„On se baš zauzima za nas!“
Sveta misa za državu, 13.2.2020
Crkva Krista Kralja, Beograd
Homilija nadbiskupa mons. Stanislava Hočevara
„On se baš zauzima za nas!“
Braćo i sestre, poštovani svi vi zvaničnici države Srbije! Uvaženi visoki gosti!
Sveobuhvatna stvarnost života prožeta je snagom Onoga koji je sve pozvao u život i nošena snagom Onoga koji je za nas iz ljubavi umro, ali je iz snage nepobedive brige za nas – uskrsnuo. Apostol naroda – Sveti Pavle – svojim nas najdubljim mističnim iskustvom uverava: „ On se baš zauzima za nas!“
Braćo i sestre! Možemo li da shvatimo šta to znači? Dragi svi vi stanovnici naše drage zemlje, države Srbije, verujemo li da se On – apsolutni pobednik, zaista zauzima, i to baš za nas? Mi danas, na vigiliju državnog praznika, na vigiliju Sretenja po julijanskom kalendaru, slavimo svetu misu – tajnu apsolutne Božje ljubavi prema nama – upravo za sve stanovnike naše otadžbine, da bismo baš svi mogli – i to na najdubljem ličnom nivou – neposredno da iskusimo taj nebeski dar brige za nas…
Drugi nenadmašni svedok iste božanske stvarnosti, evanđelista, apostol, teolog – a iznad svega mistik koji je jedini mogao neposredno da gleda u sunce Tajni Svevišnjeg, i koji je jedini bio u stanju da svojim zemaljskim uhom i duhom čuje otkucaje Božjeg Sina koji je postao čovekom – on, Sveti Jovan, takođe nam, predraga braćo i sestre, garantuje da je već sad moguće učestvovati u novom Nebu i novoj Zemlji. Po njegovim rečima, naime, Onaj koji jedini sedi na večnom prestolu – Isus iz Nazareta, Bogočovek – poručuje nam: „Evo, sve činim novo“ (Otk 21, 5). A naš evanđelista Tajne večne ljubavi vinuo se u duhu upravo na dan Gospodnji, dakle u nedelju. Svakako, nedelja i služi upravo za to da građani jedne zemlje, dakle vernici, na dan Gospodnji mogu da se uzdignu molitvom i liturgijom. U svojoj ekstazi mogao je da posmatra i čitavim svojim bićem sagleda koji su plodovi Božje bezuslovne ljubavi prema nama: i taj naš najdublji mistik tako je već u životu gledao „novu Zemlju i novo Nebo…“ Staru zemlju – zemlju greha, zemlju sebičnosti, laži, korupcije i sodomije moguće je, naime, pobediti. Moguće je isušiti ono more obesnaženo solima različitih otrova, pročistiti atmosferu našeg okruženja i kupati se u vodama Svetog Duha, jer je upravo On, kako ispovedamo u Verovanju – „Gospodar i Životvorac“ novog sveta. I to su „vode“ odnosa koje pritiču iz srca Presvete Trojice! Ali veliki vizionar novog sveta podstiče nas u prvom redu na ono najvažnije: čovečanstvo, porodica ljudi, treba da postane iskrena verenica jedinom istinskom Vereniku Isusu Hristu. Bog je, naime, iz najčistije, iz sušte apsolutne ljubavi – svakoga od nas pozvao u život; i niko od nas ne može da živi novim životom ako u svojoj najdubljoj suštini autentično ne postane verenica tom večnom Vereniku.
Kako je, naime, moguće prihvatiti činjenicu da Bog Tvorac ima prema nama tako snažan, dubok i autentičan odnos, a da smo mi, njegova stvorenja, bića bez odnosa, bez začuđenosti, bez divljenja, bez oduševljenja, bez najdublje vereničke ljubavi?! Dakle, braćo i sestre, u isto vreme dok je izvor svega, Presveta Trojica, ona neopisiva Tajna najkreativnijih odnosa, mi – Božja deca – postali smo ravnodušno biće bez odnosa, bez žara traganja, bez radosti, bez vizija, bez ushićenja… Tolika globalna i globalistička zastranjenja današnjeg društva samo potvrđuju tu konstataciju: bez odnosa nema prijateljstva, nema trajnih brakova, nema dece, nema nade, nema svetske solidarnosti… Širi se samo opasan proces još opasnijih diferenciranja: bogati postaju sve bogatiji, siromašni sve siromašniji! Ali Začetnik svega – ipak je jači od naše ravnodušnosti, od naših bića bez odnosa, bića bez divljenja, bez radosti, bez nade…
Onaj koga opravdano nazivamo „Dobrim Pastirom“ i koji je, dakle, jači od svih neprijatelja života, danas nas poziva: „ištite, tražite, kucajte…“ (Mt 7,7).
Doprinos naše nadbiskupije našoj državnoj zajednici teži da bude upravo u tome: da „ištemo, tražimo, kucamo“. Da u toj večnoj Tajni Života ištemo nadahnuća za autentičan način života. Na početku svega stoji i vlada mudrost. Stoga svuda i svagda tražimo autentične načine odnosa, život – odnosa. Boli nas ako ne možemo da iskusimo vereničke odnose na svim nivoima našeg života, ako umesto njih preovladava logika podele na one „naše“ i „vaše“.
Odlučnije kucajmo na vrata Božjeg Srca i na vrata individualnih i kolektivnih srca. Bog zna i mi ljudi dobro znamo koliko vrata svojih srca otvaramo za uzajamne potrebe. Svi pak živimo iskustvo da bez otvorenih vrata nema budućnosti. A opet, u svim našim svakodnevnim iskustvima ohrabruje nas činjenica da su vrata Spasitelja čovečanstva i čitavog svemira neprestano otvorena. Verujemo i ispovedamo da to srce uvek kuca upravo za nas, za sve nas, za svakoga od nas! Znamo da baš ništa ne može da nas rastavi od Ljubavi Božje. Znamo i verujemo da uvek možemo da pobeđujemo ako smo u vereničkim odnosima s Njim, jedinim Spasiteljem svega. Svaka zajednica pak toliko je jaka koliko u njoj ima otvorenih srca; koliko u njoj ima osoba s vereničkim odnosom. Samo na taj način dolazi se, naime, do onog pravog Saveza: „Ja sam vaš Bog ,a vi ste moj narod“.
Danas je, predraga braćo i sestre, naša vera i naša molba, naša nada i naš odnos prema Njemu tako snažan da već unapred možemo da iskusimo Njegovu pobedu u svima nama.
Amen.
