Razgovor s prof. Hansom Colnerom, upravnikom Instituta za antropologiju na univerzitetu Gregorijana u Rimu

»Slušanje i pastoralna pažnja spram zlostavljanih osoba kao i onih optuženih i osuđenih za zlostavljanje«

 

Pater Hans Colner (Zollner) rođen je 1966. godine u Regensburgu. Nemački je jezuita, teolog, psiholog i psihoterapeut i jedan od vodećih stručnjaka na području zaštite maloletnika od seksualnog zlostavljanja, pogotovo onih u Katoličkoj Crkvi. Kao profesor radi na Papskom univerzitetu Gregorijana, upravnik je Instituta za antropologiju na univerzitetu Gregorijana u Rimu i dekan Instituta za psihologiju.

Prof. Colner je u maju 2024. godine posetio Srbiju i za sveštenike, veroučitelje i pastoralne radnike održao u Zrenjaninu konferenciju koju je, za sve biskupije Srbije, organizovala Međunarodna biskupska konferencija Sv. Ćirila i Metodija, posvećenu temi zaštite maloletnih i ranjivih osoba. Tom prilikom prof. Colner dao je intervju za časopis Beogradske nadbiskupije Blagovest. Zahvaljujemo beogradskom nadbiskupu i metropolitu mons. dr Ladislavu Nemetu na pomoći prilikom dogovaranja ovog razgovora.

 

Dobro došli u Srbiju; na početku našeg dijaloga možete li ukratko da se predstavite? Šta je vaš posao, čime se posebno bavite?

Ja sam nemački jezuita, predajem u Rimu na Papskom gregorijanskom univerzitetu. Teolog sam, psiholog i psihoterapeut. Posle godina predavanja, inspirisani situacijom u Katoličkoj Crkvi i šire, 2012. godine osnovali smo centar za zaštitu maloletnika, koji je 2021. godine postao Institut za antropologiju i interdisciplinarne studije o ljudskom dostojanstvu i brizi za ranjive osobe, kao odgovor na situaciju zlostavljanja maloletnika, ali i ranjivih odraslih osoba; ne radi se samo o seksualnom zlostavljanju, nego i drugim vrstama zlostavljanja: duhovnom, onom vezano za savest i moć.

Bio sam član Papske komisije za zaštitu maloletnika od njenog osnivanja 2014. godine, do prošle godine kada sam, po svom izboru, napustio tu funkciju.

Na poziv biskupskih konferencija, čelnika verskih redova i drugih institucija, posebno u katoličkom akademskom svetu, govoreći o ovoj temi uspeo sam da posetim mnoge zemlje na svim kontinentima.

Govorili ste o duhovnoj zloupotrebi, moći, savesti…, možete li bolje da objasnite o čemu se radi?

Vrste zlostavljanja su: fizičko zlostavljanje, to jest fizičko maltretiranje; psihičko zlostavljanje (kada pretnjama vršite pritisak na osobu); seksualno zlostavljanje koje sačinjava čitav niz ponašanja i reči. Imamo još zloupotrebu savesti ili duhovno zlostavljanje: u ovoj oblasti još nemamo jasne definicije, ali princip je da neka osoba, a ne samo osobe koje predstavljaju Crkvu (sveštenik, redovnik, preosvećena osoba ili biskup, čak i direktor katoličke škole) da bi ostvarila svoj cilj vrši pritisak na drugu osobu uz pretnju »večnom kaznom«.

Sve ove vrste zlostavljanja često imaju poseban koren, a to je zloupotreba moći od strane ljudi koji su fizički moćniji, psihički jači ili na poziciji sile. Poslednjih godina bilo je podosta diskusija o ovoj vrsti zlostavljanja za koju ne postoje parametri valuiranja: možemo da prepoznamo u čemu se sastoji zlostavljanje, ali ne i kako izmeriti nasilan stav; to nije tako lako definisati.

Koja su osnovna pravila koja treba poštovati tokom sastanaka s maloletnicima?

Najvažnije je da svaka osoba upozna sebe, u svom načinu odnosa i u svojim željama, u svojim očekivanjima prema drugim ljudima. A to je posebno tačno kada radim s ljudima koji su mlađi ili su pod mojom kontrolom.

Druga preporuka je da se ne sastajete nasamo u prostoriji s maloletnicima ili ranjivim osobama; izbegavajte situacije koje bi mogle da stvore priliku da budete optuženi da su prekoračene granice normalnog razgovora.

Može se desiti da dečak ili devojčica požele da razgovaraju nasamo o problemu, dokumentujte šta se dešava, svakako ne to što su rekli ‒ jer to je poverljivo ‒ nego šta se dogodilo: šta sam uradio, koliko smo vremena proveli zajedno itd… , budući da se može desiti da me ta osoba ili njeni roditelji optuže da sam uradio nešto nedolično. Možda izgleda teško, ali danas imamo mogućnost da na svom mobilnom telefonu napravimo čak jednostavan usmeni zapis da bismo ostavili trag o tome šta je urađeno. Izgleda kao da su to ekstremne mere predostrožnosti, ali živimo u svetu koji je veoma osetljiv na ovu dinamiku. Pre dvadeset, trideset, pedeset godina nije bilo ovako: mogao si dodirnuti, zagrliti, možda čak i poljubiti drugu osobu. Sada ne, što ne znači da moramo da postanemo hladni u svojim odnosima s drugima. Otišli smo iz ekstrema prošlosti u kojoj nije bilo osetljivosti na granice u odnosu prema drugima ‒ do ekstrema današnjice, kada se mnogi učitelji, sveštenici, vaspitači boje da uteše, zagrle dete koje plače jer je palo, iz straha da ne bi bili optuženi…

Gde vidite da bi  mogao da bude pretežni uzrok pedofilije, je li to nešto što osoba nosi kao posledicu porodičnog vaspitanja, ili se pogrešno formira tokom odrastanja i procesa vaspitavanja, ili je posredi nešto treće?

Pre svega moramo jasno da objasnimo šta se podrazumeva pod pedofilijom: to je seksualno zlostavljanje maloletnika pre početka puberteta. Sa psihijatrijske tačke gledišta pedofilija je ozbiljna, neizlečiva patologija; tiče se seksualnog interesovanja ili akcije ili fantazije prema deci pre početka njihovog puberteta. Budući da je posredi patologija, verovatno ima i genetske, neurološke, pa čak i psiho-socijalne uzroke: odrastanje u okruženju neobuzdane seksualnosti s veoma ranim korišćenjem nasilne pornografije utire put pedofiliji koja se kao bolest etablirala na uzrastu od petnaest, šesnaest godina. Pravih pedofila je malo i u društvu i u Crkvi, ali uzrokuju mnogo žrtava jer nemaju kontrolu i nemaju ni volje da se kontrolišu.

Ogromna većina sveštenika i redovnica koji su seksualno zlostavljali ‒ zlostavljali su tinejdžere, i to nije pedofilija. Čini se kao da je u pitanju veoma mala razlika, ali čak i u zakonodavstvu mnogih država postoji razlikovanje po težini prestupa između zlostavljanja maloletnika pre puberteta ili tokom i posle puberteta.

Zlostavljanje tinejdžera od strane sveštenika nije posledica patologije nego dinamike koja se godinama razvija. Prosečna starost sveštenika koji je prvi put zlostavljao tinejdžera je 39 godina. Celibat, dakle, nije uzrok jer su ga već godinama živeli. Ne suočavamo se s psihijatrijskom patologijom: sveštenik može da dostigne određenu tačku u životu, negde oko četrdesete godine, i oseća se preopterećeno, iznutra prazno, nema iskrenih prijateljstava, oseća nedostatak profesionalnog razvoja, pa čak je i njegova duhovnost ostala zaglavljena u godinama kada je pohađao bogosloviju, stoga nije bilo rasta u duhovnoj dimenziji koji bi išao ruku pod ruku sa svim ostalim dimenzijama. Neki zatim pokušavaju da popune tu prazninu divljenjem i intimnošću s bliskom osobom koja može da bude odrasla žena ili maloletna osoba kojom je lakše manipulisati.

Smatrate li da bi kandidati za sveštenike trebalo da prolaze neke posebne psihološke testove da bi se eventualno sprečilo seksualno zlostavljanje ‒ ako kod nekih osoba već tada ima pokazatelja ‒ ili da se uvede neko pripremno vreme posmatranja?

Sveti Ivan Pavle II je 1992. godine u papskoj pobudnici Pastores dabo vobis govorio o korišćenju psiholoških sredstava u procesu prijema kandidata u bogosloviju ili novicijat i o pratnji tokom godina formacije. Od 2016. godine u smernice Ratio Fundamentalis za početnu i stalnu obuku sveštenika (što se odnosi i na redovnice) dodat je paragraf koji posebno govori o seksualnom zlostavljanju i kaže da je potreban pažljiv odabir (najlukaviji nasilnici ponekad izgledaju normalno, zaista se čine pametnijim, otvorenijim, neki od njih sigurno su bili harizmatični u odnosima s mladima); takođe govori o potrebi početne i stalne obuke kroz duhovne sastanke, seminare, konferencije i razgovore o ovoj temi. Dokument takođe govori o prisustvu kandidata u bogoslovijama i novicijatima koji su trpeli zlostavljanje ‒ vrlo često u porodici, ponekad i u crkvenom kontekstu ili u državnim školama itd. ‒ i potrebi da se ti ljudi prate do adekvatne odluke o njihovom pozivu.

Kada govorimo o svešteničkom formiranju kandidata, osim onih triju aspekata: ličnog, duhovnog i intelektualnog ‒ o čemu treba još voditi brigu i da li bi po Vama bilo dobro da se u formaciju uvede još nešto?

U pomenutoj papinoj pobudnici Pastores dabo vobis, Sveti Ivan Pavle II kaže da je temelj svakog svešteničkog ili redovničkog formiranja ‒ ljudsko formiranje. Nažalost, moram da kažem da je, prema mom poznavanju mnogih seminara širom sveta, ovaj aspekt veoma zanemaren. Bilo bi potrebno više obuke o tome kako živeti emocije, kako se odnositi prema osobama suprotnog pola, istog pola. Bogoslovije i danas vrlo često funkcionišu kao stvarnost odvojena od sveta. Čak i ako Ratio i smernice govore o uključivanju žena u bogoslovsku obuku, to se vrlo često ne dešava iz straha da bi bogoslov mogao da izgubi svoj poziv. Problem je u tome što nakon toga mnogi izgube svoj poziv jer nisu naučili da se odnose prema ženama, a ponekad i prema osobama istog pola; da ne govorimo o korišćenju interneta, pornografije: potrebno je obrazovati se u integrisanoj seksualnosti, kao sastavni deo celibatskog opredeljenja i vaspitanja u suživotu, stvaranju zajednice, prihvatanju kritike: mnogi sveštenici misle da su gospodari župe i niko ne može da ih kritikuje. Ako ni u porodici, ni u bogosloviji, ni tokom studiranja ne naučimo da nismo savršeni, a potrebna nam je pomoć, savet, to nije dobro…

Na konferenciji u Zrenjaninu govorićete o zaštiti maloletnika, možete li nam reći kako ih zaštiti ako se eventualno zna za takav problem, budući da su obično toliko ranjivi da ne mogu sami da se brane?

Veoma želim da podvučem da smo svi ‒ u župi, u školi, u raznim karitativnim, misijskim i duhovnim oblastima ‒ suodgovorni za stvaranje sigurnih prostora, sigurnih odnosa i sigurnih procesa: ovo je moja definicija safeguarding-a. Ljudi moraju da se osećaju dobrodošlo, sigurno i to je odgovornost svih, ne samo sveštenika ili časnih sestara, nego je to deo naše misije kao katolika. Katolička Crkva ima potencijal da promoviše bezbednost ne samo dece nego i ranjivih odraslih osoba, to jest osoba koje su prema datumu rođenja odrasle, ali se iz ovog ili onog razloga nađu u ranjivoj situaciji. Čak i na ovom polju stvari je vrlo jednostavno izreći, teže je realizovati. Način odnosa u velikoj meri zavisi od lokalnih kultura, ali postoje granice koje ne treba prelaziti: neprihvatljivo je iskorišćavati druge ljude za sopstvene potrebe i želje.

 

Sveštenik ili vaspitač/kateheta često se nađe u kontaktu s maloletnicima: koji su znaci koji mogu jasno da pokažu da dete ili mlada osoba proživljava nasilnu situaciju?

Znaci koje možemo da primetimo uvek su ambivalentni; ne znači da je seksualno zlostavljanje ono što, na primer, dovodi do nagle promene raspoloženja, ali može da ukazuje da se dogodilo nešto dramatično. Ono važno u kontaktu sa žrtvom ili osobom za koju sumnjamo da je žrtva jeste jednostavno slušanje, čekanje da osoba oseti poverenje da se otvori, bez prisiljavanja.

Kada se osoba otvori i priča o ponekad neizrecivim, užasnim stvarima, moramo se truditi da slušamo svim srcem, da ne bežimo ni fizički ni psihički, da ne komentarišemo izrazima poput »E, ovo je tako ozbiljno, ne možemo tu više ništa…«, ili da dozvolimo da budemo uvučeni u istu tugu kao i žrtva: sve to ne pomaže. A ne pomaže ni reći: »Ali neće biti tako teško, neće biti tako strašno, moraš da oprostiš…«. U ovim prvim trenucima jednostavno treba da slušate i ostanete empatično bliski s osobom, a zatim, u zavisnosti od situacije, mislite i promislite šta bi mogao da bude sledeći korak. Ako se zlostavljanje dešava u tom periodu u kojem se osoba poverava, moramo pokušati da prekinemo krug zlostavljanja i zaštitimo osobu; ponekad to nije tako lako, pogotovo ako maloletnik trpi zlostavljanje kod kuće, na primer od starijeg brata: kako u ovom slučaju žrtvu možemo da zaštitimo bez većeg rizika? Teško je: potrebno je mnogo poštovanja i pažnje za dobrobit žrtve. Ako se zlostavljanje dogodilo godinama ranije, očigledno ćemo morati da se zapitamo šta se može učiniti ne samo da se žrtva zaštiti, nego i da se nasilnik kazni.

I ovde se otvara čitav scenario toga što može da se učini, što mora da se uradi jer je zakonodavstvo u zemljama znatno drugačije u odnosu na ovo; mnoge žrtve smatraju da je najvažnije biti dočekan i saslušan ‒ važnije od primanja novca kao obeštećenja, više od kanonskog ili građanskog ili krivičnog suđenja.

Kako treba tretirati žrtve zlostavljanja, kako im pomoći da zacele rane, a kako počinitelje a da se ipak ne povredi njihovo dostojanstvo kao osoba, bez obzira na zlo koje čine?

Pratiti žrtve, posebno seksualnog zlostavljanja koje se dešavalo možda kada su bile deca, znači dati im vremena da preduzmu neophodne korake da ponovo uspostave nivo poverenja u sebe, u druge, u Boga. Vrlo često zaboravljamo da su žrtve unutar Crkve izgubile veru u Boga, u sveštenike. Dakle, ono što možemo da ponudimo jeste siguran prostor i vreme u kojima, ako ništa drugo, poverenje može ponovo da raste, reformiše se, ponovo se uspostavi. Lično sam sreo žrtve koje su zauvek ostale u svom bolu, u svom besu, u svojoj tuzi. Moramo reći da su mnoge žrtve izvršile samoubistvo ‒ direktno ili indirektno, kroz alkoholizam ili korišćenje droga, jer nisu mogle da žive s tim bolom. Video sam druge koje su razvile duhovnu želju da ponovo otkriju tog Boga, tu dimenziju spasenja koju su izgubile, kroz molitvu, terapijsku, duhovnu pratnju. Ali to je proces koji dugo traje, ne treba ga forsirati, inače može da postane druga vrsta zloupotrebe. Istina je da hrišćanstvo govori o milosrđu, zasniva se na oproštenju naših greha, pa čak i najtežih greha, kroz Isusovu smrt i vaskrsenje, ali to je božanski dar koji ne možemo da zahtevamo, to je slobodan dar!

Nažalost, takođe je tačno da koliko nam nedostaje pažnje prema žrtvama, toliko nam nedostaje pastoralne pažnje prema osobama optuženim i osuđenim za zlostavljanje.

Može li se desiti da neko bude pogrešno optužen?

Pre mnogo godina odgovorna osoba Dikasterijuma za nauku vere na moje pitanje koliko je lažnih optužbi sletelo na njegov sto, odgovorio je: Veoma, veoma malo. Dešava se, dešavalo se, mi to znamo, i uništilo je živote nevinih ljudi. To je strašno jer u nekim zemljama danas nema odvratnijeg zločina od seksualnog zlostavljanja maloletnika, a optuženima za to uništava se ugled, ponekad i život.

Ponavljam, čini se da se to ne dešava tako često, ali bez obzira na istinitost ili neistinitost optužbi, optuženi ima pravo ne samo na pravnu nego i na duhovnu, pastirsku podršku, a i nje nam vrlo često nedostaje. Neki optuženi sveštenici izvršili su samoubistvo a da mi nismo znali da li je optužba tačna ili ne.

Žrtve zlostavljanja osećaju se napuštenim od Crkve, ali čak ni osuđeni počinitelji, a ne samo optuženi, ne dobijaju potrebnu pažnju i brigu u Crkvi. Širom sveta postoji samo dvanaest ili petnaest centara u kojima se nasilnicima nudi terapija, pratnja i duhovna podrška. Mnogi napušteni nasilnici, čak i nakon zatvora, čak i nakon terapije, vraćaju se zlostavljanju, tako da posvećenost već osuđenim nasilnicima nije samo hrišćanska obaveza nego i mera za sprečavanje budućih zlostavljanja.

Znamo da su tokom poslednjih decenija seksualni skandali u Crkvi naneli veliku štetu Crkvi, ali papa Franja želi da se snažno odupre tom zlu i da se istina razotkriva. Dokle se u tome došlo u poslednjih deset godina, koji su rezultati i kako Crkva treba da reaguje na takve slučajeve?

S papom Benediktom i papom Franjom Crkva je krenula ozbiljnim putem da donese pravdu žrtvama i da se pre svega s posvećenošću deluje u svetu prevencije i Safeguarding-a (zaštite). I ovo javno kažem: Katolička Crkva je najefikasnija organizacija za Safeguarding (za zaštitu) dece, širom sveta, a posebno tamo gde je situacija najstrašnija ‒ kao u mnogim zemljama Azije, Afrike ili Latinske Amerike. Što se tiče Safeguarding-a (zaštite), po meni je Crkva preduzela korake kao nijedna druga organizacija: obuku, smernice za episkopske konferencije, za vernike, za pokrete, za obrazovne institucije, za zdravstvene ustanove. Pogotovo je papa Franja u velikoj meri ubrzao promenu kanonskih normi za tretman slučajeva zlostavljanja, ali i slučajeva prikrivanja, zataškavanja ili ćutanja u vezi sa zlostavljanjem. To su dve oblasti u okviru kanonskog prava koje su mnogo strože nego pre petnaest godina. I dalje moramo da unapređujemo pažnju prema žrtvama i priznavanje onoga što se dogodilo u smislu zločina u prošlosti. Ono za šta gotovo ništa ne činimo i gotovo nikada, jeste odgovornost ljudi koji su bili na čelu biskupija, katoličkih institucija i redovnikih kongregacija u vreme kada su se zloupotrebe dešavale, a nisu činili ni ono što su bili obavezni po kanonskom pravu. Od 2019. kanonsko pravo daje mogućnost da takva osoba bude kažnjena sve do otpuštanja iz svešteničkog staleža. Vodi se borba da takva kultura odgovornosti bude uspostavljena u Katoličkoj Crkvi.

Šta možemo da naučimo od zemalja koje su već iskusile medijski rat usmeren na isticanje seksualnog zlostavljanja i pedofilije u Crkvi ‒ zemalja kao što su Kanada, Irska, Nemačka, Belgija, Holandija, Australija, Francuska…?

To što možemo da naučimo jeste da moramo da pripremimo medijsku strategiju koja odgovara izazovu: moramo da angažujemo stručnjake za kriznu komunikaciju. Uveren sam da je kriza koju doživljava Crkva u tim zemljama koje ste pomenuli, najmanje jednom polovinom posledica zloupotreba i zataškavanja, ali je druga polovina posledica nesposobnosti adekvatne komunikacije u današnjem medijskom svetu: treba izbegavati svako zataškavanje i odrediti strategiju jasne i iskrene komunikacije. Ako dođe do skandala, morate da kažete šta znate, a ne da sve negirate, jer stvarnost ne može da se sakrije, ranije ili kasnije izaći će na videlo. Po mom mišljenju, za Crkvu je veoma važno da pripremi strategiju pre nego što se dogode skandali: to je nešto što može da se nauči ili može da se poveri stručnjacima.

Šta poručujete onima koji su bili ili su i dalje žrtve zlostavljanja i kako sprečiti zlostavljanje i zaštititi maloletna lica?

Savetovao bih im da razgovaraju s ljudima s kojima osećaju bliskost i poverenje: da ispričaju šta se dogodilo i traže pravdu ili druge mere koje smatraju važnijim. Sretao sam žrtve koje su htele javno izvinjenje, koje su htele da se sastanu s biskupom da bi dobile izvinjenje, koje su htele novac; neke druge, naprotiv, blizu sebe nisu htele više da vide nijednog sveštenika, nisu više htele da uđu u crkvene prostorije, koje nisu želele novac; odnosno ‒ sve je moguće pa nastojte da razumete određenu situaciju. Crkva bi tada trebalo da pruži toj osobi ono što joj je najvažnije.

Vaša poruka čitaocima časopisa Blagovest?

Svi vernici, svi katolici žele da ostvare ono što je Isus činio. Čitamo u Evanđelju da je Isus nekoliko puta rekao da su mu dragi ranjivi ljudi, deca i drugi. Isus se poistovetio s ranjenim ljudima, tako da je naša posvećenost očuvanju i zaštiti ((Safeguarding: bezbedan prostor, sigurni procesi, sigurni odnosi) sastavni deo misije Crkve, vere za svakog od nas.

Razgovarala Karmela Konsiljo