Narečenje i hirotonija arhimandrita Justina (Jeremića) za Episkopa hvostanskog i vikarnog Episkopa

Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije predvodio je 11. septembra 2021. godine u starom Sabornom hramu Svetog arhangela Mihaila u Beogradu svečani čin narečenja visokodostojnog arhimandrita Justina (Jeremića) za Episkopa hvostanskog, a 12. septembra 2021. godine u Sabornom hramu Svetog Save na Vračaru svetu arhijerejsku Liturgiju i svečani čin hirotonije izabranog i narečenog visokodostojnog arhimandrita Justina (Jeremića) u čin Episkopa hvostanskog, vikara Patrijarha srpskog.

Pored Patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve, u činu narečenja uzeli su učešće: Njegovo Blaženstvo Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski g. Jovan i Preosvećena gospoda Episkopi: britansko-skandinavski Dositej, vranjski Pahomije, šumadijski Jovan, zvorničko-tuzlanski Fotije, mileševski Atanasije, niški Arsenije, dalmatinski Nikodim, osečkopoljski i baranjski Heruvim, valjevski Isihije, moravički Antonije, remezijanski Stefan, toplički Jerotej, stobijski David i umirovljeni kanadski Georgije.

Pred prisutnim sabranjem Svete Crkve arhimandrit Justin je prihvatio volju i odluku Svetog Arhijerejskog Sabora koji ga je na ovogodišnjem zasedanju izabrao za Episkopa hvostanskog, vikara Patrijarha srpskog. Narečeni Episkop je zatim predvodio večernju službu.

Ovaj čin svojim prisustvom su uveliečali Nadbiskup beogradski g. Stanislav Hočevar, predstavnik monaške zajednice Teze u Francuskoj brat Rišar i sekretar beogradskog Nadbiskupa vlč. Mihael Sokol.

Na dan hirotonije uz Patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve sudelovali su Njegovo Blaženstvo Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski g. Jovan; Preosvećena gospoda Episkopi sremski Vasilije, banatski Nikanor, bački Irinej, britansko-skandinavski Dositej, vranjski Pahomije, šumadijski Jovan, zvorničko-tuzlanski Fotije, mileševski Atanasije, niški Arsenije, buenosajresko-južnoamerički Kirilo, dalmatinski Nikodim, osečkopoljski i baranjski Heruvim, valjevski Isihije, moravički Antonije, stobijski David, remezijanski Stefan, dioklijski i izabrani budimljansko-nikšićki Metodije, toplički Jerotej, umirovljeni kanadski Georgije i umirovljeni srednjoevropski Konstantin; izabrani Episkopi mohački Damaskin, marčanski Sava i humski Jovan; sveštenstvo i sveštenomonaštvo iz više eparhija Srpske Crkve.

Pored porodice i prijatelja vladike Justina, svečanost hirotonije svojim prisustvom su uveličali direktor Uprave za saradnju sa tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama Republike Srbije dr Vladimir Roganović, Nadbiskup beogradski g. Stanislav Hočevar, predstavnik monaške zajednice Teze u Francuskoj brat Rišar, sekretar beogradskog Nadbiskupa vlč. Mihael Sokol, pukovnik Stevica Karapandžin iz Uprave za tradiciju, standard i veterane Vojske Srbije, predstavnici diplomatskog kora i tradicionalnih crkava i verskih zajednica, ugledne javne ličnosti iz kulturnog i javnog života Srbije i regiona.

Uručijući arhijerejski žezal episkopu Justinu, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je istakao: „Danas smo imali radostan duhovni događaj pre svega što smo učestvovali u tajni Carstva Nebeskog kroz pričešće Svetim Telom i Krvlju Gospoda i Spasitelja našega Isusa Hrista koji je Glava Crkve, koji je u punoći svojoj prisutan u svetoj Liturgiji. A tamo gde je On, tu je i Carstvo Nebesko. Iz tajne svete Liturgije, koja je upravo oprisutnjenje Carstva Nebeskog među nama, nalaze se i sve ostale tajne Crkve. Jer Liturgiju, Tajnu Spasenja, vrši sam Raspeti i Vaskrsli Gospod, a na Njegovom mestu i po Njegovom obličju, od apostolskih vremena pa do danas, Crkva je ustanovila da stoje Episkopi. Danas smo imali veliki duhovni blagoslov da imamo hirotoniju još jednog novog Episkopa Crkve“.

„Dragi vladiko Justine, danas si uzveden na najuzvišeniju službu u Crkvi Hristovoj. Dobio si najveću moguću čast silaskom Svetoga Duha na isti način na koji je On sišao na dan Svete Pedesetnice i konstituisao Crkvu Hristovu u svetu. Služba Episkopa je par ekselans Hristova služba. A to znači da je pored časti koju si dobio tebi data i odgovornost da u ime Hristovo služiš svetu Liturgiju i to želim da ti stavim na srce. Upravo sveta Liturgija je zadatak tvoj i zadatak svih Episkopa. Da nije ništa drugo, da je samo to, ispunio si svoju službu, jer ako služimo svetu Liturgiju i ako se na njoj sve temelji sve ostalo biće učinjeno u pravo vreme i u pravoj meri“, poručio je patrijarh Porfirije.

Govor Episkopa hvostanskog g. Justina donosimo u celosti:

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

Vaša Svetosti, Najsvetiji Arhiepiskope pećki, Mitropolite beogradsko- karlovački i Patrijarše srpski Gospodine Porfirije,

Vaše Blaženstvo Arhiepiskope ohridski i Mitropolite skopski gospodine Jovane,

Poštovana i draga u Hristu, bogoljubiva braćo Arhijereji,

Časni prezviteri i đakoni, prepodobno monaštvo,

Uzoriti Nadbiskupe beogradski monsinjore Stanislave Hočevaru,

Predstavnici Vlade Republike Srbije,

Dame i gospodo, braćo i sestre, deco Božja mala i velika,

Pesmu blagodarenja uznosim Bogu, Kojem se u Trojici: Ocu i Sinu i Svetom Duhu, klanjam i koga slavoslovim, što je korake moje doveo do ovoga čudesnog dana u koji me Duh Sveti, kroz polaganje Vaših časnih ruku, Vaša Svetosti, i ruku ovde sabranih Arhijereja naše Svete Crkve, uzvede u svetinju nad svetinjama i učini me služiteljem istinske skinije koju postavi Gospod, a ne čovek (Jevr. 8, 2).

Duboko potrešen blagodatnim događajem svog rukopoloženja za Episkopa, ne samo da nisam kadar da doživim, nego makar ni izdaleka da shvatim ovu nadnebesku tajnu Arhijerejstva, te apostolske i duhovne samožrtvene službe, u kojoj se Episkop u Crkvi poistovećuje sa tajnom Hrista, istovremeno Krotkog Jagnjeta i Velikog Arhijereja duša naših.

Stoga i sada i ubuduće u mom služenju neka se čuje samo moj glas, a reč i nauk budu Hristovi „jer sve svoje i sebe Njemu predajem- i delom i rečju i ćutanjem, samo da me On drži i vodi mi i ruku i um i jezik na ono što treba i što on hoće“ (Sveti Grigorije Bogoslov, Beseda 21.).

Jedino što znam i osećam u ovom času, a što iskreno i smerno ispovedam pred Bogom Živim i Istinitim i pred svima vama, jeste da sam čovek slab i nedostojan ovog uzvišenog  i ničim zasluženog dostojanstva Episkopa.

No iako nemoćan i grešan, ja sam sluga Isusa Hrista, Raspetog i Vaskrslog. I to ne kao dostojan da budem sluga Njegov, već zato što me Hristos prima po svome milosrđu, po rečima Njegovim: „ne izabraste vi mene, nego ja izabrah vas da idete i rod donosite“ (Jn. 15, 16).

U Hrista braćo verujem, Njega slavim i klanjam mu se!

„Jer me je On zavoleo više no iko

A više od mene o meni znao

I kad nije drugi niko u mene se pouzdao

On nije od mene zazirao

i odbacio me ni ukorio

Ni kad sam sam sebe prezirao“

(Ispovest, M. Bećković)

I zato, kad bi bilo moguće da se popnem na najvišu planinu i da viknem silnim glasom, da kažem svakom čoveku da je Hristos naš Bog, Brat i Spasitelj, Put, Istina i Život- to bih učinio! No pošto nisam u stanju da uradim tu veliku stvar, prihvatam, sa strahom i trepetom „da budem pastir dobri, koji život svoj polaže za ovce” (Jn. 10, 11).

Jer upravo je ta služba, po tumačenju Svetog Jovana Zlatoustog, najdublje svedočanstvo naše ljubavi prema  Hristu: „Obraćajući se vrhovnom među apostolima, onome koji ga se tri puta odrekao, Gospod ga pita: Petre, ljubiš li me? I kad je Petar ispovedio svoju ljubav, Hristos dodaje: „Ako me ljubiš napasaj ovce moje!“ (Beseda druga o sveštenstvu)..

A „cena ljubavi je žrtva“, govorio je Sveti vladika Nikolaj Žički i Ohridski (Kasijana, Stoslov ljubavi, 31).

Danas cenu te ljubavi najskuplje plaća naš narod na Kosovu i Metohiji. I ja, kao onaj koji ću nositi drevnu titulu hvostanskih episkopa, dužan sam više i usrdnije nego do sada da se molim za naše Kosovo „rodnu zemlju našu i grdno sudilište“, za svog u episkopstvu brata Teodosija, časno sveštenstvo, prepodobno monaštvo i verni srpski narod. I ne samo da se svagda molim, nego da ih, po Vašem blagoslovu, Vaša Svetosti i uz saglasnost lokalnog Episkopa, posećujem, krepim i pomažem na svaki način, koliko mi to bude moguće: „jer žarko želim da se tamo sa njima utešim zajedničkom verom, i njihovom i mojom“ (Rim. 1, 12).

Svjatješi Vladiko i Oče,

U ovom sveštenom i neponovljivom trenutku svoga života, želim iz dubine svoga srca, najpre Vama da zablagodarim što me primate kao „pravog sina po zajedničkoj veri“ (Tit. 1, 4). Dostojanstvo, ali i krst, koje položiste na moja pleća svakako prevazilaze moje snage, ali ugledajući se na Vas, znam da „ako je Bog sa nama, ko će protiv nas!“ (Rim. 8, 31). Živeo sam i služio Bogu i rodu na raznim stranama sveta, učio se bogoslovlju i stranim jezicima, upoznavao razne kulture, sretao različite ljude, i gle, neispitljivi Promisao Božji dovede me danas do Vas, Svetog muža, monaha, bogoslova i Prvojerarha da Vam sapastirstvujem u prestonom gradu Beogradu. Zato Vas sa sinovskom odanošću molim da me naučite i utvrdite u ovoj službi, kako učenjem tako i molitvama, da bi moje episkopstvo, koje mi poveravate zajedno sa Svetim Arhijerejskim Saborom, bilo u slavu blagoslovenog Imena Božijeg, za sigurnost meni i pohvalu Vama, u dan javljanja i otkrivenja Velikog Boga i Spasa našeg Isusa Hrista (Tit. 2, 13).

Neka Vam dade Bog da na mnoge i plodonosne godine, ukrašavate najsvetiji tron Pećki i mudro vodite brod naše Svete Crkve!

Dragi moji roditelji, Miloše i Olga!

Da vas nije bilo ni ja ne bih dobio dar Božji da postojim, a to je i više nego dovoljno i ja vam na tome zahvaljujem. Zahvaljujem i što ste nekad bili slabi, i što nekad niste znali, a najviše vam hvala što ste mi dali i više nego što ste imali: svoju ljubav, roditeljsko staranje i vaspitanje, kao i mog po telu brata Aleksandra i sestru Jelenu. Gledajući vas naučio sam da je život borba, u trpljenju i nadi, koju dobijaju pošteni, hrabri ali i skromni ljudi. Blagodarim vam što ste bili uz mene kada sam sumnjao, bodrili me kad sam posustajao, i uvek me podsećali na ono o čemu sam počeo da sanjam. Znam da ste vi danas najsrećniji, jer vaš najmlađi sin i brat postade Episkop Crkve Božje. Stoga reč blagodarenja koju vama upućujem ne glasi hvala vam, nego volim vas!

Sa osećanjem iskrene ljubavi i poštovanja na ovom mestu blagodarim i Episkopu Crkve Božije u mom rodnom, kićenom i voljenom Sremu, gospodinu Vasiliju, što me je kao dete primio kod sebe i uveo u svezu klira, trudeći se da oplemeni i produhovi moju burnu mladićku narav i karakter.

Od sveg srca blagodarim i svom duhovnom ocu, Episkopu zvorničko-tuzlanskom Fotiju, koji me je „jevanđeljem rodio“ (1. Kor. 4, 15), i još kao đaka bogoslovije oduševio svojim monaškim etosom i životom i rasplamsao ljubav prema monaškom podvigu.

Posebnu blagodarnost dugujem i Episkopu zapadnoevropskom Luki, pod čijim sam omoforom proveo poslednju deceniju svoga života. Blagodarim mu za obilatu ljubav, očinsku podršku i razumevanje koje je prema meni uvek pokazivao.

Molim se, dobri Starci moji, da u zdravlju i radosti, časno i dugovečno upravljate rečju Istine Božje!

Čudesno je moje bratstvo i prijateljstvo, i blagodatno jedinstvo u Hristu, sa mojom braćom Episkopima dalmatinskim Nikodimom i remezijanskim Stefanom, shodno i Sveto Pismu: „Brat od brata pomagan jeste kao grad utvrđen i visok, i moćan je kao utemenjeno Carstvo“ (Priče 18, 19).

Hvala vam, braćo, na tome!

Po rečima iz Starečnika:„Nisam monah, ali sam video monahe“, i to na Svetoj Gori, gde sam povremeno boravio i sretao ljude koji se mole i dok spavaju, rade i kad se odmaraju, o sebi nemaju lepe reči, niti o drugima ružne. Zato mi je neopisiva radost, čast ali i blagoslov, što je danas na moju hirotoniju došao jedan od takvih – starac Metodije, iguman sveštenog manastira Hilandara, na čemu mu iskreno i najsrdačnije blagodarim!

Sa ljubavlju i blagodarnošću sećam se u ovom času i svoje u Hristu drage braće monaha i sestara monahinja sa srcu mi drage Fruške gore, koje sam i ja list, osobito arhimandrita grgeteškog kir Dositeja, velikoremetskog starca Stefana i starohopovskog igumana Atanasija, sa kojima sam provodio nezaboravne trenutke duhovne radosti, bratske utehe i monaškog truda.

Veliku zahvalnost upućujem i časnom kliru i vernom narodu eparhije zapadnoevropske, a posebno onima u Parizu, Dižonu i Lionu, od kojih su neki danas došli  ovde da podele sa mnom ovu radost, da me ukrepe i podrže, baš kao što smo sve delili i bili tu jedni za druge, u proteklih osam godina.

I svima vama bogoljubiva braćo Arhijereji, časno sveštenstvo i prepodobno monaštvo, voljeni moji prijatelji, draga deco duhovna, koji ste došli iz daleka i iz bliza, najsrdačnije blagodarim za čast i poštovanje koje ste mi svojim prisustvom ukazali. Ljubav koju pokazujete danas je, zaista, po svemu Ljubav Božanska, jer samo ta Ljubav može da voli ni za šta! Nek vas sve Gospod poimence pomene u Carstvu svome!

Sledujući u svemu Predanju svetih apostola i bogonosnih otaca naših, koji su blagovestili Hrista, a preko Njega i spasonosno iskustvo Crkve, i ja, kao poslednji i najmanji od sve braće, trudiću se da kao Episkop, sa radošću blagovestim reč vere, nade i ljubavi, na apostolski način, zagledan „u dan bez večeri, bez vremenskog naslednika i bez kraja“ (Sveti Vasilije Veliki, Komentar na šestodnev).

Obraćaću se konkretnim ljudima, svestan vremena u kojem živimo, kako bih ulivao nadu, pružao utehu i objavljivao Jevanđelje slobode „kojom nas Hristos oslobodi“ (Gal. 5, 1). Jer Episkop ne živi za sebe. On prinosi sebe svojoj pastvi da bi je uzvisio i obnovio i priveo Bogočoveku Hristu „koji hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje Istine“ (1. Tim. 2, 4).

Nadahnuće i revnost za moj život i rad bila je i biće sveta Liturgija. Služeći svetu Evharistiju i moleći se za vaseljenu na sveštenom liturgijskom sabranju, pozivaću verni narod da nastavljamo „Liturgiju posle Liturgije“. Da svedočimo istinu naše vere pred licem Boga i ljudi, deleći darove Božje sa svima oko nas: Njegovu ljubav, radost, mir, jedinstvo i pomirenje, silu Vaskrsenja i iščekivanje večnosti.

Život Episkopa, ali i svakog hrišćanina jeste neprestano svedočenje o obnovljenju svih i svega u Hristu: „Ako je ko u Hristu nova je tvar, staro prođe, gle sve novo postade“ (2. Kor. 5, 17). Hristov poziv je upućen svim ljudima, svake epohe na lično, u slobodi ostvareno učešće u večnom životu, po rečima Prepodobnog Maksima Ispovednika: „Tajna spasenja jeste iskustvo onih koji hoće, a ne onih koji su robovi tiranije“ (Sveti Maksim Ispovednik, komentar na Oče naš)..

Činjenica, pak, da je „naše življenje na nebesima“ (Fil. 3, 20) ne ukida već osnažuje našu brigu za usamljenog i bolesnog, malodušnog i depresivnog, siromašnog i odbačenog čoveka, kakvih je danas, nažalost mnogo!

Bez trunke površne patetike i trenutnog oduševljenja, draga braćo i sestre, smireno i iskreno, odlučno ali nenametljivo, želim „da svima budem sve, da kako god neke spasem“, (1. Kor. 9, 22-23) i da neumorno tragam za onom jednom izgubljenom ovcom (Lk. 15, 4). Imajući autoritet i autentičnost jevanđelske i svetootačke reči pred sobom, svestan sam da ne priliči Episkopu „da češe uši” (2. Tim. 4, 3) svojih slušalaca, ali s druge strane ne treba da stavlja so na rane onih koji u potrazi za smislom i “Očevim domom”, lutaju ovom “dolinom plača”! Zato i Reč koju budem propovedao i služba koju budem vršio, s rasuđivanjem i ljubavlju, želim da  bude melem za rane i savesti ljudi, jer znam da je samo u Hristu, kroz Crkvu moguće spasenje!

Završavajući ovo slovo, još jednom blagodarim Bogu i Božjoj Majci za sve i na svemu! „Svagda u svakoj molitvi mojoj sa radošću moliću se sve vas” (Fil. 1, 4), a i vi se, blagočestiva punoćo crkvena, svakom molitvom i prozbom molite u Duhu za mene u svako doba, da dostojno služim i smelo obznanim Tajnu Jevanđelja.

Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista sa svima vama, braćo! Amin!

(SPC/KMC)