Jedanaesta Nedelja kroz godinu – komentar evanđelja
I govoraše: “Kako da prispodobimo carstvo nebesko ili u kojoj da ga prispodobi iznesemo? Kao kad se gorušičino zrno poseje u zemlju. Manje od svega semenja na zemlji, jednoć posejano, naraste i postane veće od svega povrća pa potera velike grane te se pod senom njegovom gnezde ptice nebeske.”
(Mk 4, 30 – 32)
Na početku ove godine imao sam priliku pogledati i poslušati intervju koji je vodio sportski novinar i komentator Aleksander Stojanović sa poznatim bivšim košarkaškim asom i trenerom Dejanom Milojevićem. Moju je pažnju privukla izjava legende srpske košarke: „Posle četrdesete godine ne pravim više neke glomazne dugoročne planove. Moj fokus je na svakom danu sa svim njegovim sitnicama koje na prvi pogled izgledaju banalno ali zapravo su vrlo važne“. Nažalost, ovaj intervju je bio njegov poslednji, preminuo je kratko nakon toga u 47 godini života.
Sitnice, svakodnevni poslovi, rutina, isti ljudi koje susrećemo i sa kojima se ukrštavaju naši putovi. Izgleda sivo? Zvuči dosadno? Smor i smaranje. Svaki od nas bi nekad poželeo da svoj život začini nekom uzbudljivom avanturom, da sivilu svakodnevnice dodaje neke jarke boje, da razmrda stojeće vode nekom promenom. A ipak, zrela ličnost pronalazi i u ponavljajućoj svakodnevnici avanturu, zapaža i u sivilu šarenilo boja, odlično pliva i u stojećim vodama.
Sve ove misli mi padaju na pamet čitajući odlomak iz Evanđelja predviđen za 11. nedelju kroz godinu. Sićušno seme iz kojeg izraste ogromno stablo. Isus u ovom slučaju ne objašnjava neku apstraktnu teoriju evolucije, progresa, rasta, nego izlaže svoju sopstvenu sudbinu. On je svestan da se u njegovoj ličnosti, njegovim rečima, gestama i delima događa ništa više ni manje nego obećano i očekivano Božje carstvo. Ova tvrdnja budi ozbiljna pitanja. Ne zvuči li ovaj Isusov zahtev previše pretenciozno, ambiciozno? Ni je li on sin tesara iz zabačenog Nazareta? Čini čuda koja se mogu osporiti. Izgoni zle duhove ali se ne zna kojom snagom. Nije uspeo da formuliše svoj program u sređen sistem. Oko njega se grupišu siromašni, marginalci…Stvari već viđene, ništa spektakularno. Neutralni posmatrači gledajući sa distance iznose svoje primedbe: da li Božje carstvo treba da krene od grupice neobrazovanih učenika, očišćenih gubavaca, izlečenih bogalja? Da li je prikladno da Mesija bude lutajući propovednik, osporavan verskom i političkom elitom? Da li se program, ideje Božjeg carstva mogu sažeti u njegove jednostavne priče o dobrom Bogu? U svetlu njima očekivanog i zamišljenog Božjeg carstva sve oko Isusovog lika ispada banalno, trivijalno, obično, sitno, maleno, beznačajno…..Ali Isus prati logiku zrnca iz kojeg niče stablo. Šta to znači u njegovom slučaju? Sva čuda ozdravljenja, isterivanje zloga duha, propoved o ljubavi Boga, njegovi molitveni podvizi, drugovanje sa siromašnima i javnim grešnicima čak i polemike sa pismoznancima i farisejima su uvod, preludiji onom najneobičnijem spektaklu, neviđenoj avanturi, neočekivanom događaju – praznom grobu, uskrsnuću kojim se uspostavlja Božje carstvo. Dakle, na nijednu Isusovu delatnost se ne može prikačiti nalepnica „sitno, beznačajno, banalno“ jer sve vodi prema slavi uskrsnuća, prema Božjem carstvu. Hrišćanin kao Isusov sledbenik stavlja svoje korake u Isusove tragove – rehabilituje sitne stvari i događaje i diže njih na pijedestal sa naslovom „važno, značajno“. Svaka molitva u duhu poverenja i pouzdanja, svaka blaga reč, svaka pružena ruka pomoći, svaki korak u susret, svaki dobronameran dijalog – sve se to računa, sve to ima svoju ozbiljnu težinu jer predstavlja uvod drugom dolazku Isusa Krista na kraju vremena i sveopštoj preobrazbi svega u Uskrsloga Krista u kojem se sve ono sitno, maleno učinjeno u duhu Kristovog Evanđelja će pronaći prepoznato, potvrđeno i usavršeno – kao što se seme razvije u stablo. Papa Franja o ovoj preobrazbi i rastu piše u pobudnici Radost Evanđelja : Kristovo uskrsnuće posvuda širi klice tog novog sveta jer već je prodrlo u skriveno klupko ove istorije. Možemo biti potpuno sigurni da će naš život uroditi plodom. Možemo biti sigurni da neće biti izgubljeno nijedno od naših dela koja smo učinili sa ljubavlju i da neće biti izgubljena nijedna od naših iskrenih briga za druge. Neće biti izgubljen nijedan čin ljubavi prema Bogu, nijedan velikodušan napor, nijedna bolna strpljivost…
Vlč. Andrej Đuriček
