Nadbiskupov osvrt na papin intervju za “Politiku”: Iznenađenje koje to nije

Beogradski nadbiskup i metropolit mons. Stanislav Hočevar osvrnuo se na intervju – za rubriku Pogledi u Politici (10.11.2020) – kojeg je papa Francisko dao za dnevne novine Politika 1. novembra 2020.

Razgovor sa Svetim ocem papom Franjom (Politika, 1. 11. 2020) razveselio nas je, veoma obogatio, ali i iznenadio. Nije nas toliko iznenadila sama činjenica da je u dnevnom listu Politika prvi put uopšte bio objavljen intervju s „rimskim biskupom“, koliko nas je iznenadio po svojoj izvanrednoj, rekli bismo antropološkoj težini. Ako ikada, onda svakako ovaj put moramo da dodamo i odrednicu integralnosti: dakle, po svojoj integralnoj antropologiji. U ovom našem vremenu tolikih redukcionizama ovaj intervju je pravo osveženje, ali i etalon poštenog pristupanja životnim pitanjima. U tom tekstu možemo doslovno da opipamo kako su ono vidljivo i nevidljivo, materijalno i duhovno, zemaljsko i nebesko, čovek i Bog ‒ samo jedna velika Celina u svom svekolikom diverzitetu, ali i u savršenoj komplementarnosti. Autorima pitanja treba samo čestitati što su se konačno oslobodili tolikih – pogotovo istorijskih – partikularizama i tako nam dali hranu univerzalnosti. A u toj hrani svakako imamo dovoljno nadahnuća i merila i za sve partikularnosti…

Ono što u uvodnom tekstu ovih mojih utisaka treba nužno naglasiti kao fortissimo jeste papina bliskost nama, našoj stvarnosti, našoj zemlji, ali i našoj široj regiji. To je naglašeno tako nenametljivo da će većina i promaći. Jer on, papa, ne dolazi k nama i među nas svojom spoljnom pojavom ili s nekim populističkim rečima, nego kao neko ko se duboko identifikovao s Jevanđeljem, hrišćanstvom, ljubavlju Isusa Hrista, Njegovim Bogo-Čoveštvom.

Blagodat Isusa Hrista po njemu se pretače u komunikaciju s nama s neverovatnom autentičnošću, milinom, širinom, dubinom i nesvakidašnjom intuitivnošću.

Ovo tvrdim samo zato što je i mene samog – iako papu redovno pratim – neobično iznenadio. U našu istoriju – tako sam ubeđen – po njemu je ušao nekakav preobražavajući duh, duh istorijskog i društvenog života.

Iako je svaka njegova rečenica tako inspirativna da bi zahtevala čitave komentare, ipak ću se iz čiste zahvalnosti, ali samo letimično, zaustaviti na nekoliko njegovih elementarnih nosećih stubova za neke drugačije vizije života. Inače bismo slobodno mogli da zapišemo da u tom razgovoru pronalazimo kvazipriručnik za autentično preobražavanje društvenog života u čitavoj njegovoj današnjoj kompleksnoj stvarnosti.

 

1. Svi mi ljudi, bez razlike, braća smo i sestre. Isti Tvorac, neopisiva Tajna ljubavi, pozvao nas je u život. I to je elementarni lek za sve pandemije. Mnogi misle da je taj recept već ostvaren; da je stvarni plod Francuske revolucije. Ali od toga smo još veoma daleko…

Ali ako bih sad hteo da zađem u sve pojedinosti posledica koje za sobom povlači taj princip, odmah bi se pokrenuli manji ili veći zemljotresi u našim zacementiranim stavovima. Pre svega, svi znamo – kako kažu Italijani – da je između „reči i čina pravi okean“. To potvrđuje svakidašnji život. Inače se među nama ne bi lomila koplja jesmo li na Istoku ili na Zapadu. I kome pripadamo (kao da ne bi bilo dovoljno da pripadamo sebi i Tvorcu!). I kakav je proces naše integracije u Evropu i proces integracije Evrope s Balkanom. Odakle toliko poteškoća u procesu demokratije, javnog dijaloga, oblikovanja vizije budućnosti…

Našoj dugoj i kompleksnoj istoriji boravka na mostu Istoka i Zapada potrebna su dalja promišljanja, a uz to pronalaženje pravih merila za odnose između civilnog društva i religije; između država i Crkava i verskih zajednica.

I pitamo se: Kako to da se među nama nikako nije porodilo Međureligijsko veće?

2. Izvanredno je papino razmišljanje, bar za mene, o „normalnosti“. Pandemija sa svojom agresivnošću jednostavno nam nameće pitanje hoćemo li, dakle, moći da se vratimo u „normalu“. Ali o kakvoj „normalnosti“ se radi? Prošloj? Pa povratak u prošlost nije logičan! Ali šta činimo da bismo u ovim uslovima i u ovakvim prilikama izgradili „novu normalnost“? Postoje li antitela samo u medicini, ili možda i u izgrađivanju društvenog života?
3. Dalje, možemo li izgraditi novo društvo ako u dijalogu ne učestvujemo svi? Parcijalnost i selektivnost onemogućavaju integralnost razvoja i rađanje novog društva. Katolicitet ili sabranost, što je konstitutivna dimenzija hrišćanstva, jednostavno ne može da se ostvari preko „jeresi“, to jest delimičnog uključivanja celokupne stvarnosti. Naime, bez te integralnosti, bez sabornosti, bez katoliciteta, mi nikad ne možemo da zahvatimo sve one nejake, bolesne, krhke, ranjene, marginalizovane, odbačene, progonjene, kao i manjine u našem društvu. Papa tvrdi, s istinskom provokativnošću, da ćemo maske nositi sve dok sve ljude ne uključimo među svoju braću i sestre – to jest, dok jedni s drugima ne uspostavimo autentične bratske odnose. Takvi pak odnosi, tvrdi on, otvaraju u društvu potpuno nove izglede i samo u takvim prilikama događaju se čudesa „umnožavanja hlebova“.
4. Maske će sa nas, dakle, skinuti samo potpuna transparentnost života među nama. Svako skrivanje, devijantnost, selektivnost ‒ stvara nove margine i periferije, nove izbeglice, nova nasilja, nova potčinjavanja i, dakle, nove agresivnosti i frustracije. Mladi će u tom slučaju i dalje morati da beže da bi negde drugde tražili za sebe privremeni dom. Ako pak mladi nisu protagonisti u vlastitoj zemlji, kako će se onda lično razvijati i kako će već danas izgrađivati naš sutrašnji dan! U takvoj situaciji svi se okupljamo samo u „virtuelnom“ svetu i tako nužno postajemo robovi „prvim prevarantima“ (papine reči).
5. Plod svega toga je, kaže dalje papa Franja, velika fragmentiranost u društvu; zatim nedostatak svesti zajedništva; dakle, ne postoji onaj „mi“-subjekt, pa ne možemo ni da rastemo iz sopstvenih korenova. Uništili smo svoju istoriju, pa tako nemamo ni sistem kriterijuma za svoju budućnost. Zadivljujuća je papina rečenica: „Jer koreni nisu sidra koja nas vezuju za druga, to jest prošla vremena, nego su tačka oslonca koja nam omogućava da se razvijemo i odgovorimo na nove izazove!“
6. „Arhitektura mira i zanat mira“ (3. pitanje/odgovor): reč je o papinoj refleksiji koja zahteva posebnu pažnju. Iako papa na ovome mestu odgovara u velikoj meri načelno, daje zapravo i vrlo konkretne odgovore na tolika naša vruća pitanja. „Niko ne sazreva niti dostiže svoju punoću tako što se zatvara u sebe i svoja uverenja.“

„Put ka periferiji može da nam podari horizont punoće.“ Samo kad pronađemo one na periferiji, mi otkrivamo i stičemo tipično i najelementarnije hrišćansko iskustvo: da svi mi postojimo samo zato što smo od Gospoda „pronađeni“ , po Njemu spaseni, po Njemu postavljeni u „utrobu majke Crkve“; kao što smo mogli i da se rodimo tek onda kad nas je „majčina utroba“ osposobila za rođenje, za život…

† Stanislav Hočevar