Održana četvrta Tribina korizmenih petaka o veštačkoj oplodnji

Četvrta Tribina korizmenih petaka pod nazivom Pogled na veštaču oplodnju i prirodno planiranje porodice kroz kršćanski nauk održana je u petak, 24. marta u katedrali Uznesenja Blažene Djevice Marije u Beogradu, u Multimedijalnoj sali Pastoralnog centra Papa Ivan Dobri, a predvodio ju je vlč. Aleksandar Ninković. Tribini je prisustvovao Gavrilo Grban, predstavnik Uprave za saradnju s Crkvama i verskim zajednicama.

Vlč. Aleksandar je na samom uvodu u predavanje objasnio pojam bioetike kao naučne oblasti u koju spada pitanje veštačke oplodnje, naglasivši značaj ovog pojma koji ne bi trebali samo stručnjaci da razumeju već i laici. “Bioetika je multidisciplinarna nauka koja je ekspanziju dožvela sedamdesetih godina, to nije jedna nauka već konglomerat mnogih nauka, medicine, filozofije, teologije. Ona je toliko napredovala i dovela u pitanje i samo on što je korisno da se uradi ili pak ne.” rekao je predavač.

Predavač je objasnio i razliku između dve ključne stvari u ovom domenu morala i etike. Moral, to su osnovni principi iz kojih izlazi konkretno ponašanje dok pod etiku spadaju konkretna ponašanja. Bioetika nije ništa drugo, već kako joj i samo ime kaže – Etika života, ona proučava kompletan život i deli se na onu koja se bavi početkom života, samim životom ali i krajem života; međutim postoje i mnoge druge preraspodele polja proučavanja i delovanja ove nauke koja je kompleksna; takođe postoji mnogo bioetika, kršćanska, protestanska bioetika ali i mnoge druge.

Stav Crkve o samoj bioetici zasniva se na samom izvoru, na drvetu spoznanja dobra i zla, testu ljudske slobode koji je Bog postavio i tu nastaje problem i greh ljudske samoživosti, koji se reflektuje na moralne ali i etičke principe čoveka danas. Stav katoličke bioetike govori da je ljudski život, ljudski život od samog početka.

Problem veštačke oplodnje

Ovde se postavlja pitanje da li je veštačka oplodnja greh ili radi u korist nastanka novog života. Vlč. Aleksandar je u ovom kontekstu istakao i predstavio ovo pitanje veštačke oplodnje kako kroz domen medicine tako i kroz pogled Crkve ali i teologije.

Izvorni problem je posmatranje života. Kada ljudski život zapravo to počinje da bude i razlika između ljudskog života i ljudske osobe te uvek će se voditi polemika oko toga, jer se stavovi Crkve i stavovi koje ovaj svet nameće razlikuju.

Postoje dve vrste veštačke oplodnje, koja zapravo i nije veštačka jer se koriste prirodne a ne veštačke materije, jedna je veštačko osemenjavanje a druga je invitro oplodnja; postoji i dvadeset različitih tehnika koje koriste ova dva pristupa.

Ova vrsta intervencije, kako se često naziva i bolešću, u medicini se često naziva i lečenje neplodnosti iako se nikakav process lečenja ne sprovodi već se ispunjava želja da se dođe do potomstva, deteta.

Veštačko osmenjavanje je sa manje moralnih problema, naglasio je predavač. Ovde se dolazi do jednog sasvim drugog pitanja a to je da li je ovo homologni ili heterologni pristup? Kod homolognog pristupa, jajašce i sperma se uzimaju od majke i od oca; dok se kod heterolognog uzima samo jajašce od majke dok se sperma uzima od nepoznatog donora, kada je otac neplodan, to dovodi u pitanje i moralna načela kao i etička ali i pravna. Ova tehnika omogućava da roditelji imaju dete sa svojim DNK-a, što će se ispostaviti kao greh i neprihvatljivo ponašanje jer se ispunjava čovekova samoživost koja je postojala i kod istočnog greha. Ova vrsta veštačke oplodnje je skoro slična prirodnom procesu začeća i najčešće se koristi kada ženski polni organ nije u stanju da na prirodan način primi začeće.

Dok kada je reč o invitro oplodnji dolazi se do problema načina dobijanja semena, jer to sa sobom opet povlači određena ponašanja koja nisu u skladu sa Katoličkom Crkvom kao što je masturbacija koja predstavlja jedan od mogućih načina ali i najlakši način da se dođe do spermatozoida, iako ovo ponašanje predstavlja jedan od težih moralnih grehova. Ova tehnika je sve više prisutna u današnjem svetu i sve više se veštačka oplodnja svodi na ovu vrstu intervencije.

Veštačka oplodnja sa sobom nosi i mnoge druge probleme, jedan od njih je i dobijanje jajašca na silu, što predstavlja etički problem. Hormonskom terapijom se kod žene u organizmu poduspešuje dobijanje jajašaca jer je u Srbiji potrebno deset jajašaca radi sprovođenja ove intervencije. Žena podvrgnuta ovakvom hormonskom terapijom doživljava oluju u organizmu što može da dovede i do raznih psiholoških ali i zdravstvenih problema.

Često se može čuti da žene koje su se podvrgle ovakvim intervencijama rađaju blizance jer lekar koji odlučuje o sudbini ovih deset zigota najčešće bira dva. Tu dolazimo i do tog problema gde lekar sebe stavlja u ulogu Boga koji odlučuje koji život će se razviti dalje.

Tu dolazi i do još jednog upitnog stanja a to je zamrzavanje preostalih embriona koje se ne vraćaju nazad u organizam žene već su podvrgnuta raznim drugim kako genetskim manipulacijama, od korišćenja u industriji kozmetike do preprodaje drugim osobama ali i manipulacijom i dobijanjem organa koji se potom koriste u druge medicinske svrhe. Razdvajanje polnog čina koji se u normalnim uslovima odvija između muškarca i žene  dovodi do još većih psiholoških problema koji ne idu u koristi ovom vidu dobijanja potomstva

“Nije opravdanje novi život, ali on nije ni krivica , ali sve ono što dolazi do tog života je veoma grešno i pogrešno” istakao je predavač.

Koliko ovaj svet može daleko da ide predstavlja nam i primer da u Amsterdamu postoji sajam embriona na kome pripadnici LGBT populacije mogu da kupe embrion i na taj način se ostvare u ulozi roditelja. Sam ovaj primer pokazuje koliko su ljudi u stanju daleko da idu jer iako zamrznut, ovaj embrion predstavlja život, život kojim se slobodno trguje, tu u korist ide i medicinsko poimanje ovog života sa genetskim maeterijalom koji ide u korist ovakvom ljudskom ponašanju. Ljudi stavljaju sebe u ulogu Boga i na taj način određuju sudbinu i budućnost jednog začetog života.

Samoživost čoveka ide toliko daleko da roditelji koji se i podvrgnu ovakvim intervencijama radi proširenja svoje porodice, ne razmišljaju o budućem psihološkom stanju tog deteta koje će se roditi. Tu nastaju i problemi ako se spermatozoidi uzimaju od nepoznatih donora, kako objasniti detetu ko mu je otac, zašto je nemoguće da ga ono upozna i tu se onda razvijaju i mnogi problemi u okviru te porodice. Tu dolazi do problema roditeljstva.

Surogat majčinstvo je drugi vidik ovakvog formiranja porodice, jer ako žena nije u mogućnosti da rodi dete tačnije problem nije u muškarcu nego u ženi postoji mogućnost da druga žena koja prihvati, najčešće uz novčanu nadoknadu, rodi dete koje će u ovom slučaju nastati od oca ali ne i od majke, dovodi u stanje pravne forme koja navodi mnogobrojna pitanja do kojih u takvom odnosu može da dođe poput toga čije je zapravo to dete, kome pripada, ako se dete rodi sa određenim poteškoćama ko je u obavezi da brine o njemu i mnoga druga pitanja.

Na samom kraju predavanja vlč. Aleksandar je istakao i finansijski aspekt jer je uspeh nakon samo jednog pokušaja veštačke oplodnje minimalan a ipak iziskuje dosta novca. Tu je ipak pitanje ekonomske isplativosti ovog poduhvata.

Posle predavanja vlč. Mihael Sokol, domaći župnik i rektor Marijanuma zahvalio je predavaču i prisutne podstakao na raspravu.

 

Marija Antonela Kanelić