Propoved mons. Stanislava Hočevara, nadbiskupa i metropolita beogradskog na Uskrs 2020.

Braćo i sestre,

I danas sam sa vama svima duboko potresen. Razum nas tera u izolaciju, a ljubav u zagrljaj! Kako spojiti nespojivo? Kako?

Potresen sam kao čovek sa svojim ličnim iskustvom. Skoro 75 godina pratim život našega sveta. Na svome telu, ako mogu tako reći, nosim strašne posledice Drugog svetskog rata; moju dušu je potresao pakao Aušvica, pakao uništavanja jevrejskoga naroda; moje uho još uvek čuje užasne vapaje iz tih podzemnih logorskih baraka; kao i ispovedanje vere-nevere Fridriha Ničea: „Bog je mrtav. Mi ljudi smo ga ubili.“ Čovečanstvo se i posle Drugog svetskog rata ipak podiglo; političari hrišćanskog opredeljenja nadahnuti su bili ujedinjenjem Evrope. Mnogi su se, opet, takmičili u snabdevanju najsavremenijim i najpreciznijim oružjem… Čak atomskim oružjem. Koliko puta smo čuli reči ponosnih vođa naroda kako se nikoga ne plaše, kako će sve neprijatelje zaustaviti, kako raspolažu najboljim preventivnim naoružanjem. Veliki vapaj svetog Pavla VI, pape, u sedištu Ujedinjenih nacija ‒ „Nikada više ratova, nikada više!“ ‒ odjekno je tek kao „glas u pustinji“. Čovečanstvo se i dalje naoružavalo, pa bismo svake godine gledali toliko raskošne parade najsavremenijih vojnih tehnoloških dostignuća i odlučan korak vanredno osposobljenih oficira i vojnika.

Ko bi mogao reći da će ovaj nevidljivi i sveobuvatajući virus, kao velika svetska metla, počistiti sve te – trijumfalnom muzikom praćene – defilee naših ponosa? Uopšte više ne čujemo odlučne reči gospodara zemlje kako ćemo lako i brzo pobediti neprijatelja. A koliko smo samo puta u istoriji slušali glasove naučnika: „Ne treba nam Bog, sada možemo sami.“ Primećujem da se ovih dana čak i naš rečnik menja: do sada je sve bilo apsolutno. Svaka, i najmanja i potpuno relativna stvarčica, bila je apsolutna. Svi smo jedni drugima obećavali apsolutni napredak i blagostanje. Pandemija je učinila da svi budemo mnogo skrušeniji i ponizniji. Da spoznamo i da su temelji našeg rečnika neizvesni. Koliko god da smo, zajedno sa vojnicima i tenkovima, bili posvećeni i rešeni u čuvanju granica, virus korona je bez zvaničnog dokumenta prešao sve granice. A sada, odjednom, svi osećamo kako treba da budemo povezani. Da nas svako pozitivno iskustvo čini bogatim, a svako prijateljstvo ohrabruje.

U ovoj atmosferi nam je i više nego potrebno iskustvo uskršnjeg jutra. Dok je, dakle, jutro još prilično bilo tamno, „sveto troje“ – Marija Magdalena, apostol Petar i učenik koga je Isus najviše voleo, a koga Crkva opravdano zove bogoslov, apostol Jovan – unose novu dinamiku u svet neizvesnosti, straha, bojazni jednih od drugih. Ovo „sveto troje“ je Hristu ostalo najodanije. Jednostavno, njih je povezivala snaga ljubavi prema Njemu. Žena iz Magdale, Marija, biće je čežnje, i ona nije podnosila noć, izdaju i neizvesnost. Sa prijateljicama, ona ide ka grobu na kojem je „kamen odvaljen“. To je rečima izraženo iskustvo iz Vitanije: Isus je tamo zapovedio da se „odvali“ kamen s Lazarevog groba. Sa tim iskustvom u sebi, Marija Magdalena trči ka onima koji se nisu razbežali, koji su ostali u zajednici: Petru i Jovanu. Svi su onda krenuli putem groba, trčeći, ali veća ljubav je gonila Jovana da bude najbrži i da prvi stigne do cilja. Ali on tu staje, i, dajući prvenstvo onome koji je prvi u saboru apostola – Petru, tek za njim ulazu u grob. Iako je Jovan ušao drugi, prvi je stigao do sve-spoznaje, to jest – do vere. Zato on u sebi zbori: „Isus, kako je kazao, tako je i učinio! Uskrsnuo je!“ Nije, dakle, kao što je to Lazaru, neki prijatelj Hristu „odvalio“ kamen sa groba i „izvadio“ Ga zajedno s platnom u koje je bio umotan, već ga je Sloboda ljubavi podigla iz svih zemaljskih ograničenja i učinila ga Sveprisutnim. Od tog momenta, Uskrslog Gospoda će apostoli susretati neočekivano, a On će kroz sva, pa i ona ključem zaključana vrata prolaziti i ulaziti i u one, još uvek tako skrivene prostore. I uvek će stati u sredinu, svemu i svima uvek donoseći nepojmljivu silu Uskrsa, a to je mir, i Crkvi će dati silu da ljude oslobađa greha i da, kroz sve vekove do kraja sveta, svuda i svima nosi uskršnji mir.

U ovom našem praskozorju rešavanja naše najaktuelnije problematike, kada se još uvek jasno ne vidi dan pobede, taj novi dan tek treba da pokrenu osobe sa istinskom ljubavlju prema Onome koji jeste Uskrsnuće i Život. Žene, sa predivnim genom čežnje, trčite Petru, zajednici Crkve i odgovornosti za život; jurite Jovanu, stručnjaku i mistiku. Recite svetu da Bog ne želi groblja, ne želi smrt, izolacije, izdaje, bežanja i skrivanja. To je posledica samo naše umišljene apsolutnosti! Ovo jeste vreme trčanja, trčanja zajedno, ali istovremeno nadmetanja i prestizanja u poštovanju. Svako neka radi prema pozivu, zvanju koje je primio, prema harizmi kojom ga je Tvorac obdario. Nikakve zavisti! Nikakvog nadmetanja u smislu ko je prvi a ko drugi, ko je brži a ko sporiji, ko je prvi ušao u grob bolesti ili ko je prvi pronašao rešenje.

Uskrsli Gospod nije zamerao apostolima na njihovom strahu, njihovom bežanju, njihovom lutanju. Sve ih je – kao da smo na početku – ponovo okupljao, ponovo nadahnjivao, ponovo prestizao, ponovo iznenađivao zgotovljenom hranom, obilnim ribolovom, lomljenjem onoga hleba koji vraća celovitu spoznaju, i postavljanjem tri puta istog pitanja: „Da li me ljubiš?“ Da, samo je ljubav apsolutna, ona je sila i snaga uskrsnuća.

Braćo i sestre, dragi svi slavljenici ovog novog jutra i novog dana! Ispovedimo konačno da je samo Jedan – Bog – apsolutan! Ne pravimo više socijalne razlike, klase i blokove: ko je prvi, a ko drugi. Umesto suparništva živimo saradnju, solidarnost i sinergiju. Ritam, zasnovan od Tvorca i od Uskrsloga Gospoda, sačuvajmo! Jutro neka ostane jutro, praskozorje za susret s Bogom i tako za dan koji je moguće provesti u služenju. Nedelja je prvi dan i nije „kraj sedmice“ ili takozvanog vikenda. Svima nam je potrebna prava snaga početka; potrebna nam je nedelja kao dan duhovnog ozdravljenja i nade, ne bi li celokupno nedeljno radno vreme bilo pobedonosno u ljubavi. Ne pretvarajte nedelju u „kraj“ i u besadržajnost, jer će onda čitavo radno vreme biti samo težnja za krajem, težnja za neodgovornošću. Podmićivanjem novcem uticajnih ličnosti i neistinitim informacijama, Isusovi savremenici su želeli da osujete snagu Uskrslog. Mnogi bi to želeli i danas. Ali bez Uskrslog nema dana, nema praznoga groba. Nema trčanja, nema prevazilaženja i prstizanja u ljubavi, nema svestranog poznavanja celokupne stvarnosti, nema jedinstva, nema iskrene saradnje, nema, pre svega, apsolutne nade. Uprkos tolikim našim „apsolutizacijama“, bez Uskrsog Gospoda sve je relativno.

Uistinu, braćo i sestre: Svima, ali svima bez razlike – srećan i blagoslovljen Uskrs!

Hrist je uskrsnuo!

Hristos vaskrese! – Vaistinu vaskrese!

Živ je i živi,

živi među nama sada i ovde,

i zato slavimo ovu Presvetu Tajnu,

i zato se radujmo i veselimo!

Amen.