Nadbiskup Hočevar povodom Uskrsa za “Danas”: Čovek nije samo telesno ili materijalno biće

Nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar povodom Uskrsa razgovara sa novinarkom dnevnih novina „Danas-a“, Jelenom Tasić

Za razliku od prošle godine kada su uskrsne mise služene bez vernika, Nadbskupija beogradska sada je najavila celovit program bogosluženja po župama. Šta se promenilo u ovih godinu dana kada je reč o pandemiji koronavirusa, čije uzroke metafizički analizirate i u ovogodišnjoj Uskrsnoj poruci?

Dok s velikim poštovanjem pozdravljam sve čitaoce lista „Danas“, želim da ukažem da svi ljudi – a u ovom slučaju posebno vernici – imaju pravo da baš o svemu budu dobro obavešteni, da bi mogli slobodno i da planiraju. U slučaju da iskrsnu nekakve neodložne situacije, bili bismo u stanju da sve blagovremeno informišemo. Ali treba dodati da sada imamo mnogo više iskustva u nošenju s koronavirusom, a kao drugo ‒ da se naši vernici u velikoj meri pridržavaju svih preventivnih mera; nadalje, da smo se s posebnim duhovnim predanjem stavili u Božje ruke, pa tako možemo da budemo više nego zahvalni za vrlo pozitivne rezultate. Svakako, naš glavni zaštitnik pritom je Sv. Josif…

 

Ranije ste već upozoravali na „neusklađenost odnosa savremenog života i istinskog života po Bogu“, sada ukazujete i na opasnosti današnje modernosti koja počiva na negiranju religioznosti. Kako smo se našli u svetu u kojem ne samo što se izgubila ravnoteža između materijalog i duhovnog, nego je duhovnost gotovo potisnuta?

Ovo je za mene stvarno izazovno pitanje. Ali treba vrlo hrabro i decidirano reći da se nismo „najedanput našli“ u ovakvoj situaciji, nego da smo je svi mi – možda nesvesno – pripremali i prouzrokovali. Pa i mi hrišćani. Ako ne živimo kao so i kvasac, kao svetlo, ako ne samo po rečima nego i po načinu života nismo proroci, ako kao hrišćani i dalje živimo podeljeni, svako sa svojim vizijama i programima i bez prave međusobne sinergije i solidarnosti ‒ može li prilike uopšte da budu drugačija? Nema sumnje da nas pandemija upozorava da čovek nije samo telesno ili materijalno biće. Bolesni ili samo oslabljeni duh sigurno ne doprinosi telesnom zdravlju.

 

Komentarišete to što u „u kriznim štabovima ovoga sveta nema mesta za ’Duh’ i ono što je duhovno“. Da li bi prisustvo ljudi iz Crkve rešilo problem, iako se zna da konačne odluke ne donose čak ni nauka ni struka nego političari, a papa Franja upozorava da širom sveta postoje mafije koje koriste pandemiju da bi se koruptivno obogatile?

Sadržaj vašeg pitanja prilično je širok i zahtevao bi iscrpne rasprave. Ali zadržaću se samo na onom suštinskom: iz mojeg tumačenja vidi se da govorim o „duhu“ i „Duhu“: dakle, o univerzalnoj duhovnosti – duhovnoj mudrosti, ali i o izričitoj religioznosti, „crkvenosti“. U prvom redu treba da razvijamo životnu mudrost, a ne konzumerizam u svim njegovim najnegativnijim pojavama.

Pitanje prisutnosti Crkava: zar bolesni nemaju pravo i na duhovnu hranu (svete tajne, sakramenti), a ne samo na telesnu; na duhovne lekove (molitve, duhovne utehe, blagoslove), a ne samo medicinske lekove. Jesu li oni koji su umrli samo šture statističke „brojke“, ili „velika tajna“ povodom koje treba žaliti, plakati, slaviti liturgiju, duhovno pratiti članove porodice? Ako ne živimo tako, u univerzum unosimo disharmoniju i haos. Zar je dovoljno da ljude u domovima obilaze samo volonteri u skafanderima, ili bi možda i sveštenici mogli da obuku „skafandere“? Ali ostaje principijelno pitanje: može li taj redukovani pogled na čoveka, na život, na istoriju ‒ da donosi integralno zdravlje? Tamo gde nema integralnog pogleda na život, u redukovani život nužno ulazi korupcija, kao voda koja prodire kroz svaku i najmanju rupicu nezdravog društva.

 

Ima li Rimokatolička crkva zvaničan stav o vakcinaciji protiv kovida-19 i da li se neko od biskupa, nadbiskupa i kardinala uključio u državne medijske kampanje za vakcinaciju, u vezi s kojom su mišljenja podeljena i u Srbiji i svetu?

Pitanje je zanimljivo, ali ono nužno pretpostavlja jedno elementarnije pitanje: šta je to virus kovid-19; gde se rađa, odakle dolazi, šta ga prouzrokuje? Tek kada budemo dobili precizan i jednoznačan odgovor na to pitanje, lako će nam biti da se nedvosmisleno očitujemo i o vakcinama. Nije zadatak crkvenog klera da reklamira vakcine, nego da unapređuje doslednost, poštenje i odgovornost struke i onih koji su u službi zajednice. Pastiri Crkve stvarno isceljuju promovisanjem zrelog, odgovornog i svetog života, kao i buđenjem vere u Život i deljenjem svetih Tajni, a da uopšte i ne govorim o duhovnim razgovorima i utehama.

Samo po sebi razume se da solidarnošću i dobrim delima treba da pomognemo svima. Upravo zato je u vreme pandemije naš Caritas još aktivniji. Ali, nažalost, i to se zatamnjuje, pa tako „pandemije“ postaju još agresivnije i mračnije.

 

Kongregacija za učenje vere je, uz papinu saglasnost, zvanično saopštila da Crkva ne može da blagosilja istopolne zajednice, ali da to ne podrazumeva osudu osoba koje u njima žive. Prošle nedelje Sinod SPC-a je kao neprihvatljiv ocenio Predlog zakona o istopolnim zajednicama, jer je većina njegovih odredbi u suprotnosti s učenjem Crkve. Koliko je realno očekivanje da današnje sekularne vlasti, ne samo u Srbiji, uvaže stav Crkve o istopolnim zajednicama i zbog čega se čak i u vreme pandemije to pitanje našlo u vrhu društvenih prioriteta?

Reč koju ću upotrebiti nije privlačna, mnogi će se osetiti povređenima, ali ona je izraz opšteg stanja u današnjem čovečanstvu, ta reč je „konfuzija“. Pre više decenija pevač je pevao: „Parole, parole, parole…“, a mudrac je rekao: „Danas su reči bolesne“. Sociolog Bauman tvrdi da je današnje društvo „tekuće“, fluidno: ništa nije čvrsto, jasno, precizno, definisano…

Pa tako ne smemo da brkamo „telesno“ i „duhovno“ rođenje. Telesnim rađanjem ulazimo u društvo (to je čitavo čovečanstvo), a „duhovnim rođenjem“ – krštenjem u Crkvu, u versku zajednicu sa zahtevnim i jasnim programom i načinom života. Tvorac sveta, Bog, po svom je Uskrslom Sinu (dakle preobraženom) pokazao put života ljudskog bića u duhovnom dostojanstvu. Telesno smo se rodili bez svoje volje, što znači da svoj život treba da prihvatimo ili odbacimo; u duhovnu zajednicu pak ulazimo slobodno – preuzimajući time Tvorčev pogled na život. Crkva, dakle, govori samo onima koji su slobodno izabrali i slede taj put. I ona se ne bori ni protiv koga i ne prezire nijednog čoveka. Ali prirodni brak – dakle od Boga postavljen – jeste brak muškarca i žene. Zato se samo on – što je ilogično ‒ blagosilja. Ako neko slobodno zanemaruje Boga i Crkvu, ne treba da očekuje plodove kao u crkvenoj zajednici. Ali Crkva će uvek biti dijaloški usmerena. Uvek će rado pomoći svima i s velikim poštovanjem iznosiće svoje iskustvo. Ali sam Isus nam kaže da niko ne može da sedi na dve stolice. I nije pošteno mešati ono što ne može da se meša. Ne živimo više u potpuno hrišćanskom društvu i svi treba da preuzmemo odgovornost za svoj način i stil života.

 

Od Nadbiskupije beogradske do Vatikana pozdravljen je izbor novog poglavara SPC-a. Postoje li konkretna očekivanja Rimokatoličke crkve od novoizabranog patrijarha i na kojem planu?

O tome opširnije pisah u našem internom mesečniku Blagovest. Od svakog crkvenog poglavara s pravom očekujemo mnogo, jer on ne dolazi, kao političari, po svojoj, nego po Božjoj volji i imenu. On je, dakle, po svojoj najosnovnijoj misiji „apostol“: znači, poslan od Boga ljudima. Ponajpre svojoj Crkvi koju vodi, a treba da bude u dijalogu sa svima drugima. Istina se ne traži bez dijaloga. A treba tražiti celokupnu istinu. Svi mi očekujemo, dakle, taj istinoljubivi dijalog da bismo mogli da se spasemo. Tim više što živimo u tako prelomnim vremenima za svet i za Evropu.

 

Kako komentarišete novo aktuelizovanje „slučaja“ kardinala Alojzija Stepinca u pojedinim srpskim medijima, koje je krenulo posle izjave patrijarha Porfirija da „ima u rukama“ neka Stepinčeva pisma čiji pojedini delovi su „duboko problematični“?

Nisam očekivao da ću morati da odgovaram i na ovo pitanje. Mogao bih mnogo toga da kažem. Ali sad, najkraće moguće: Bog svima nama stanovnicima ove regije želi da konačno pronađemo snagu za dijalog, snagu za celovitu istinu, za svekoliku spoznaju! Dakle, snagu za autentično, istinsko pomirenje i konačno ‒ za srećan život u zajedništvu, u saradnji, za nadmetanje u uzajamnom poštovanju… Našu nedoraslost za mirno i objektivno istraživanje treba da shvatimo najpozitivnije: kao izričiti Božji poziv svim stranama na traženje celovite istine.

 

Nedavno ste primili novog ambasadora Srbije u Vatikanu profesora Simu Avramovića. Je li to bio deo uobičajenog diplomatskog protokola pre stupanja na dužnost i kako vidite budućnost srpsko-vatikanskih odnosa?

Da, to je deo redovnog, a dodao bih i normalnog diplomatskog protokola. Naime, onaj ko odlazi u središte naše Crkve i tu počinje da zastupa državnu zajednicu u kojoj naša Crkva živi, treba dobro da poznaje oba subjekta koja povezuje. Mislim, dalje, da današnje vreme u kojem živimo dovoljno ukazuje na potrebe i razloge takvih povezivanja. Kako ja vidim., ti odnosi trebalo bi da budu ne samo dobri kao dosad, nego i uvek sadržajniji, bogatiji, a pre svega i za jednu i za drugu stranu još inspirativniji. Od strane Svete Stolice i Vatikana sigurno je tako.

 

Kakve su Vaše želje i poruke vernicima povodom predstojećeg Uskrsa?

Vrlo jasne i izričite: i teološka stvarnost, to jest sadržaj Uskrsnih praznika, i sociološka stvarnost, to jest situacija pandemije, pozivaju nas da intenzivnije živimo po duhu, po razumu, po logici i u mudrosti (što je vrhunski ljudski kvalitet), ali i po Duhu Svetom, to jest po nadahnućima Treće Božanske ličnosti, koja nas i podseća na velika Božja dela i uvek bolje uvodi u svu istinu. Naše zdravlje, ali i naša večna sreća, plod su dobre usklađenosti, harmonije zemaljskog i večnog života. Da, srećan bio Uskrs svima! Hristos vaskrese iz groba; pa da i mi vaskrsnemo iz svakog zla i greha u život večni.

Izvor: Dnevne novine “Danas” /nedelja 3-4. april 2021.