Razmatranje 15. nedelje kroz godinu

Onoga dana Isus iziđe iz kuće i sjede uz more. I nagrnu k njemu silan svijet te je morao ući u lađu: sjede, a sve ono mnoštvo stajaše na obali. I zborio im je mnogo u prispodobama: »Gle, iziđe sijač sijati I dok je sijao, nešto zrnja pade uz put, dođoše ptice i pozobaše ga. Nešto opet pade na kamenito tlo, gdje nemaše dosta zemlje, i odmah izniknu jer nemaše duboke zemlje. A kad sunce ogranu, izgorje i jer nemaše korijena, osuši se. Nešto opet pade u trnje, trnje uzraste i uguši ga. Nešto napokon pade na dobru zemlju i davaše plod: jedno stostruk, drugo šezdesetostruk, treće tridesetostruk. Tko ima uši, neka čuje!« I pristupe učenici pa ga zapitaju: »Zašto im zboriš u prispodobama?« On im odgovori: »Zato što je vama dano znati otajstva kraljevstva nebeskoga, a njima nije dano. Doista, onomu tko ima dat će se i obilovat će, a onomu tko nema oduzet će se i ono što ima. U prispodobama im zborim zato što gledajući ne vide i slušajući ne čuju i ne razumiju. Tako se ispunja na njima proroštvo Izaijino koje govori: Slušat ćete, slušati – i nećete razumjeti; gledat ćete, gledati – i nećete vidjeti! Jer usalilo se srce naroda ovoga: uši začepiše, oči zatvoriše da očima ne vide, ušima ne čuju, srcem ne razumiju te se ne obrate pa ih izliječim. A blago vašim očima što vide, i ušima što slušaju. Zaista, kažem vam, mnogi su proroci i pravednici željeli vidjeti što vi gledate, ali nisu vidjeli; i čuti što vi slušate, ali nisu čuli.«

Vi, dakle, poslušajte prispodobu o sijaču. Svakomu koji sluša Riječ o Kraljevstvu, a ne razumije, dolazi Zli te otima što mu je u srcu posijano. To je onaj uz put zasijan. A zasijani na tlo kamenito – to je onaj koji čuje Riječ i odmah je s radošću prima, ali nema u sebi korijena, nego je nestalan: kad zbog Riječi nastane nevolja ili progonstvo, odmah se pokoleba. Zasijani u trnje – to je onaj koji sluša Riječ, ali briga vremenita i zavodljivost bogatstva uguše Riječ, te ona ostane bez ploda. Zasijani na dobru zemlju – to je onaj koji Riječ sluša i razumije, pa onda, dakako, urodi i daje: jedan stostruko, jedan šezdesetostruko, a jedan tridesetostruko.«

(Mt 13,1-23)

Pre nekoliko dana na sajtu popularne psihologije naišao sam na listu trauma koje mogu jednom detetu prirediti sopstvena porodica, vrtić ili škola. Ako mene pitate, smestio bih na taj spisak moje iskustvo koje je na kraju i dobro ispalo obistinivši izreku „iz nužde vrlina“. Evo, o čemu se radi. Zamislite jedno popodne na dečem igralištu, okuplja se grupa oko desetak dečaka od deset godina, odlučeno je da se igra fudbal. Kapiteni selektori sastavljaju timove, padaju imena, klinci se postrojavaju u redove. Samo moje ime nikako da čujem. Na samom kraju selekcije počelo je konačno da odjekuje „Duriček“ ali bolje da nije. Moje ime i prezime postali su nepoželjni objekat u rečenicama – prepirkama kapitena i igrača: bilo je više nego očigledno da su se svi orkestrirano urotili protiv toga da me stave na spisak svoga tima. Kad su me već na jedvite jade ubacili u grupu, moji budući saigrači su to doživeli kao dodelu kaznenog poena a da igra nije ni počela, hvatali su se očajnički za glavu i ljutito mi delili savete tipa: molim te, što više se drži po strani, ne smetaj i pazi se autogola. Meni je tad počelo da sviće u glavi, barem što se moje buduće sportske karijere tiče – dakle, od kolektivnih sportova nema ništa, u toj oblasti neće da se pojave rezultati. Pošto nisam hteo da sasvim batalim sportske aktivnosti, pala mi je na pamet ideja: a trčanje ili plivanje? Evo, tako sam od neprihvaćenog i odbačenog fudbalera stigao do trkača na duge staze – iz nužde vrlina. Ova izreka ima i teološki domet: teolog Ratzinger (potonji papa) ovu poslovicu primenjuje na misijsko delovanje prvih hrišćana, njihov misijski polet prema paganima duguje jednoj negativnoj nužnosti – progonu od strane Jevreja, oni su Jevanđelju okrenuli leđa ali pre toga su njegove navestitelje apostole dobro izudarali i ošamarili, ovo okretanje protiv Isusa donelo je misijsko interesovanje za paganski svet. Zašto ovakve tirade na staru poslovicu? Mislim da je i sam Isus imao mnogo prilika da se uveri u njezinu istinitost. O tome je reč u ovonedeljnom odlomku iz Jevanđelja po Mateju. Ali idemo redom. Isusov govor stoji na početku dela Jevanđelja koji nosi naslov „Beseda o carstvu“. U Jevanđelju po Mateju se identifikuju tri celine naslovljene „Besjede“. U prvoj Isus predstavlja osnove verskog morala – blaženstva, zapovest ljubavi, poverenje i pouzdanje u Boga, molitva itd. U drugoj Isus daje upute apostolima, crtajući profil učenika i sledbenika. U svim ovim besedama se Isus služi direktnim stilom i formom propovedanja. Ništa ne uvija u metafore, ne crta slike od simbola i znakova, ne komplikuje govor poređenjima. Do tad njegovi slušaoci nisu morali da razbijaju glavu o pitanja: šta time pesnik želi da kaže? A sad, na pomolu je promena u javnom nastupu: Isus propoveda u parabolama (prispodobama). Posegnuvši za parabolama Isus nije izmislio toplu vodu ili točak. Parabole pripadaju u njegovo vreme uobičajnom načinu poučavanja, dobro poznatom i primenjivanom i izvan okvira biblijske literature. Parabole funkcionišu na principu analogije, poređenja, metafore. Ono nepoznato, duhovno, nadnaravno se objašnjava, tumači i time približava kroz poređenje sa onim poznatim, dostupnim, vidljivim i opipljivim. Engleski bibličar C. H. Dodd ovako definiše parabolu: „Poređenje uzeto iz prirode ili običnog života koje svojom živahnošću privlači slušatelja i ostavlja mu prostora za tačnu primenu i potiče ga na delotvorno razmišljanje“. Slušajući Isusa stiče se utisak da on neće da kaska za učenim rabinima, pismoznancima, dakle, ne preostaje mu ništa drugo nego da u svoje besede ubaci parabole, prispodobe. Kao da se Isus pozicionira na liniju prosvetnih delatnika koji hilijadu šesto godina pre kralja pedagogike i didaktike Jana Amosa Komenskog zagovara učenje kroz slike i primere. Da li se mogu Isusu propovedniku prikačiti etikete: učitelj mudrosti koji pažnju privlači ljupkim dopadljivim bezazlenim pričama i njihovu razumljivost povećava korišćenjem slika iz svakodnevnice malog čoveka? Takve etikete izgleda da promašuju stvarne motive i razloge koji Isusa teraju da propoveda u parabolama. Ostavimo da sam Isus kaže što ga navelo da iz direktnog govora prelazi na parabole. Isus ovaj preokret potkrepljuje pozivom na iskustvo starozavetnog proroka Isaije: U prispodobama im zborim zato što gledajući ne vide i slušajući ne čuju i ne razumeju. Tako se ispunja na njima proroštvo Isaijino koje govori: slušat ćete, slušati i nećete razumeti.

Imam utisak da se stvari oko toga nekako zapetljavaju. Zaključak je bio da se parabole uvode u pouku sa ciljem da se kroz već poznato otkrije nešto do sad neviđeno i nečuveno, da se dođe do novih spoznaja, jednostavno, da se ono što je bilo zamagljeno prosvetli. Otkud sad ove opaske o sakrivanju, uvijanju, zamagljivanju? Iznenađenje. Isus se odriče uloge prosvetitelja i bira lik „gospodin misteriozan“. Od jedan put počeo je da igra na kartu zagonetnosti, setio se da upakuje svoje lekcije u parabole. Taj izbor je na tragu jevrejske tradicije tumačenja i propovedanja. Reč grčkog porekla parabola se na hebrejski jezik prevodi terminom „mašal“ koji znači i zagonetka. Propovedanje metodom parabola rukovodi namera da se nešto sakrije umesto da se iznosi na videlo. U narečenoj nameri bije u oči srodnost sa prorokom Isaijem. Isusov poziv na proroka unosi svetlo u ova pitanja. Isus citira tekst iz Knjige proroka Isaije. Proroka je sedamsto godina pre Krista u Jerusalimu iznenadio Božji poziv, Bog mu zapoveda da obavi proročku misiju u Judskom kraljevstvu što će da mu donosi samo razočaranje, tugu, iskustvo odbačenosti i nerazumevanja jer njegovi sunarodnici su već davno oguglali na Božji glas, kod njih je Božji zakon izgubio na važnosti i zajedno s njim smetnuli su sa stola i Isaijine lekcije. Posle odbacivanja proročanstva nastaje tišina koja najavljuje dolazak Božjeg suda nad izopačenim narodom. Sudbina odbačenog proroka se preslikava na Isusa. Na njegovom licu se već primećuju crte Isaije. Rečeno je da se parabole nalaze u 13. poglavlju, ona prethodna već izveštava o dizanju žestoke opozije protiv Isusa od strane verske elite jevrejskog naroda. Kritike se zaoštravaju, optužbe umnožavaju, pojavljuju se osude. Dakle, nakupilo se mnogo drvlja i kamenja koje su na Isusa nabacali velečasni pismoznanci i fariseji. U takvoj atmosferi puzajućeg progona i odbacivanja Isus odlučuje da promeni način propovedanja. Posle otvorenih, direktnih, transparentnih govora i dela čije svetlo i glas nisu nažalost doprli do očiju i ušiju slušalaca, došla je na red tišina i Božji sud: Isus više sakriva nego otkriva, više prećutkuje nego obznanjuje – tome služe parabole. Čini se da se ostvaruje izreka: iz nužde (progon, neprihvatanje) vrlina (parabole). Ali kao što Božji sud računa na mogućnost obraćenja i promene pružajući šansu da se odabere ona Božja strana, tako i parabole treba da zaintrigiraju slušaoca, da mu postave pitanja i potaknu na razmišljanje o sebi samom u svetlu Isusa Hrista. Slušanje parabole sa razumevanjem izvodi na put učeničkog nasledovanja Isusa i istinske bogotražitelje približava Carstvu nebeskom koje je već došlo u Isusu Hristu. Onaj koji se opredelio za Isusa Hrista liči na urodnu zemlju u koju pada seme. Parabolom o zemlji Isus skicira profil svoga učenika i sledbenika. Njegovo prijateljstvo sa Isusom i po njemu zajedništvo sa Nebeskim Ocem donosi obilat rod koji je Isus predstavio u propovedi o blaženstvima: milosrđe, poniznost, blagost, mirotvorstvo. Učenik razume i prihvata Isusa kao Božjeg Sina koji nas povezuje sa Bogom Ocem sinovskim odnosom – sluša Reč i razume; Isusov sledbenik stavlja Isusa iznad svih dobara i vrednosti – ne da da ga opčini zavodljivost bogatstva; njegovu odanost i vernost neće da pokoleba ni progon, ništa ga ne može da odvoji od Isusove ljubavi.

Vlč. Andrej Đuriček