Koji je naš put u ekumenskom nastojanju: 25 godina enciklike “Ut unum sint” pape Ivana Pavla II (uvodne napomene)
Ove godine spominjemo se dvadeset pete godišnjice objavljivanja enciklike pape Ivana Pavla II o ekumenskom nastojanju. Ovaj ne samo za Katoličku Crkvu važan dokument poneo je ime “Ut unum sint”. Tematiku ćemo razraditi u listu Blagovest u nekoliko zasebnih delova, a isto će biti objavljeno i na web sajtu Nadbiskupije.
Ta latinska sintagma zapravo su reči Gospoda Isusa Krista upućene kao molitva Bogu Ocu: Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu da svet veruje da si me Ti poslao (Jn 17, 21) [lat. ut omnes unum sint sicut tu Pater in me et ego in te ut et ipsi in nobis unum sint ut mundus credat quia tu me misisti (Iohannem 17, 21)]. Te reči izražavaju svu dubinu teologije jedinstva. Takva teologija mnogo je više od pukog razgovora, ona je neprestana čežnja za jedinstvom, pre svega Boga i čoveka, a onda čoveka i drugog čoveka.
Nakon nesrećne podele hrišćanstva, ova molitva dobila je posebnu težinu. Ona je koliko molitva toliko i jasno upozorenje svima nama koji se zovemo hrišćanima ‒ da je raskol ili shizma greh, i to greh svih nas. To je ono što Krist ne želi. On želi upravo suprotno: ut unum sint – da svi budu jedno!
Ove Kristove reči gađale su u srce i um, kako oce Zapada tako i oce Istoka, sve do naših dana. Pročitavši upravo ove reči u Svetom Pismu, veliki dominikanski otac i teolog Iv Kongar ‒ prevođenju čijih dela je naša nadbiskupija posebno posvećena ‒ zavetovao se da će svoj život posvetiti teologiji jedinstva, ne pukog sjedinjenja, nego onog istinskog jedinstva u Kristu Gospodu, kakvog je bilo od Pedesetnice pa nadalje do 11. veka.
Ove jevanđeoske reči, ili bolje rečeno ova jevanđeoska zapovest, ganula je i čoveka koji je, posebno kao Sloven, osećao da nije dobro disati jednim plućnim krilom, čoveka blažene uspomene, danas svetog papu Ivana Pavla II. Godine 1994. na Veliki petak, tokom propovedi u okviru službe Krsnog puta u rimskom Koloseumu, papa je oslanjajući se na reči, kako je sam naglasio, poštovanog brata carigradskog patrijarha Vartolomeja naglasio da Krist posebno poziva svoje učenike na jedinstvo.
Kao naslednik na biskupskoj katedri svetog apostola Petra, papa je sa svom ozbiljnošću shvatio taj zadatak. Evo šta kaže u uvodnom delu enciklike:
To je jasna obaveza rimskog biskupa kao Petrovog naslednika. Ispunjavam je s dubokim uverenjem da sam na taj način poslušan Gospodu s punom svešću svoje ljudske slabosti. Naime, kad je Krist poverio Petru posebno poslanje u Crkvi i naložio mu da učvrsti braću, dao mu je ujedno da spozna svoju ljudsku slabost i posebnu potrebu obraćenja ‒ »kad se obratiš, utvrdi braću svoju« (Lk 22, 32). Upravo u Petrovoj ljudskoj slabosti biva krajnje očigledno da Papa – kako bi u Crkvi mogao da izvrši tu posebnu službu – zavisi pre svega od Gospodnje milosti i molitve: »A ja se molih za tebe da vera tvoja ne prestane« (Lk 22, 32). Obraćenje Petra i njegovih naslednika oslanja se na molitvu samog Iskupitelja, a Crkva trajno učestvuje u toj molitvi. Poslanje rimskog biskupa u naše ekumensko doba, opečaćeno II vatikanskim saborom, na poseban način usmereno je prema tome da podseća na zahtev punog jedinstva zajedništva Kristovih učenika.
Svaki rimski biskup mora da usvoji Kristovu molitvu za obraćenje, koja je za »Petra« neizostavna, da bi mogao da služi braći. Od srca molim da vernici Katoličke Crkve i svi hrišćani učestvuju u toj molitvi. Zajedno sa mnom neka svi mole za to obraćenje (Ut unum sint, 4).
U tom duhu papa odgovorno prihvata tu ulogu da uputi poziv na obraćenje prema jedinstvu, i na krilima II vatikanskog sabora ‒ posebno saborskog dokumenta o ekumenizmu “Unitatis redintegratio” – godine 1995. sastavlja ovu istorijsku encikliku kao jednu od najvažnijih pastoralnih reči. Sama enciklika podeljena je na tri dela: 1. Ekumenska obaveza Katoličke Crkve, 2. Plodovi dijaloga i 3. Quanta est nobis via? U narednim brojevima Blagovesti objavićemo seriju tekstova o enciklici, tačnije njenom tumačenju i značaju, ali i njenoj savremenosti ‒ i danas nakon dvadest pet godina od njenog objavljivanja…
Miloš Vulić
