Razmatranje 15. nedelje kroz godinu B

U ono vrijeme: Dozva Isus dvanaestoricu te ih poče slati dva po dva dajući im vlast nad nečistim dusima. I zapovjedi im da na put ne nose ništa osim štapa: ni kruha, ni torbe, ni novaca o pojasu, nego da nose samo sandale i da ne oblače dviju haljina.

I govoraše im: »Kad uđete gdje u kuću, u njoj ostanite dok ne odete odande. Ako vas gdje ne prime te vas ne poslušaju, iziđite odande i otresite prah ispod svojih nogu njima za svjedočanstvo.«

Otišavši, propovijedali su obraćenje, izgonili mnoge zloduhe i mnoge su nemoćnike mazali uljem i oni su ozdravljali.

(Mk 6, 7 – 13)

 

“Sunovrat ideologija, ogoljeno licemerstvo – deklariran levičar, socijalista a hoda po Beogradu u fensi Prada mokasinama.“ – evo, jedan od naslova u novinama (ime političara ću da prećutim) koji aludira na izneverene ideale i licemerstvo ali na stranu partijske čarke i obračuni – poenta je u tome da svaki svetonazor, ideologija i religija zahtevaju od svojih pristalica jedno koherentno ponašanje, ono koje odgovara principima koje ispovedaju što njih čini verodostojnim reprezentantima programa, ideje, vere….Kao primer ove koherencije navodi se životna sudbina urugvajskog predsednika Hose Muhika – levičara koji se čak i na najvišim državnim funkcijama istrajno pridržavao levičarskih ideala jednakosti, socijalne pravde i solidarnosti – što u njegovom slučaju znači da je njegova imovinska karta tokom decenija političke karijere ostala ista kao iz vremena kad je bio progonjeni revolucionar. Režiser Emir Kusturica je o njemu snimio dokumentarni film „EL Pepe, jadan uzvišen život“.

Ali ne treba da po primere istrajnosti idemo u svet političkih ideologija i partija – ima njih dovoljno i u našem crkvenom dvorištu. U drugoj polovini 12. veka u Francuskoj i Italiji su se pojavile grupe verskih entuzijasta koji su sasuli žestoke kritike u lice Crkve, odnosno visokom kleru koji je tada živeo na visokoj nozi kao aristokrate. Nisu se zaustavili samo kod kritika, krenuli su od sebe – odricali su se privatne svojine i birali put stroge askeze. Nažalost, udaljili su se od pravoverne doktrine i upali u jeres. Jednostavni ljudi koji nisu bili upućeni u dogmatske istine i teološke argumentacije zdušno su navijali za njih upravo zbog njihovog siromaštva i asketskih podviga. Upravo u to vreme kao odgovor na ova previranja došli su na red pravoverni reformatori Crkve – prosjački redovnici dominikanci i franjevci. Sveti Dominik je znao da će njegovo propovedanje biti saslušano i prihvaćeno samo ako propovednik sledi istrajno ideale siromaštva, askeze i molitve. Verodostojnost propovednika, proroka – aktuelno je pitanje, jer svet više ne sluša učitelje nego svedoke, a učitelje sasluša samo ako su oni svedoci – čuvena rečenica koju je na adresu evangelizacije izgovorio papa Pavao VI.

Upravo o tome se radi u Jevanđelju koje je predviđeno za 15. nedelju. Od onih koji su poslani propovedati radosnu vest o dolasku Božjega carstva Isus očekuje asketsku disciplinu – odriču se zaliha hrane, odeće, novca – dakle onoga što u današnje vreme hiperturizma zovemo udobnost, sigurnost i bezbednost na putovanju. Zvuči utopistički? Preterano? Prezahtevno i zato neostvarivo? Isus ne daje ove „putne“ naloge onako iz visine komandanta natovarajući na leđa drugih nesnosna bremena  a da sam ne mrdne ni prstom. On sam je dobrovoljno prolazio čitavom avanturom – siromaha koji je drugovao sa oskudicom, nemaštinom; beskućnika koji nije imao gde da glavu nasloni; lutajućeg propovednika koji je rado prihvatao gostoprimstvo ali znao je bez trunke ogorčenosti naići na zatvorena vrata.

Isusovo siromaštvo ne spada u neke populističke trikove kojima želi preveslati na svoju stranu obale slušaoce. Ono je teološka kategorija, što u njegovom slučaju znači indikator sinovskog odnosa sa Bogom kojeg drži svojim Ocem. Njegova hrana je vršiti volju nebeskog Oca. Njegov krov nad glavom je ljubav Boga Oca koja mu pruža zaštitu i bezbednost. Njegovo imanje su dela milosrdne ljubavi koja su deponovane na sigurnom, tamo gde ni rđa ne nagriza, ni moljac ne nagriza. Ovakva distanca od vidljivih i opipljivih stvari treba da postane sastavni deo opreme Isusovog učenika. Siromaštvo koje čini propovednika verodostojnim. Pa kako naveštati poverenje i pouzdanje u Božju očinsku ljubav kad se i sam propovednik trese u strahu od pomisli da izgubi bezbednosti na koje njegovi savremenici računaju? Kako propovedati: „Tražite najpre carstvo Božje, sve drugo će vam biti dodano“ kad i sam navestitelj kao drugi troši energiju da uskupi, sakrije, koristi i posle baci….Kako pridobiti srca ljudi za Hrista kada i sami Isusovi učenici imaju srca ispunjena do vrha vremenitim brigama i zavodljivošću bogatstva? Naravno, uputi apostolima su kulturno uslovljeni – štap, haljine, torbe… I danas postoje indikatori koji upućuju na autentičnog Isusovog učenika. Šta, dakle, danas čini hrišćanina verodostojnim? Izdvojio bih tri stavke – smirenost, sloboda kao nenavezanost i služenje drugima.

Smirenost, stanje unutrašnjeg mira – u ovom vremenu stresa, različitih depresija, razočaranja Isusov sledbenik poseduje mir što ga Krist daje, radi se o miru u srcima onih koji su svesni da postoji stvaralačka i spasonosna ljubav Boga, ona ljubav koja poziva iz nebića u biće, stvoreno prati i oslobađa od zla darujući budućnost života u punini.

Sloboda – ovisnost od Božje ljubavi povlači sa sobom neslućenu slobodu kao nenavezanost jer lišava vernika strahova i strepnji od gubitka, poraza, neuspeha i otkupljuje ga iz ropstva stvarima (pohlepa), drugima (narcisoidna sebičnost) i društvenom položaju (moć, uticaj).

Služenje – onaj koga je smirila i oslobodila vera u Božju ljubav kreće u aktivan angažman kao brat, sestra želeći u odnosima stvarati atmosferu skladne porodice, i kao bližnji koji primenjuje Božju etiku ophođenja sa drugima baziranu na principima „blizina“, „saosećanje“, „nježnost“.

Smirenost, iskustvo slobode i duh služenja – to je danas štap koji preporučuje Isus da uzmemo na sveto hodočašće –  u susret drugima sa porukom Jevanđelja.

Vlč. Andrej Đuriček