Razmatranje 15. nedelje kroz godinu
U ono vrijeme:
Neki zakonoznanac usta i, da Isusa iskuša, upita: »Učitelju, što mi je činiti da život vječni baštinim?« A on mu reče: »U Zakonu što piše? Kako čitaš?« Odgovori mu onaj: Ljubi Gospodina Boga svojega iz svega srca svoga, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim; i svoga bližnjega kao sebe samoga!« Reče mu na to Isus: »Pravo si odgovorio. To čini i živjet ćeš.«Ali hoteći se opravdati, reče on Isusu: »A tko je moj bližnji?« Isus prihvati i reče: »Čovjek neki silazio iz Jeruzalema u Jerihon. Upao među razbojnike koji ga svukoše i izraniše pa odoše ostavivši ga polumrtva. Slučajno je onim putem silazio neki svećenik, vidje ga i zaobiđe. A tako i levit: prolazeći onuda, vidje ga i zaobiđe. Neki Samarijanac putujući dođe do njega, vidje ga, sažali se pa mu pristupi i povije rane zalivši ih uljem i vinom. Zatim ga posadi na svoje živinče, odvede ga u gostinjac i pobrinu se za nj. Sutradan izvadi dva denara, dade ih gostioničaru i reče: ’Pobrini se za njega. Ako što više potrošiš, isplatit ću ti kad se budem vraćao.’«»Što ti se čini, koji je od ove trojice bio bližnji onomu koji je upao među razbojnike?« On odgovori: »Onaj koji mu iskaza milosrđe.« Nato mu reče Isus: »Idi pa i ti čini tako!«
(Lk 10,25-37)
“Ne pitajte što može Amerika da učini za vas nego što vi možete učiniti za Ameriku.“
Čuvena rečenica koju je novoizabran predsednik Kenedi izrekao u svom inauguračnom govoru davne 1961.godine. Mlad, nadobudan predsednik koji je u mnogim pogledima izazvao preokret u političkoj istoriji SAD najavio je svoj inovativan pristup problemima preokretanjem pitanja – tako da onaj koji je do sad pasivno čekao postaje proaktivan protagonista. Zašto baš ovakav uvod? Čini mi se da je do preokretanja pitanja došlo i u jevanđeoskom tekstu koji čitamo ove nedjelje na svetoj misi. Ali idemo redom.
Imamo pred sebom jedan nabijen tekst koji sadrži u sebi više dimenzija, sastoji se od više slojeva. Uvek me prijatno iznenadi da Isus svoju teološku doktrinu o Bogu ili etiku ne formuliše onako profesorski ex cathedra nego do ozbiljnih zaključaka dolazi u kontekstu slučajnih susreta i dijaloga sa nepoznatim likovima na koje putem nailazi. Ovog puta mu put nanosi pobožnog učitelja zakona koga muči tipično jevrejsko pitanje : kakav život je u skladu sa Božjom voljom? Jer samo takav život valja živeti nadajući se svetloj budućnosti. Tragajući za odgovorima vernik Jevrej ne tapka u mraku, na terenu moralnih vrednosti treba da posegne za pametnom navigacijom, to jest za Zakonom koji sadrži 613 stavki, od kojih 248 ima oblik zapovesti i 365 oblik zabrana. Sasvim dovoljno da regulišu svaki tadašnji segment života, onog privatnog i onog javnog. Ovi zakoni ne stoje jedan pored drugoga kao samostalne, u sebi zatvorene jedinke, nepropusne monade, naprotiv, imaju zajedničkog imenioca, nešto poput korena iz kojeg raste razgranato stablo ili poput temelja iz kojeg se dižu zidovi kuće. Taj imenilac, koren ili temelj jest ljubav, pod terminom ljubav se ne razume neki prolazni osećaj, neka poletna sentimentalnost nego čvrsto pravilo ponašanja, vrednost kojoj se upisuje čitavo srce i koju priznaje um tako da ona određuje pravac mislima, rećima i delima. Sva šarolikost zapovesti i zabrana se na kraju sažima u jednome : Ljubi. Dinamika ljubavi koja daje razlog svakoj zapovesti se kreće u dva pravca, po vertikali što je odnos sa Bogom i po horizontali koja se poklapa sa sferom međuljudskih odnosa. Sve do ove točke se Isus i zakonoznanac slažu, Isus aminuje njegov odgovor. Sad još predstoji da se nađe rešenje za posljednu nedoumicu : na koga sve se odnosi ljubav? Tko je bližnji? U ambijentu jevrejske religije ovo pitanje je znalo poprilično namučiti prosvetljene glave. U vezi sa tim nacrtani su nešto kao krugovi u koje su svrstane različite kategorije ljudi do kojih treba ili ne treba da doseže ljubav. U prvom krugu nalaze se jevrejski sunarodnjaci, oni koje povezuje jedna vera, jezik, kultura, etničko poreklo. Nešto dalje od epicentra ljubavi smešteni su prozeliti, radi se o grupi koja se ne može pohvaliti jevrejskom krvlju u venama ali koji su slobodnom odlukom prihvatili jevrejsku religiju i tako se pridružili izabranom narodu. Stranci ne spadaju u krugove voljenih kojima pravoveran Jevrej iskazuje ljubav.
Isus daje odgovor koji očigledno briše ove krugove ljubavi, a to čini u korist odbačenih stranaca. Isus u svojoj moralnoj doktrini insistira na principu univerzalnosti ljubavi. Ljubav koja uzima formu milosrđa, saosećanja, solidarnosti, blizine ili blagosti, takvu ljubav zaslužuje svaki čovek bez obzira na kulturu kojoj pripada, jezik kojim govori, religiju koju ispoveda…U Isusovim uputima nema podela na „mi“ i „oni“. Ako pripadaš ljudskom rodu, onda si naš. Figura kojom Isus ilustruje univerzalnu ljubav je Samarijanin. On pruži pomoć, iskazuje milosrđe bez toga da ispituje poreklo, jezik, kulturu ili religiju jadnika koji pred njim leži polumrtav. Čovek u nevolji odjekuje kao imperativ koji nalaže da se zaustavi, skrene pažnju, pruži pomoćnu ruku bez pitanja i uslovljavanja. Ovaj milosrdan lik određen je etničkim i u tom vremenu ujedno i verskim poreklom, radi se o Samarijaninu. Nikakva slučajnost. Ušima pobožnih, pravednih Jevreja ova odrednica zvučala je kao otvorena provokacija. Na stavku Samarijanin su kačili etikete tipa : krivoverci, narodni neprijatelji, idolopoklonici…Kakvo iznenađenje da u paraboli upravo Samarijanin zauzima poziciju moralnog heroja, pravednika koji je shvatio suštinu zakona i koji sigurnim koracima korača na putu spasenja. Ovakav izbor nacije i religije se potpuno uklapa u Isusovu personalnu politiku : bira one malene, neznatne, blizak je odbačenima i skrajnutima, druži se sa prezrenima i time posramljuje one moćne, samouverene koje u životu vodi ideja samodostane oholosti. Isus dobro zna da prvi će biti posljednji a posljednji prvi jer Bog Otac jer će da rasprši oholice umišljene a uzvisi neznatne. Osim toga Isus u skladu sa svojim stavom univerzalizma želi da naglasi da ima plemenitih i pobožnih duša i izvan izabranog jevrejskog naroda, ovi Isusovi komplimenti na adresu pogana kao da anticipiraju buduće vreme Crkve, novoga naroda koji će otvoriti vrata i onima koje Jevreji preziru.
Ova parabola pruži još jednu važnu poruku, nazovimo nju „ povezanost vertikale sa horizontalom“. Sveštenik, dakle, lice koje se profesionalno bavi stvarima kulta u hramu, zaobišao je opljačkanog i ranjenog patnika. Neki egzegeti razlog ove ravnadušnosti vide upravo u pravilima svešteničkog staleža. Njihov poslovni kodeks zabranjuje dodir, kontakt sa mrtvacem i onaj jadnik na putu delovao je tako. Dakle, radi očuvanja ritualne čistoće beži od milosrđa smatrajući da time poštuje zakon i vrši Božju volju. Grdno se vara. Samarijanin mu je očitao lekciju : bezosečajnošću prema nevoljniku on je okaljao svoje ruke i srce postavši neprikladan za bogoslužbu. Kult u hramu se nikako ne kosi sa previjanjem rana, brisanjem suza, hranjenjem gladnih, tješenjem žalosnih. Naprotiv, vera u Boga Stvoritelja i Izbavitelja kojem se liturgijom u hramu odaje dužna pošta, animira srce i um bogoštovalaca da postanu čovekoljupci – hleb gladnima, voda žednima, krov nad glavom beskućnicima, radost i uteha plačućima, mir i pomirenje zavađenima…Samarijanin zalijeva rane vinom i uljem, vino i ulje se prinose u hramu kao žrtveni prinosi. Vrlo rečita simbolika. Bogosluženje u hramu se pretače u službu braći.
Ako se vratim na uvod o preokretanju pitanja : Parabola o milosrdnom Samarijancu ne zaustavlja se samo na nivou rasprave o granicama ljubavi, o tome tko je dostojan ili vredan milosrđa. Ona se obraća na slušaoce sa ambicijom da postave sami sebi pitanje : Kome sam ja bližnji? Da li ja iskazujem milosrđe? Jednostavno, postani ti bližnji drugima i ne troši vreme na suvišna pitanja o tome tko ti je bližnji.
Vlč. Andrej Đuriček