Razmatranje 16. nedelje kroz godinu B
U ono vrijeme: Apostoli se skupe oko Isusa i izvijeste ga o svemu što su činili i naučavali. I reče im: »Hajdete i vi u osamu na samotno mjesto, i otpočinite malo.« Jer mnogo je svijeta dolazilo i odlazilo pa nisu imali kada ni jesti. Otploviše dakle lađom na samotno mjesto, u osamu. No kad su odlazili, mnogi ih vidješe i prepoznaše te se pješice iz svih gradova strčaše onamo i pretekoše ih.
Kad iziđe, vidje silan svijet i sažali mu se jer bijahu kao ovce bez pastira pa ih stane poučavati u mnogočemu.
(Mk 6, 30 – 34)
Novinari lista Politika su pre nekoliko nedelja sproveli zanjimljivo istraživanje na temu: „Radne navike milenijalaca“. Radi se o generaciji rođenoj u drugoj polovini devedesetih godina koja upravo sad ulazi na tržište rada. Poslodavci za sada dele pozitivna iskustva, mlade smatraju samosvesnima, dobro informisanima, inteligentnima koji znaju šta hoće. Svi su primetili da je ovoj generaciji mnogo stalo do slobodnog vremena – dakle, savremeni mladić ili devojka na početku svoje radne karijere iz petnih žila se naprežu da sačuvaju i odbrane slobodno vreme, što znači da odbijaju svaki radni angažman koji bi im mogao progutati vikend ili odmor, nemaju nikakvu nameru da zbog posla žrtvuju slobodno popodne, druženje sa drugarima ili neki hobi.
Papa Franja se u svojoj pobudnici Radost Evanđelja nalazi u skladu sa ovim zapažanjem i on primećuje da se u krugovima pastoralnih delatnika počeo negovati kult slobodnog vremena koje je na kraju intronizirano kao idol prema kojem se sve drugo postrojava u red. Preti opasnost da pastoralno delovanje pada na poziciju građana drugog reda kao nužno zlo koje se mora brže bolje obaviti da bi preostalo dovoljno slobodnog vremena za odmor, hobi ili druženje sa simpatičnim likovima…
Sve ove misli mi se vrzmaju u glavi čitajući odlomak iz Evanđelja predviđen za ovu nedelju. Apostoli nakon uspešne misije, „dobro obavljenog posla“: naveštaj, lečenje bolesnika, egzorcizam…, dobijaju od Isusa slobodno vreme, preporuku odmora : Hajdete i vi u osamu na samotno mjesto, i otpočinite malo. Obično se za ovim tekstom poseže kada se želi opravdati pravo sveštenih lica na odmor. Nije sporno. Sam Isus ima razumevanje za umorne koji su iscedili sve svoje snage u napornom radu i sad čeznu za senkom, za tišinom, za uspavljujućom inercijom. Pokazuje razumevanje ali ne može da se kaže da on sam daje neki primer u vezi sa odmaranjem i slobodnim vremenom: Kad iziđe, vidje silan svijet i sažali mu se jer bijahu kao ovce bez pastira pa ih stane poučavati mnogočemu. Jednostavno, Isus ima prečeg posla od odmaranja u slobodno vreme, on ne zna da sjedi skrštenih ruku, to malo vremena kad mu se niko ne obraća provodi u molitvi obraćajući se dialoški svome nebeskom Ocu, što je delatnost par ekselans. Ovaj Isusov aktivizam koji žestoko odoleva umoru, iscrpljenosti i uspeva da izbegne kritično stanje „pad energije“ ne možemo objašnjavati kao posledicu manije vorkaholizma – radoholičarstva. Isus nije opsjednut poslom u smislu nekog idola bez kojeg ne bi znao šta sa sobom. Isusa pokreće vrlina milosrđa, saosećanja. Za ovu vrlinu koja ga tera u dinamizam delovanja: propovedanje, lečenje bolesnika, drugovanje sa marginalcima, egzorcizam…, u jeziku Isusovog vremena koristila se metafora, slika dobroga pastira jer u popisu pastirskog posla nalazimo glagole predvoditi, pratiti, čuvati, štititi, hraniti, lečiti… Pastir ne ide na odmor, tip posla mu ne dozvoljava da se udalji, da na neko vreme iščezne, da se ne pojavi na radnom mestu… Mi urbani ljudi smo već smetnuli sa uma da ljudi koji se bave poljoprivredom, pogotovo stočarstvom ne mogu sebi priuštiti slobodne dane ispunjene putovanjem, odmorom uz more ili u planinama. Možda bi nas moglo na to podsetiti pitanje koje visi nad glavama vlasnika kućnih ljubimaca: a šta sa našom kucom ili macom tokom odmora? Isusova požrtvovanost koja ga čini sličnim dobrom pastiru ne pripada redu nekog ljudskog herojstva, nego predstavlja lekciju koju je Isus kao poslušni Sin poučljivog srca i uma naučio od svog nebeskog Oca, jer On je u prvom redu prototip saosećajne, milosrdne, dakle, pastirske ljubavi; ljubavi koja se daruje drugome ne tražeći ništa zauzvrat; ljubavi koja ljubljenoga nikada ne ostavlja na cedilu samoga; ljubavi koja se zna pobrinuti da voljeni ima pred sobom budućnost života u punini. U prvom čitanju iz Knjige proroka Jeremije sam Bog preuzima na sebe ulogu pastira postavši primer ljudskim pastirima: „I sam ću skupiti ostatak svojih ovaca iz svih zemalja i vratiti njih na ispaše njihove i podići ću im pastire da njih pasu“…
Čovekoljublje Boga Oca koje dopire tako daleko i doseže tako duboko da smo svi mi prihvaćeni kao voljena deca nadahnjuje Isusa da se i on sam identifikuje sa likom dobroga pastira koji se iznad svega trudi da se još više približi, još više pobrine, još više založi – dakle, svakim danom pomera granice ljubavi ne uzimajući odmor, ni slobodne dane…
A šta ćemo na kraju sa stavkom zasluženog odmora? Da li je on u svetlu Isusa preaktivnog dobroga pastira uopšte opravdan? Da, opravdan pod uslovom da ne zauzima pijedestal prvog mesta ispod kojeg stoji sve drugo. Treba ga smestiti u rubriku „sredstava, alata“. Alat u rukama dobroga pastira da bude još bliži, još saosećajniji, milosrdniji, raspoloživiji za služenje… kao štap na koji se može umoran nasloniti, kao senka u koju se može skloniti, kao hrana kojom se krepi.
Vlč. Andrej Đuriček
