Nadbiskup Hočevar na vazmeno bdenje u svetoj noći

Na slici: Beogradski nadbiskup mons. Stanislav Hočevar za vreme uskršnje mise 1. aprila 2018. u crkvi Krista Kralja

Objavljujemo homiliju beogradskog nadbiskupa mons. Stanislava Hočevara na vazmeno bdenje 31. marta u crkvi sv. Ante u Beogradu.

 

„U ovoj presvetoj noći

Gospod naš Isus Hrist

prešao je iz smrti u život!“

 

U ovoj presvetoj noći…!

Draga braćo i sestre! Ovo je presveta noć. I noć, i tama, i mrak mogu da budu presveti – tim ispovedanjem započeli smo naše liturgijsko slavlje.

Noć je Presveta jer je Božja snaga tako velika i veličanstvena da iz krajnje nemoći – pa čak i najdubljeg greha – stvara najveće darove, darove milosti, darove slobode. Da: tu i takvu presvetu noć slavimo! U toj presvetoj noći sve vas pozdravljam; u toj presvetoj noći želim vam prelazak, prelazak iz smrti u život, prelazak iz tame u svetlost, prelazak iz ropstva u slobodu, prelazak iz laži u istinu, prelazak iz nerazumevanja, iz ne-saradnje u život razumevanja, suživota i saradnje.

U toj presvetoj noći sve vas, dakle, pozdravljam: vas, predrage visoke goste – predstavnike naših crkvenih i državnih ustanova; vas, ekscelencije, predstavnike naroda i država; sve vas delatnike različitih ustanova; sve vas predrage vernike; ali na poseban način vas, dragi katihumeni. Ova noć je za vas na poseban način „noć prelaska“, prelaska iz pojedinačnog života u život zajednice, zajednice Crkve, dakle – zajednice nade. Vi prelazite u zajednicu koja zna da postoji „Treći dan“: jer znamo i verujemo da posle svakog – još tako mučno tegobnog Velikog petka – petka tame, smrti, uništenja – dolazi „Treći dan“; dan vaskrsenja i novog života.

Ovim krštenjem ulazite u zajednicu koja se okuplja svakog „osmog dana“, da bi svake nedelje proslavila svečanu Euharistiju, ulazak u novi život. Sine dominico non possumus: bez dana Gospodnjeg i Euharistije Gospodnje mi ne možemo da živimo, rekoše mučenici iz Kartagine. Bez snage Gospodnje niko ne može da ostvari prelaz iz smrti, iz greha – u život, u vaskrsenje. Kao što je nekada Izabrani narod mogao da izađe iz stanja i zemlje ropstva – i to upravo tamo gde je najveća geografska depresija na zemaljskoj kugli – i uđe u Zemlju milosti i slobode; upravo tamo, dakle, gde je i sam Isus Hrist hteo da bude kršten na reci Jordanu krštenjem pokore, možemo i mi, predraga braćo i sestre, da napravimo prelaz iz ropstva u slobodu, iz svih naših depresija u radost. Ali samo snagom Gospodnjom! „Zapevaću Gospodu, jer se slavom proslavio!“, peva Izabrani narod. „Konja i konjanika u more je bacio… Moja je snaga, moja pesma – Gospod, jer On je mojim postao izbaviteljem!“ (Izl 15, 1). Predivno je to svedočanstvo izbavljenih, draga braćo i sestre…

To iskustvo Izabranog naroda nije nekakav sofisticirani književni zapis iz drevne istorije! Taj prelazak je paradigma svih autentičnih prelazaka. Paradigma za naš lični život: niko od nas ne može sam, bez Božje milosti, da započne život autentične slobode, milosti, ljubavi. Naše porodice ne mogu samo svojom prirodnom snagom ili samo novcem da stvore nerazrušive temelje društva i Crkve! To mogu jedino Božjom milošću, Božjom snagom! Naša društva ne mogu da dosegnu pravu ili autentičnu tranziciju, to jest prelazak – bez duhovnosti. Narodi Balkana ne mogu pukim voluntarizmom, nadmetanjem ili oružjem da dospeju do slobode, do suživota i saradnje! Potreban je blagoslov odozgo! Ali budući da je svaki kvalitativni prelazak važan, zahtevan i pre svega je plod milosti, plod Neba – sam Isus hteo je da nam, pre svog prelaska iz muke i smrti u vaskrsenje, to pokaže svojim preobraženjem na gori Tavoru! U tom trenutku svog preobraženja, nakon što je uzašao na visoku goru, u prisustvu svojih izabranih apostola razgovarao je i s Mojsijem – simbolom svakog izbavljenja iz ropstva i davaocem Zakona svom narodu; razgovarao je s prorokom Ilijom – velikim simbolom postignuća kako svoj narod osloboditi od lažnih proroka i ponovo uspostaviti spasonosnu istinu… To za nas znači: bez prihvatanja trajnog, prirodnog zakona, bez prihvatanja pravde i pravednosti, kao i bez prihvatanja proroštva i proročkih ličnosti, bez prihvatanja apostolskog zbora i apostolskog učenja – nema preobraženja, nema prelaska u pomirenje s Bogom, ljudima i stvorenim svetom. Kad je pak ta autentična stvarnost prihvaćena, uvek kada je Hrist Gospod u središtu naših prelazaka iz starozavetne u novozavetnu zajednicu, tada se otvara Nebo, tada uvek sam Nebeski Otac proglašava sinove i kćeri Zemlje svojim sinovima, svojim kćerima. Nema pomirenja, zajedništva i saradnje dok svi mi ne postanemo poslušni sinovi i kćeri Nebeskog Oca, dok mi sami ne prihvatamo jedan drugog kao Božjeg sina i kćer, dok svoje susede ili susedne narode ne prihvatamo kao nosioce istorije spasenja.

Ova presveta noć, draga braćo i sestre, postaje, dakle, put prelaska, prelaska iz svega što je tamno, negativno, obeleženo smrću – u život milosti, svetlosti, vere, nade i ljubavi. Naša nadbiskupija će upravo stoga svake srede u vaskrsnom vremenu u Crkvi Krista Kralja s tom namerom slaviti euharistiju i – slušajući Reč Gospodnju – vapiće Ocu da nas oslobodi svake tame i uvede u svetlost ljubavi.

Zaista vam želim – predraga braćo i sestre, dragi katihumeni –  srećan, blagoslovljen; milošću i slobodom ispunjen Vaskrs. Mir Božji sa svima vama:

Hristos vaskrese – vaistinu vaskrese!

 

Neka bude slavljeno ime Gospodnje. Odsad pa doveka. Amen.

(kmc)