Kardinal Bozanić predvodio misu povodom dolaska tela Sv. Leopolda

 

„Ovo je dan velike milosti u kojem u zagrebačku katedralu hrli narod da se susretne sa svojim sunarodnikom“

Drugog dana boravka tela sv. Leopolda Bogdana Mandića u zagrebačkoj prvostolnici u četvrtak, 14. aprila 2016. večernje euharistijsko slavlje predvodio je zagrebački nadbiskup kardinal Josip Bozanić. U koncelebraciji je uz više desetina sveštenika, bio i apostolski nuncij u Republici Hrvatskoj nadbiskup Alessandro D’Errico, varaždinski biskup Josip Mrzljak, križevački vladika Nikola Kekić, bjelovarsko-križevački biskup Vjekoslav Huzjak, vojni biskup Jure Bogdan, umirovljeni vojni biskup Juraj Jezerinac, zagrebački pomoćni biskupi Valentin Pozaić, Ivan Šaško i Mijo Gorski, redovnički provincijali među kojima provincijal Hrvatske kapucinske provincije fra Jure Šarčević, te generalni sekretar HBK mons. Enco Rodinis. Mnoštvo vernika koji celi dan hodočaste sv. Leopoldu ispunilo je katedralu, ali i prostor ispred nje.

Uvodeći u slavlje, kardinal Bozanić je istakao kako je ovo dan velike milosti u kojem u zagrebačku katedralu hrli narod da se susretne sa svojim sunarodnikom sv. Leopoldom.

„Celi smo dan u razmatranjima, u molitvi, u tihom ophodu oko tela sv. Leopolda. Ovo su dani velikih milosti i snažnog Božijeg zahvata. Danas se naš dragi hrvatski redovnik, skromni kapucin, sveti Leopold susreće sa svojim sunarodnicima u katedrali glavnoga grada Hrvatske. Danas posebno osećamo svetost i veličinu svetoga Leopolda Bogdana Mandića, o kojem niko gledajući ga izvana ne bi govorio koristeći se rečima o veličini i snazi. Pa ipak, iz sve te njegove krhkosti zrači neizmerna snaga. Razlog tome je njegov život i sjedinjenje s Hristom, služenje Bogu i žrtva usmerena prema dobru ljudi, da bi ljudi prihvatili dar Hleba, od kojeg se ne gladuje, nego živi i to živi večno. U svetom Leopoldu tako su jasno povezani sakramenti euharistije i ispovesti, naše potrebe za Hristovim telom i mogućnosti da se nebeska hrana blaguje u pomirenju s Bogom i s ljudima, u čistoti savesti, u otvorenosti prema Božijem milosrđu”, rekao je kardinal Bozanić u propovedi.

Nadalje, kardinal je istakao da je bez vere večnost zatvorena, bez euharistije vera odumire, bez oproštenja greha blagovanje euharistije gubi smisao i snagu.

Sveti Leopold je to osetio. To je bio njegov poziv koji je usmerio prema dva cilja obuhvaćena istim pojmom, a to je zajedništvo. Prvo i temeljno zajedništvo, koje je početak svakoga jedinstva jeste sjedinjenje s Bogom, zajedništvo s Bogom. Ono raste i razvija se kao odgovor na Božiju ljubav. Iz njega proizlazi čežnja za susretom i zajedništvom s ljudima. U takvom je zajedništvu nezamisliva razjedinjenost vernika koji su Hristovi, koji veruju u Hrista, rekao je zagrebački nadbiskup, i nastavio da „premda sv. Leopold nije uspeo ostvariti željene planove u svojem zauzimanju za jedinstvo hrišćana, njegovo danonoćno prinošenje i trud oko pomirenja ljudi s Bogom u sakramentu svete ispovesti ima isto izvorište. On ga je prepoznao u Božijem milosrđu, u Božijoj čežnji za čovekom i njegovom radošću”.

Govoreći pak o današnjim iskušenjima za hrišćanina, u vremenu u kojem je izražena čovekova čežnja za radošću, mirom, zadovoljstvom, srećom, istakao je kako se istovremeno osećaju napetosti u našim savremenicima, a „tim napetostima i teskobama je izvor u pokušajima da se odgovori na te čovekove čežnje tako da se odgovori traže izvan susreta s Bogom”.

No, svi ti pokušaji ostaju nemi pred tajnom zla, a upravo je zlo u savremenom svetu izazov koji se ne može izbeći pred kojim traženje samo ljudskog odgovora nailazi na neuspeh. Tako se čini da je zlo nezaustavljivo i da čovek nema stvarnog odgovora. Jedini koji može postaviti konačnu granicu zlu je Bog. Hristovo otkupljenje tvori božansku granicu postavljenu zlu. U njemu je zlo radikalno pobeđeno dobrim, mržnja ljubavlju, smrt uskrsnućem. Sv. Leopold ne samo da upućuje na odgovor, nego u njegovu životu vidimo taj odgovor, rekao je kardinal, te naglasio, kako je taj odgovor „u Božijem milosrđu, u muci, smrti i uskrsnuću Isusa Hrista s kojim se može susresti svaki čovek koji moli za dar vere i prihvati ga u spremnosti na obraćenje, na promenu svoga života”. A upravo je sv. Leopold to Božije milosrđe postojano i hrabro naveštao po službi ispovedanja.

Kardinal je nadalje podsetio, kako je u ovoj Svetoj godini Izvanrednog jubileja milosrđa u Bazilici svetog Petra u Rimu uz telo sv. Leopolda bilo je izloženo i telo svetoga oca Pija. Pojasnio je da je papa Franja ovu dvojicu svetih kapucina izabrao da budu „celoj Crkvi jasan pokazatelj utelovljene svetosti i odsjaj Božijeg milosrđa”.

Sveti Leopold uzor je svim ispovednicima, jer „upravo on ima očinsko srce, koje želimo susresti, kada dolazimo na ispovest” uputio je kardinal na reči pape Franje koji svoju duhovnost usko veže uz sv. Leopolda: njega ističe kao jednog od nosioca jezgra svoga pontifikata, jezgra koje vidi kao sažetak hrišćanstva: Božije milosrđe.

Kardinal je posebno značajnim istakao prisutnost tela sv. Leopolda u zagrebačkoj prestonici koja je prepoznatljivo mesto ispovedanja ne samo u našem gradu, nego i širom Hrvatske.

S ovim telom do nas dopire i duh male sobice, kelije o. Leopolda, njegove ispovedaonice, tog cvetnjaka Božijega milosrđa koji je bio pošteđen i pod razornim bombama u Drugome svetskom ratu koje su bačene na samostan u Padovi. Ta je sobica postala spomenik Božije ljubavi i ljudske dobrote u punom značenju tih reči. U njoj se sveti Leopold pred gresima ljudi spominjao Božije dobrote, u njoj su ljudi molili Boga da se spomene svoga milosrđa te da im oprosti grehe i obnovi njihov život. U toj Bogu dragoj sobici, u toj riznici milosrđa, sveti Leopold je objavljivao istinu da Bog deluje u dušama ljudi, a da je na nama, naročito ispovednicima, da pomognemo kako taj Božiji zahvat ne bi naišao na neprihvatanje i na razne prepreke, rekao je kardinal Bozanić.

Naglasio je i kako je sv. Leopold apostol „duhovnog ekumenizma”, čime nam je odškrinuo predivne obzore verodostojnog zajedništva. „Ono se odnosi, ne samo na hrišćanske zajednice, nego i na porodice, razne delove u društvu, prijatelje, inicijative kojima je stalo do opšteg dobra. Sveti Leopold nas uči i ohrabruje da budemo raspoloživi za nadahnuća Božijeg Duha, da budemo dobri, da znamo prepoznati dobro u sebi, oko sebe, kod drugih, da to podržimo i tome pomognemo. Sv. Leopold nas podstiče da ljubavlju širimo obzore velikodušnosti. Sveti Leopold je kao ispovednik čekao ljude i prihvatao ih: Bio je strpljiv, tešio je i hrabrio pokornike rečima „Imaj vere, pouzdaj se, ne boj se!”, rekao je kardinal, te još jednom te reči uputio vernicima: „Dragi brate, draga sestro, imaj vere, pouzdaj se u Boga i ne boj se”.

Na kraju omilije kardinal se osvrnuo i na čudesnu povezanost sv. Leopolda i bl. Alojzija Stepinca, što „nam pokazuje kako svetost isprepliće i povezuje ljude u Božijem planu”. Kardinal Bozanić je podsetio, kako je upravo nadbiskup Alojzije Stepinac bio prvi koji je promovisao svetost o. Leopolda Bogdana Mandića u Hrvatskoj. On je i pre negoli je službeno započeo proces Leopoldove beatifikacije, na Staru godinu 1945. ovde u prvostolnici govorio o njemu u širemu okviru govora o Bogu kao izvoru snage i o Presvetoj Bogorodici kao onoj koja udeljuje Božije milosti. Bilo je to na ulasku u godinu 1946. koja je za bl. Alojzija bila godina progonstva, suđenja i zatočeništva, kada je bio suočen s tajnom zla koje se i nakon rata nastavilo širiti ne više pod fašističkom i nacističkom, nego pod komunističkom ideologijom, diktaturom i totalitarizmom.

Očgledno je, da je sv. Leopold u duhovnosti blaženog Alojzija imao važno mesto, rekao je kardinal, te uputio na beleške u „Dnevniku” vlč. Josipa Vranekovića pod datumom 8. novembra1959. godine iz kojih je očigledno da je bl. Alojzije čitao životopis o. Leopolda i uvideo da su im boli bile slične, te je za svoju utehu rado ponavljao reči oca Leopolda „Tako hoće Bog”. Dva dana nakon spomenutog datuma, posle neprospavane noći bolesni cardinal je ponizno rekao: „Trpeti se mora! Tako hoće Bog, veli dobri pater Leopold. Da, ali tako su sveci govorili, a šta ću ja grešnik?”, pripomenuo je naš blaženik. I ujutro, na sam dan kardinalove smrti, te reči „Tako hoće Bog” uputio mu je vlč. Vraneković, spomenuvši mu da je slično trpeo i o. Leopold. Na šta je nadbiskup uzvratio „Fiat, Fiat. Tako neka bude”. Bio je to početak više puta ponovljene rečenice pre smrti „Fiat voluntas tua” u kojoj je blaženi Alojzije sebe, poput Marije, predao volji nebeskog Oca.

Dragi hrvatski vernici, draga okupljena Crkvo u ovoj katedrali i ispred katedrale, sada su ta dva života neobično povezana pred našim očima i po smrtnim ostacima da bismo videli još dublju povezanost u svetosti i milosrđu što i nama daje podsticaj da pred teškoćama ne malaksavamo, da se zbog greha ne zatvaramo u sebičnost, da nas pred zlom ne obuzme teskoba, rekao je kardinal, te omiliju zaključio molitvom: „Dobri oče sveti Leopolde i dragi pastiru blaženi Alojzije, svojim zagovorom pratite naše molitve i zalaganja za dobro, za hrišćansko zajedništvo, za vernost hrvatskog naroda, za mir u svetu, za obraćenje grešnika i za pobedu Božijeg milosrđa. Sveti Leopolde i blaženi Alojzije, u zajedništvu s Presvetom Bogorodicom Marijom, Kraljicom svih svetih molite za nas, naše porodice, hrvatski narod i domovinu nam Hrvatsku”.

Nakon završnog blagoslova otpevana je hrvatska himna „Lijepa naša domovino”, a potom su vernici nastavili osobnu pobožnost obilazeći oko sarkofaga s telom sv. Leopolda Bogdana Mandića. (kta/ika­/kmc)