Misa posvete ulja u katedrali Uznesenja Blažene Djevice Marije u Beogradu

Misa posvete ulja obično se slavi u jutarnjim časovima na Veliki četvrtak, služi je biskup u zajedništvu sa sveštenicima čitave biskupije, osim ako nisu sprečeni, svi sveštenici bi trebali da budu na toj misi. Ova misa se zove Misa posvete ulja, jer tada biskup blagoslivlja ulja koja će se koristiti tokom cele godine za krštenje, krizmu, bolesničko pomazanje, sveti red i za katekumene. Takođe, tada svi sveštenici obnavljaju svoja sveštenička obećanja.

Ove godine, misa posvete ulja u Beogradskoj nadbiskupiji, zbog pastoralnih razloga, slavila se na Veliku sredu, 13. aprila, umesto na Veliki četvrtak ujutru kako je to obrednikom i predviđeno. Svečano misno slavlje u katedrali Uznesenja Blažene Djevice Marije u Beogradu, predvodio je mons. Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup i metropolit, u zajedništvu sa sveštenicima beogradske nadbiskupije. Na svečanom misnom slavlju prisustvovao je i apostolski nuncij u Republici Srbiji mons. Lučano Surijani.

Nadbiskup Hočevar je na samom početku misnog slavlja uputivši pozdrave istakao i veliku važnost koju ovaj dan sa sobom nosi ali i veliki značaj koji ovaj dan ima kako za čitavu zajednicu tako i za svakog posebno.

U propovedi, nadbiskup Hočevar osvrnuvši se na nemile događaje ratovanja koji još uvek pogađaju čitav svet, naglasio je da uprkos svim tim iskušenjima verničko srce ne treba i ne može ostati nadjačano „sirenama koje upućuju na ovozemaljsku opasnost“. Uprkos svemu tome srce svakog vernika treba da ostane toliko glasno da bi i te sirene ali i srca ispunjena mržnjom prestala da seju seme kukolja na pašnjacima čovečanstva.

„Svedok Verni“, istakao je nadbiskup, treba svim vernicima postati simbol ne samo patnje i mučeničke smrti već simbol rađanja novog života, nove nade i nove ljubavi, ali takođe i simbol zajedništva koji je sjedinivši sve postao „so, kvasac i svetlost“ i po uzoru na Njega svaki vernik i čovek treba nastaviti da hoda tim putem i da postaje u svojoj zajednici i so i kvasac i svetlost, što ovi dani koji slede i poručuju.

Nakon homilije usledila je obnova svešteničkih obećanja.

Ove godine ulja za posvetu prinosila su trojica jubilaraca, koji ove godine poroslavljaju 50, 30 i 20 godina svoje svešteničke službe – p. Josip Opat koji ove godine proslavlja 50. godina svoje svešteničke službe; mons. Grzegorz Chudek koji proslavlja 30. godina i vlč. Aleksandar Ninković koji proslavlja 20. godina svoje svešteničke službe.

U nastavku ćete imati priliku da pročitate kako je jedan od jubilaraca postao sveštenikom ali i šta bi bilo to što on preporučuje svim mladim osobama koje se odlučuju ili se pak žele odlučiti na takav korak.

Josip Opat rođen je u selu Vukodar blizu Karlovca.Nakon zavšenog osmogodišnjeg obrazovanja, odlazi u sjemenište. Veoma je zanimljivo to što je njegov otac molio za njegovo zvanje da postane sveštenik. Tokom sjemeništa odlučio se za Družbu Isusovu (Isusovce). Od Frankfurta gde je takođe studirao, preko Splita i mnogih drugih mesta gde je obavljao svoju službu, provincijal ga je 1988. godine odredio za Crnu Goru, na Otok Gospe od Milosti „privremeno“, gde je ostao dvanaest godina,. Nakon čega je dobijao i druge službe na drugim mestima, ali se opet vratio na Otok i tu proveo još deset godina, tako da sve ukupno oko dvadeset i dve godine proveo je na Otoku Gospe od Milosti u Crnoj Gori.

Pitali smo ga  koje su teškoće u svešteničkom zvanju, možda samoća ili nešto drugo? Sa smeškom nam kaže da mu samoća nije smetala, jedini teški trenuci su bili vezani za odluke provincijala i premeštaje, ali ipak poslušnost je ta koja ga je vodila i na kraju je video da je to dobro.

Na kraju nam je rekao da bi preporučio i roditeljima da mole za decu, jer većinom su to izmoljena zvanja jer nikoga nije Bog unapred odredio i rekao da će biti sveštenik ili časna sestra. Osim toga, ustrajnost je takođe isto bitna. Tako da ne treba žuriti, treba sačekati, ako ide onda ide ako ne, ne i to je tako. Danas ima sve manje zvanja na žalost, ali sa verske strane za to nema nikakvog razloga, počevši od modernih tehnologija i gledanja na samu slobodu, jer zvanje je jako značajno i vredno za samu Crkvu ali i za čitavo čovečanstvo.

 

V.M./Marija Antonela Kanelić