Papa: »Evo kako doživljavam pandemiju…«

Kako papa doživljava krizu uzrokovanu kovidom 19? I kako se pripremiti za ono što dolazi posle nje? Intervju s papom Franjom priredio je Ostin Ajveri

Kako papa doživljava krizu uzrokovanu kovidom 19? I kako se pripremiti za ono što dolazi posle nje? Papa je odgovorio na daljinu, audio-snimkom, odgovarajući na pitanja britanskog novinara i pisca Ostina Ajverija (Austen Ivereigh). Intervju je istovremeno objavljen u časopisima The Tablet (London) i Commonweal Magazine (Njujork). List ABC nudi originalni tekst na španskom, a La Civilta Cattolica na italijanskom.

Prvo pitanje bilo je o tome kako papa živi pandemiju i izolaciju.

»Kurija«, objasnio je papa Franjo, »pokušava da nastavi s radom, da živi normalno, organizujući se u smenama tako da nikad ne bude previše ljudi. Stvar je dobro osmišljena. Mi postupamo u skladu s merama koje su propisale zdravstvene vlasti. Ovde u Kući Svete Marte određene su dve smene za ručak, što pomaže da se ublaži priliv korisnika. Svako radi u svojoj kancelariji ili od kuće, digitalnim putem. Svi su na poslu, niko nije bez posla.

Kako ja to duhovno živim? Molim se više, jer verujem da to moram da radim i mislim na ljude. To me brine: ljudi. Razmišljanje o ljudima mi je pomazanje, čini mi dobro, odvlači me od sebičnosti. Očigledno je da u meni ima sebičnosti: u utorak dolazi ispovednik i tada takve stvari stavljam na mesto. Mislim na svoje trenutne odgovornosti i na ono što će doći posle. Šta će nakon toga biti moja služba kao biskupa Rima, kao glave Crkve? To ’posle’ već je počelo da biva tragično, bolno, pa je bolje da se o njemu već sad razmišlja. Preko Dikasterijuma za integralni ljudski razvoj organizovana je komisija koja radi na tome i sastaje se sa mnom.

Moja najveća briga ‒ barem ona koju osećam u molitvi ‒ jeste kako da pratim Božji narod i da mu budem bliži. To je cilj svakodnevne jutarnje svete mise u sedam sati ‒ prenošene uživo preko interneta, koju prate mnogi i tako imaju osećaj da ih neko prati ‒ kao i nekih mojih intervencija i obreda 27. marta na Trgu Svetog Petra. Moja briga je i prilično intenzivan rad kroz apostolsko mirenje, da bi se pratile situacije gladi i bolesti. Živim ovaj trenutak s mnogo nesigurnosti. To je trenutak velike inventivnosti, kreativnosti.«

U drugom pitanju Ostin Ajveri se osvrnuo na Verenike Alesandra Manconija; radnja romana događa se u vreme kuge u Milanu 1630. godine i u njemu su opisani stavovi raznih sveštenika. Novinara je zanimalo kako papa trenutno vidi misiju Crkve.

»Kardinal Federigo«, odgovara sveti otac, »pravi je junak tadašnje kuge u Milanu. Međutim, u jednom poglavlju kaže se da je prolazio pozdravljajući ljude, ali zatvoren u nosiljci, možda uz prozor da bi se zaštitio. Ljudima se to nije dopalo. Božjem narodu je potreban pastir koji stoji uz njega, a ne da bude preterano zaštićen. Božji narod danas treba da ima pastira u svojoj neposrednoj blizini, o čemu svedoči požrtvovanost onih kapucina koji su to i učinili.

Hrišćanska kreativnost mora da se očituje u otvaranju novih horizonata, u otvaranju prozora, u otvaranju transcendencije prema Bogu i prema ljudima, a mora da se ograniči na boravak u domovima. Nije lako boraviti u zatvorenom. U sećanje mi dolazi stih iz Eneide koji, u kontekstu poraza, daje savet da ne spuštamo ruke. Pripremite se za bolja vremena, jer će nam u tom trenutku pomoći sećanje na stvari koje se sada događaju. Vodite računa o sebi u budućnosti. A kad dođe ta budućnost, biće vam od pomoći kad se setite šta se dešavalo.

Brinuti se o sadašnjem trenutku, ali za ono sutra. I sve to uz kreativnost. Jednostavnu kreativnost koja svaki dan nešto smisli. U porodici je nije teško otkriti. Ali ne smete pobeći, prepustiti se bekstvima koja otuđuju, koja trenutno nisu korisna.«

 Treće pitanje odnosilo se na politiku vlade kao odgovor na krizu.

»Neke vlade«, rekao je papa, »preduzele su uzorne mere, s dobro definisanim prioritetima u cilju odbrane stanovništva. Ali shvatamo da je naše svekoliko razmišljanje, sviđalo se to nama ili ne, strukturisano oko ekonomije. U finansijskom svetu čini se sasvim normalnim žrtvovati nešto. Politika kulture odbacivanja. Od početka, do kraja. Mislim na pretporođajnu selekciju. Danas je vrlo teško susresti na ulici ljude s Daunovim sindromom. Kad ga uoče na ultrazvuku, vrate ga pošiljaocu. To je kultura eutanazije, legalna ili prikrivena, po kojoj se, s druge strane, i starijim licima samo donekle daju lekovi.

Mislim na encikliku pape Pavla VI ’Humanae vitae’ (1968). Veliki problem na koji su se pastoralci u to vreme usredsredili bila je pilula. I nisu shvatili proročku snagu te enciklike pred neomaltusovskim duhom koji se pripremao širom sveta. To je upozorenje Pavla VI pre neomaltusovskog talasa koji danas vidimo u odabiru ljudi prema radnim sposobnostima, onih koji mogu da budu korisni: politika kulture odbacivanja.

Beskućnici ostaju beskućnici. Pre nekoliko dana video sam fotografiju iz Las Vegasa s beskućnicima u karantinu na parkingu. A hoteli su bili prazni. Ali beskućnik ne može da ode u hotel. Evo tog duha na delu, nije to više teorija.«

Ajveri je nastavio s pitanjem može li uticaj krize da dovede do preispitivanja našeg načina života, ekološkog preobražaja i humanijih društava i ekonomija.

»Španska poslovica kaže: ’Bog uvek oprašta, mi ponekad, priroda nikad!’ Nismo obratili pažnju na pojedinačne, fragmentarne katastrofe. Ko danas govori o požarima u Australiji? A o činjenici da je pre godinu i po dana brod prošao preko Severnog pola, koji je postao plovan jer se led otopio? Ko govori o poplavama? Ne znam radi li se o osveti prirode, ali to je sigurno njen odgovor.

Imamo selektivno pamćenje. Želeo bih to da naglasim. Bio sam impresioniran proslavom 70. godišnjice iskrcavanja u Normandiji. Bilo je vodećih ličnosti međunarodne politike i kulture. I one su slavile. Naravno, tačno je da je to bio početak kraja diktature, ali niko se nije setio 10.000 momaka koji su stradali na toj plaži.

Kad sam bio u Redipulji, na obeležavanju stogodišnjice kraja Prvog svetskog rata, mogli ste da vidite prelepi spomenik s imenima urezanim u kamen ‒ i ništa drugo. Plakao sam misleći na Benedikta XV (nataj ’beskoristan masakr’), kao i na grad Ancio na Dušni dan, misleći na sve vojnike iz Severne Amerike koji su tamo sahranjeni. Svaki od njih imao je porodicu, na mestu svakog od njih mogao sam i ja da budem…

Kada danas u Evropi slušate populističke govore ili određene političke odluke, nije teško setiti se Hitlerovih govora iz 1933. godine: manje ili više isti su kao ono što danas rade neki političari.

Priziva mi to u sećanje Vergilijev stih ’meminisse iuvabit’ (’biće nam drago da se jednom setimo’). Bilo bi dobro da se povrati pamćenje, jer će nam pamćenje pomoći. Danas je vreme da se povrati pamćenje. Ovo nije prva epidemija čovečanstva. Ostale se sada svode na anegdote. Moramo da povratimo sećanje na korene, na tradiciju koja je ’nezaboravna’. U Duhovnim vežbama Svetog Ignacija cela prva nedelja ‒ a potom u četvrtoj nedelji i kontemplacija da se postigne ljubav ‒ u potpunosti prati znak sećanja. To je preobraćenje sećanjem.

Ova kriza pogađa sve nas: bogate i siromašne. To je apel protiv licemerja. Zabrinut sam zbog licemerja određenih političkih ličnosti koje kažu da žele da se suoče s krizom, koje govore o gladi u svetu, a dok o tome pričaju proizvode oružje. Vreme je da se ovo licemerje pretvori u delo. Ovo je vreme doslednosti. Ili smo dosledni, ili gubimo sve.

Pitate me za preobraćenje. Svaka kriza je opasnost, ali je i prilika. A to je prilika da se izađe iz opasnosti. Danas verujem da moramo da usporimo utvrđeni ritam potrošnje i proizvodnje (enciklika ’Laudato si’’, 191) i da naučimo da razumevamo i promišljamo prirodu. I da se ponovo povežemo sa svojim stvarnim okruženjem. Ovo je prilika za preobraćenje.

Da, vidim početne znakove prelaska na manje protočnu i humaniju ekonomiju. Ali ne smemo da izgubimo sećanje kad ova aktuelna situacija jednom prođe, ne smemo da je arhiviramo i vratimo se na prethodnu tačku. Vreme je da se napravi korak. Da se od upotrebe i zloupotrebe prirode pređe ka kontemplaciji. Mi ljudi izgubili smo dimenziju kontemplacije; došlo je vreme da se to popravi.

A kad govorim o kontemplaciji, hteo bih da se zaustavim na jednoj tački: vreme je da gledamo na siromahe. Isus nam kaže: ’Siromašne ćete uvek imati sa sobom.’ I to je istina. To je realnost, ne možemo je poreći. Oni su skriveni, jer siromaštvo izaziva stid. U Rimu, u vreme potpunog karantina, policajac je rekao jednom muškarcu: ’Ne možete da ostanete na ulici, morate da idete svojoj kući.’ Odgovor je bio: ’Nemam kuće. Živim na ulici.’ Treba otkriti koliko ljudi je marginalizovano… a to ne vidimo zato što siromaštvo izaziva stid. Oni su tamo, prolazimo pored njih, ali ih ne vidimo. Oni su kao deo pejzaža, kao da su predmeti. Sveta Tereza iz Kalkute ugledala ih je i odlučila da krene putem obraćenja.

Gledati na siromašne znači vratiti im ljudskost. To nisu stvari, nisu otpad, oni su ljudi. Ne možemo da vodimo politiku socijalnog osiguranja kao da se radi o napuštenim životinjama. Mnogo puta siromašni se tretiraju kao napuštene životinje. Ne možemo da provodimo politiku socijalnog osiguranja a da ona bude delimična.

Dozvolite mi jedan savet: vreme je da se siđe u podzemlje. Poznat je roman Dostojevskog Zapisi iz podzemlja. A postoji još jedan, kraći, Zapisi iz mrtvog doma, u kojem se čuvari zatvorske bolnice ophode sa siromašnim zatvorenicima kao da su predmeti. I videvši kako se ponašaju s jednim upravo preminulim, drugi zatvorenik je uzviknuo: ’Dosta! I on je imao majku!’ Moramo sebi mnogo puta da ponovimo: onaj siromah je imao majku koja ga je s ljubavlju vaspitavala. Ne znamo šta se zatim dogodilo u životu. Ali to nam pomaže da pomislimo na onu ljubav koju je primio, na nade jedne majke. Ograničavamo siromašne, ne dajemo im pravo da sanjaju o svojoj majci. Oni ne znaju šta je naklonost, nežnost, mnogi žive kao zavisnici od droga. A gledanje na njih može nam pomoći da otkrijemo samilost, onu samilost koja je dimenzija okrenuta prema Bogu i bližnjem.

Odlazak u podzemlje i prelazak iz hipervirtuelizovanog, nemoćnog, dematerijalizovanog društva prema telesnoj patnji siromašnih ‒ jeste neophodno obraćenje. A ako ne započnemo odatle, obraćenje neće imati budućnosti. Mislim na svece u susednim prostorijama u ovom teškom vremenu. Oni su heroji! Lekari, volonteri, redovnice, sveštenici, radnici koji obavljaju svoje dužnosti da bi ovo društvo funkcionisalo. Koliko lekara i medicinskih sestara je umrlo! Koliko sveštenika je umrlo! Koliko redovnica je umrlo! U službi, služeći.

Pada mi na pamet rečenica iz Verenika, reči krojača, po mom mišljenju jednog od najjednostavnijih i najkoherentnijih likova. Rekao je: ’Nikad nisam video da je Gospod započeo čudo, a da ga nije dobro završio.’ Ako prepoznamo ovo čudo svetaca pored nas, tih junačkih muškaraca i žena, ako znamo kako da ih sledimo njihovim stopama, ovo čudo će se dobro završiti, biće za dobro svih. Bog ne ostavlja stvari napola. Mi smo ti koji ih ostavljamo i odlazimo. To što mi doživljavamo je mesto metanoje, preobraćenja, i imamo za to priliku. Dakle, nastavimo i idimo dalje.«

Sledeće Ajverijevo pitanje odnosilo se na potrebu, tokom poslednjih meseci, da se preispita način postojanja Crkve ‒ da ona bude »možda više misionarska, kreativnija Crkva, da se manje čvrsto drži za institucije. Doživljavamo li neminovnost ’kućne Crkve’, Crkve koja takođe zasniva dom?«

»Da se manje drži institucija? Radije bih rekao«, odgovorio je papa, »da je reč o shemama. U stvari, Crkva je institucija. Postoji iskušenje da se sanja o deinstitucionalizovanoj Crkvi, na primer gnostičkoj Crkvi, bez institucija ili podložnosti fiksnim institucijama, da bi se zaštitila, a to je pelagijanska Crkva. Sveti Duh čini Crkvu institucijom. On koji nije ni gnostički ni pelagijanski. On je taj koji institucionalizuje Crkvu. To je alternativna i komplementarna dinamika, jer Sveti Duh izaziva nered harizmama, ali u tom neredu stvara harmoniju. Slobodna Crkva ne znači anarhistička Crkva, jer sloboda je dar od Boga. Institucionalizovana Crkva znači Crkva institucionalizovana Svetim Duhom.

Napetost između nereda i sklada: to je Crkva koja mora da izađe iz krize. Moramo naučiti da u Crkvi živimo u napetosti između nereda i sklada uzrokovanih Svetim Duhom. Ako me pitate za teološku knjigu koja bi mogla da vam pomogne da je razumete, to su Dela apostolska. Tu će se pronaći način na koji Duh Sveti deinstitucionalizuje ono što više nije potrebno i institucionalizuje budućnost Crkve. To je Crkva koja mora da izđe iz krize.

Pre nekoliko nedelja pozvao me je jedan italijanski biskup. Zabrinut, rekao mi je da ide iz jedne bolnice u drugu da bi dao oproštenje grehova svima koji se u njima nalaze ‒ i smestio se u hodnik. Ali neki znalci kanonskog prava koje je pozvao rekli su mu da ne može tako i da je oproštaj grehova dozvoljen samo uz neposredan kontakt. ’Oče, šta možete da mi kažete?’, upitao me je biskup. Rekao sam mu: ’Monsinjore, izvršite svoju svešteničku dužnost.’ A on mi je odgovorio: ’Hvala, razumem…’ Posle sam saznao da je svuda delio oproštenje grehova.

Drugim rečima, Crkva je sloboda Duha u ovom trenutku krize, a ne Crkva zatvorena u institucijama. To ne znači da je kanonsko pravo beskorisno: služi ‒ da, pomaže i, dozvolite, koristimo ga najbolje jer nam čini dobro. Ali poslednji kanon kaže da svekoliko kanonsko pravo ima smisla za spasenje duša i upravo nam se ovde otvaraju vrata da u teškim vremenima izađemo i donesemo utehu Božju.

Pitanje o ’kućnoj Crkvi’… Moramo se suočiti s činjenicom da ostajemo kod kuće sa svom svojom kreativnošću. Ili ćemo pasti u depresiju, ili ćemo se otuđiti ‒ na primer, sredstvima komunikacije koja mogu da nas dovedu u stvarno bekstvo od sadašnjeg trenutka ‒ ili ćemo stvarati. Kod kuće nam je potrebna apostolska kreativnost, kreativnost pročišćena mnogim beskorisnim stvarima, ali s nostalgičnom čežnoim da izrazimo veru u zajednicu i kao Božji narod. To je prisilna klauzura, s čežnjom da izađemo iz svoje izolacije; u tome nam mora pomoći ono sećanje koje proizvodi nostalgiju i izaziva nadu…«

Na kraju, novinar je pitao papu Franju kako živeti ovu neobičnu korizmu i Uskrs, a posebno ‒ kakva je »poruka za izolovane starije ljude, zatvorene mlade ljude i za one koji su zbog krize zapali u siromaštvo?«

»Pričate mi o izolovanim starcima. Usamljenost i udaljenost… A koliko starih ljudi«, odgovorio je papa, »ima decu koja ih ne obilaze ni u normalno vreme! Sećam se da sam u Buenos Ajresu, kad sam odlazio u posetu domovima za stara lica, pitao njihove stanare: ’Kako je s porodicom?’ ‒  ’Ah, da, dobro, u redu je…’ ‒ ’Dolaze li u posetu?’  ‒ ’Da, uvek dolaze…’ Zatim bi mi medicinska sestra rekla da je prošlo šest meseci od poslednje posete dece. Usamljenost i napuštenost, udaljenost…

Pa ipak, starije osobe i dalje su koreni. I one moraju da razgovaraju s mladima. Ta napetost između starih i mladih uvek mora da se razreši u susretu. Jer mlada osoba je pupoljak, list, ali treba mu koren, inače ne može da urodi plodom. Starije osobe su poput korenova. Današnjim starijim ljudima želim da kažem: ’Znam da osećate da je smrt blizu i da se bojite, ali skrenite pogled na drugu stranu, setite se svojih unuka i ne prestanite da sanjate. Bog od vas traži da sanjate (Joel 3, 1).’

Šta da kažem mladima? Imajte hrabrosti da gledate više prema napred i da budete proroci. Neka se vaše proročanstvo upozna sa snovima starijih. I to čitamo u Joelu (3, 1).

Ljudi koji su osiromašeni krizom danas su prevareni; i oni se pridružuju mnogim opustošenim muškarcima i ženama koji nose prazninu kao svoj ’građanski status’. Sve su izgubili ili će uskoro izgubiti sve. Šta za mene danas u svetlu Evanđelja znači izgubiti sve? Ući u svet ’praznih’ i shvatiti da oni koji su ranije imali sad više nemaju. Ono što tražim od ljudi jeste da se staraju za stare i mlade ljude. Da preuzmu istorijsku odgovornost. Da preuzmu odgovornost za ove prevarene.

I pada mi na pamet još jedan Vergilijev stih ‒ kad je Eneja, poražen u Troji, izgubio sve i našao se pred dve mogućnosti šta činiti dalje: ili da ostane tu gde jeste, da plače i skonča, ili da uradi ono što je imao na srcu, da ide dalje, da ode prema planinama i izbegne rat. To je veličanstven stih: ’Cessi et sublato montes genitore petivi’. ’Pomirenog sa sudbinom i olakšanog, otac me uputi u gore.’ To je sve što danas moramo da uradimo: uzeti korene naše tradicije i uspeti se na planine.«

(VaticanNews/rz-KMC)