemo „ubijanje duša“ današnje dece i mladih. Čak i istina bez ljubavi nije više integralna istina već samo nož, koji reže. Moja majka i sva naša porodica molimo za ubicu moga oca. Samo on, ubica, stvarno je „žrtva“, a mi smo pobednici jer volimo i svog neprijatelja i za njega molimo. Sve ostale naše reči samo su prašina za oči.

 

Ovo vas pitamo i zato što ste u Hrvatskoj optuživani da pomažete SPC „u borbi protiv kanonizacije kardinala Alojzija Stepinca u sveca“?

Mene baš ništa ne zanima ko me za šta optužuje, ali svakoga dana barem dva puta ispitujem svoju savest i pitam se za što sve me optužuje moj Tvorac i Spasitelj. Samo se njega bojim i samo pred njim se klanjam. Ali da nije sve tako kako vi navodite potvrđuju bezbrojni moji srdačni kontakti s braćom i sestrama iz Hrvatske. Čak je sve više kontakata. Istina uvek polako dolazi do punog izražaja.

 

Svet karikatura

Istovremeno tvrdite da je „stopiranje kanonizacije Stepinca na zahtev SPC-a zapravo sagledavanje istorijskog odnosa Hrvata i Srba“. Zar nije pitanje mnogo jednostavnije: da li je Stepinac delima zaslužio da bude kanonizovan?

Da li je moguće da nijedan razgovor i nijedan intervju ne može proći bez „slučaja Stepinca“? Što to govori o nama? To tvrdim toliko više zato jer me niko ne pita o tolikim najelementarnijim egzistencijalnim pitanjima materijalne, istorijske, duhovne i moralne prirode. Onda se svi mi čudimo zašto je „sve tako“ i „tako, kako nije nikada bilo“. Izvinjavam se, ali ne želim više podržavati svet karikatura.

 

Je li uopšte moguće pomirenje naroda na prostoru Balkana kada ne samo što nisu rešene sve nedoumice iz Drugog svetskog rata, već imamo i nove, nastale ratovima devedesetih. Namerno, ne spominjemo i one događaje i ubistva počinjenih „u ime partije“ ili pod floskulom obračuna protiv „narodnih neprijatelja“?

U duhu ovoga sveta, o kome sam upravo govorio, to nije moguće. Ali ako bi svi hrišćani Balkana živeli jevanđelskim životom, to bi bilo moguće. Badava nam je govoriti o hrišćanstvu ako ne živimo duhom Isusa Hrista. Ako poput Isusa Hrista „ne umremo grehu“. On je to učinio u naše ime, da bismo mogli i mi to učiniti – onda svakako nećemo uskrsnuti u novi život praštanja, pomirenja, saradnje i preventivnih mera za budućnost. Moram dodati: tu imaju istoričari i političari izvanrednu odgovornost. Niko više ne sme voditi propagandu da bude izabran služeći se pri tome poluistinama, već da vodi „kampanju“ samo da pobedi istina. Molim se za takve heroje.

 

Režiranje „nove realnosti“

Koja je sudbina Crkve u „novoj realnosti“ izazvanoj virusom COVID-19?

Crkve, a crkve mogu biti samo hrišćanske – i to samo toliko ukoliko su sačuvale suštinske elemente koje je postavio osnivač Isus Hristos, nisu u rukama sudbine, već u rukama Glave Crkve, a to jest sam Gospod naš Isus. Ostale verske zajednice, odnosno religijske zajednice koje su osnovali ljudi, ne mogu se zvati crkvama. Koliko su crkve i ljudsko delo svakako su podložne, kako vi to kažete: „novoj realnosti“ izazvanoj pandemijom COVID-19. Ali zadatak je Hristove crkve da raspoznaje odakle dolaze uzroci COVID-19 i da se neprestano vraća autentičnom hrišćanskom životu i da sve odgovorne motiviše za prevenciju i za integralno lečenje.

 

Ima li ičega dobrog što nas je pandemija COVID-19 naučila?

Svakako je pandemija korona virusa jasno pokazala da mora biti čovek samo to što je definisano na prvim stranicama Svetog pisma, a to je da je on „čuvar“ i ne neodgovorni „gospodar“ svega stvorenoga. Većom solidarnošću među svima nama pokazali su se i prvi plodovi takvoga života. Pandemija COVID-19 upravo nas nadahnjuje da na sve stvoreno gledamo očima Tvorca i ne očima grabežljivog „potrošača“.

 

Karitas pomaže nevoljnicima

Koliko postoji Karitas i koji su rezultati ove humanitarne organizacije?

Drago mi je da ste postavili i ovo pitanje. Mnogi ga izbegavaju. Na veb-sajtu Karitasa Srbije mogu se pronaći svi podaci. Već 20 godina sam i predsednik Karitasa Srbije i drago mi je da mislite na sve tone podeljene hrane, obuće, posteljine… Drago mi je pomisliti kako je sam papa Franjo u godini poplave 2014. pozvao svet na pomoć. Mislim na tolike izbeglice. Ali i još pre toga na pomoć svim mentalno bolesnim osobama. Dozvolite mi da ne nabrajam svega. Radije bih zamolio vas i sve medije da nam pomognete u promovisanju socijalne odgovornosti u društvu kao i u promovisanju volonterstva.

Razgovarao: Đorđe Barović – Vesti

Hadži Marko Vujičić – fotografija