Razmatranje 11. nedjelje kroz godinu

U ono vrijeme: Kad Isus ugleda mnoštvo, sažali mu se nad njimjer bijahu izmučeni i ophrvani kao ovce bez pastira. Tada rečesvojim učenicima: »Žetve je mnogo,a radnika malo. Molite dakle gospodara žetve da pošalje radnike u žetvu svoju.«Dozvadvanaestoricu svojih učenika i dade im vlast nad nečistimdusima: da ih izgonei da liječe svaku bolest i svaku nemoć. A ovo su imena dvanaestorice apostola: prvi Šimun, zvani Petar, i Andrija, brat njegov; i Jakov, sin Zebedejev, i Ivan,brat njegov; Filip i Bartolomej; Toma i Matej carinik; Jakov Alfejev i Tadej; Šimun Kananaj i Juda Iškariotski, koji ga izda.
Tu dvanaestoricu posla Isus uputivši ih:»K poganima ne idite i ni u koji samarijski grad ne ulazite! Pođite radije k izgubljenimovcama doma Izraelova!Putom propovijedajte: ’Približilo se kraljevstvo nebesko!’ Bolesne liječite, mrtve uskrisujte, gubavečistite, zloduhe izgonite! Besplatno primiste, besplatno dajte!«

(Mt 9,36 – 10,8)

Sredinom juna dobivaju svojih pet minuta slave đaci osnovnih škola, posebno osmaci koji se maturskom proslavom opraštaju od škole i spremaju na polaganje ispita. Ove godine su slike maturanta u gala odeći i pitanja iz srpskog ili geografije razgibali u mojoj glavi pozaspale uspomene na jednu đačku avanturu. U petom razredu osnovne upisao sam se u dramsku sekciju koja se održavala u pionirskom domu, kasnije preimenovanom u centar slobodnog vremena. Na rezultatedramskih napora nisam dugo čekao. Vrlo brzo sam se u mom razredu popeo na sam vrh liste glumaca i zabavljaća, iskreno rećeno, nisam se nešto naročito morao boriti za ovu poziciju, konkurencije nije ni bilo, kod mojih vršnjaka je dramska umetnost čamila u čošku poput pepeljuge, bili su zadovoljni da su pošteđeni igranja u školskim priredbama – monopol na tosam uzurpirao ja kao nadobudan glumac. Na jednom roditeljskom sastanku je razredna sažela moje dramske aktivnosti u pohvalu adresovanu mojoj prisutnoj majci : „Gospođa Duriček, drago nam je da u razredu imamo takav glumački talenat, vaš sin izmišlja scenarije i glumi prema njima. Na izletima i ekskurzijama je pitanje zabave rešeno, Andrej vodi brigu o tome. Bez sumnje, u našem kolektivu se već profilisao kao komedijant i komediograf.“ Dan danas mislim da je razredna trebala da ostavi ovakve kvalifikacije za sebe a ne opterečuje njima majku – radi mira u kući. Objasnitću. Majku su ovakve recenzije ostavile bez teksta. Jednostavno su izazvale lančanu reakciju koja je krenula najpre od sumnje : „da li ja sedim na pravom mestu, je li ovo odelenje VI.B.?“ i posle prelazila u nevericu : „ja u tim pričama ne prepoznajem sopstvenog sina, da li još postoji neki drugi Andrej Duriček?“Kad je uspela da eliminiše nagomilane sumnje i neverice : „nalazim se u odelenju svoga sina, učiteljicu poznajemgodinama i verovatnoća nekog drugog Andreja u razredu je ravna nule“, došla do zaključka : „rodila sam doktora Džekila i gospodina Hajda i nekoga ko liči na vukodlaka. Kad se vrati iz škole i prekorači prag stana, onaj narečen razredni zabavljač i glumac se pretvara u doktora ćutologije iz kojeg morate da klještima vadite reći i odjedan put dobije dlaku i čud vuka samotnjaka kojeg na jedvite jade naterate da sjedne zazajednički stol barem na Badnje veće.“ Na moju nesreću, kada su tirade na moje dramske poduhvate uzele maha i ušle i u moj đački dosije, majka je podigla diskretnu pobunu i zatražila pomoć razredne : molim vas da li možete dogovoriti neki angažman za Andreja i u našem porodičnom pozorištvu da izvede neke od svojih komada na kućnoj bini. Mi najbliži željni smo njegovih šala i viceva jer do sada ga gledamo samo u nemim filmovima, pantomimi ili ga primećujemo samo kao statistu. Razredna je ozbiljno pristupila ovoj molbi, postavši moj impresario. Želio sam da se propadnem u zemlju od stida. Od tada me kao senka prati dijagnoza i optužba „zanemarivanje porodice“.

Sad je mi jasno da sam u dramskom poletu preskočio poslovicu : „košulja je bliža od kaputa“ ili „krv nije voda“ i direktno upao u onu : „deca obučara hodaju bosa“ u koju sam postrojio porodične odnose. Dugo sam mislio da je Isus što se tiče stavke „zanemarivanje sopstvene porodice“ na mojoj strani. On nije navijao za parole „porodica, zavičaj, nacija“. Otisnuo se u beli svet, braćom, sestrama i majkom proglasio je nepoznate likove, verskom ubeđenju dao je prednost pred krvnim vezama, hvalio je veru stranaca od kojih pravoverni Jevreji beže. Kakvo iznenađenje da u svom misijskom nalogu izdanom apostolima odjedan put zapoveda : „…k poganima ne idite i ni koji samarijski grad ne ulazite…pođite k izgubljenim ovcama doma Izraelova…“ Šta je to sad? Da li je Isus počeo da svira na žice patriotizma? Da li je došlo kod njega do nacionalnog buđenja? Da li je odlučio da izvadi iz naftalina karte „Porodica, Zavičaj, Nacija“? Setio se svojih korijena i porekla? Odmah na početku treba naglasiti da Isus u svome kozmopolitizmu nije osporio posebnu poziciju izraelskog naroda na verskoj karti. Kao poslušan Sin nebeskog Oca shvaća i prihvaća Božji plan spasenja. Bog je odlučio da se objavi pojedincima koji stoje na početku Izraela kao naroda i da deluje u njihovoj istoriji. Izraelski narod je Boga doživeo kao spasavajuću snagu koja ukida ropstvo i daruje slobodu u sopstvenoj zemlji, kao vernu pratnju koja bdije nad njima i kao obećanje budućnosti bez neprijatelja, u blagostanju. Ovo iskustvo sa spasonosno ljubavlju Božjom vodi do čvrstog ubeđenja : Bog je dodelio jevrejskom narodu status izabranika, miljenika, voljenog sina. U starozavetnoj Knjizi PonovIjenog zakona nalazimo ovakvu Božju ispovest ljubavi : Ti si narod posvećen Gospodinu, Bogu svome. Tebe je Gospodin, Bog, izabrao da među svim narodima koji su na zemlji budeš njegov predragi vlastiti narod….odabrao i prihvatio vas Gospodin zato što vas ljubi. Isus ovu izjavu potpisuje. Ali ujedno zna da u Božjoj logici izabrati nekoga ne znači odbaciti druge ili privilegovati jedne ne završava u zakidanju drugih. Izrael je dobio zadatak da bude most po kojem i oni raspršeni ulaze u obečanu zemlju, da bude ruka koja i pogane privede Bogu, da bude glas koji udaljene pozove u zajednicu odabranih. Bog je, dakle, odredio metodologiju spasenja : od Jevreja k poganima. Izvršitelj ove operacije spasavanja je Isus Krist. S njime koji je Jevrej par excellence istorija Izraela kulminira – pogani koji su stajali stranom približavaju se centru – Bogu pravom, milosrdnom Ocu koji je Stvoritelj i Spasitelj svih. Dakle, onaj sporni misijski nalog : „k poganima ne idite“ treba čitati zajedno sa zapovešću koju je Isus naredio pre svoga uzašašća : Pođite, dakle, i učinite mojim učenicima sve narode….

Metodologija Božjeg delovanja „od Jevreja k poganima“ potiče iz principa „od jednoga do mnogih“. Isus nastupa u Jevanđelju po Mateju kao Božji Sin, dakle, onaj koji ima poseban uvid u Božju stvarnost, onaj koji je najjače stistut u zagrljaju Boga. Na svu sreću za nas, on svoju spoznaju Boga i iskustvo Božje ljubavi ne drži privatnim imanjem koje čuva samo za sebe nego ga deli sa drugima da po jedinome sinu i drugi postanu Božja deca. Taj isti princip pulsira i u venama apostolata : dvanaestorica deluje na prvi pogled kao elitna grupa ali njihov privilegiji što se odnosa do Isusa tiče je ujedno i poslanje da prijateljstvo sa Isusom posreduju drugima čineći njih Isusovim učenicima. Isus Krist koji najpre šalje apostole ovcama doma Izraela i na kraju zapoveda da učine sve narode njegovim učenicima, otvorio nam je onaj spasonosni prelaz – prelaz od ja do mi, od mojeg do našeg, od porodičnog do zajedničkog, od plemenskog do globalnog.

vlč. Andrej Đuriček