Razmatranje 17. nedelje kroz godinu

Reče Isus mnoštvu: »Kraljevstvo je nebesko kao kad je blago skriveno na njivi: čovjek ga pronađe, sakrije, sav radostan ode, proda sve što ima i kupi tu njivu.
Nadalje, kraljevstvo je nebesko kao kad trgovac traga za lijepim biserjem: pronađe jedan dragocjeni biser, ode, rasproda sve što ima i kupi ga.

(Mt 13, 44 – 46)

Na temelju svog poprilično dugog staža stranca usudim se da tvrdim da svaki koga je snašla muka da mora svakodnevno pretakati svoje misli u reći stranog jezika, čuva u sećanju one trenutke kada ga je jezik dobrano iznenadio svojom kreativnošću. Ako mene pitate, ja nisam očekivao da srpski jezik zna da iz takve velečasne imenice kao što je “pop” izvodi tako pežorativni, ironični glagol kao što je “popovati”. Ovaj gramatički fenomen mi se jednom obio o moju popovsku glavu. Tamo na početku moje popovske službe u Beogradu naišao sam u crkvi na momka od 25 godina koji ostavljao utisak kao da je upravo izišao iz Goteovog romana Jadi mladog Vertera. To šta ga je uortačilo sa Verterom su upravo ljubavni jadi, ili bolje rečeno, bolno iskustvo neuzvraćene ljubavi i prekida veze. Momak, beogradski Verter, je kroz suze uspeo da sroči svoju tužaljku. Ja sam taj njegov sastav tužnog sadržaja odmah prihvatio kao signal da krenem u “popovanje”, počeo sam sa filozofskom argumentacijom. Setio sam se antičkog filozofa i pesnika Lukrecija koji ljudima uplašenim od činjenice smrti pruži sledeću utehu : “A ma ljudi, shvatite konačno da vaš strah je potpuno iracionalan, ako vam ne smeta da su decenije i vekovi prošli bez vas pre vašeg rođenja, kako od jednom vam pomisao na budućnost koja će isto tako kao i prošlost biti bez vas, tera strah u kosti.” Naravno, ja sam ovaj grobni i zagrobni argument primenio na slučaj Vertera koji je upravo sahranio svoju ljubav. Dakle, moja filozofska terapija glasi : “Raskid veze, ma nikakva tragedija, pa ti si većinu svoga života do sada već proveo bez nje ne znajući da ona uopšte postoji. I šta ti je falilo?” Njegova reakcija na moju lekciju me je otuširala ledenom vodom : “Oče, sad popujete, vi ne shvatate da taj koji se zaljubio ima osećaj kao da je čitav prijašnji život bilo jedno veliko traganje za ljubavlju koja mu se iznenada desila.” Wau, skidam kapu, odmah sam ovu verterovsku izjavu upisao u svoju pametnu svesku citata i to odmah pored filozofa Lukrecija znajući da je ova duhovita opaska ujedno i esker u sanduku mojih nadobudnih ambicija “biti bračni terapeut”. Ovakvim uvodom ne želim da ispovedam frustracije zbog neostvarenih želja. Beogradski Verter će mi poslužiti kao odskočna daska u razmatranju jevanđeoskog teksta ove nedelje. U njegovoj izjavi mogu da pronađem dvojicu likova koji igraju glavnu ulogu u Isusovoj paraboli : kupac njive i trgovac. U Verteru kao da se stapaju dva pristupa – slučajno otkriće blaga na njivi i plansko traganje za biserom. On liči na njih dvojicu : sasvim slučajno mu je u život upala žena a njemu se čini kao da nju je čitavo prethodno vreme sanjao i tražio…Ali idemo redom.

Dakle, i ove nedjelje uzimamo odlomak iz Isusove besede o nebeskom carstvu. Ovog puta na carstvo upućuju metafore blaga i bisera kao i likovi kupca i trgovca. U prvom slučaju do blaga vodi kratak put – slučajno, neočekivano je pronađen; u slučaju bisera otreću prethodi dugotrajno istraživanje. Elemenat koji obe priče povezuje kao zajednički imenitelj je visoka cena koja mora da se plati da bi se do blaga ili bisera došlo. Prošli put kada je bila reć o parabolama smo objasnili da se suština nebeskog carstva poklapa sa osobom Isusa Krista, sa njegovim delovanjem. Tamo gde se Isus molitveno obraća svome nebeskom Ocu, propoveda radosnu vest o Božjoj ljubavi, tamo gde izvodi čuda, praktikuje bratstvo, prihvaća odbačene i izgoni zle duhove, svuda tamo je na delu nebesko carstvo. Isusov životni stil koji se odvija kao sinovski odnos sa Bogom i bratska ljubav prema drugima predstavlja konstituciju, ustav nebeskog carstva. Zajedništvo sa Isusom, prijateljstvo s njim i nasledovanje njega uvlači u zajedništvo sa Bogom Ocem i sa drugima, u tome se sastoji cela stvarnost nebeskog carstva koje je Isus učinio glavnom temom svoga propovedanja. Na kraju, biser ili blago odjekuju kao aluzija koja skreće pogled na Isusa. On je blago na koje se neočekivano naiđe, on je biser za kojim se ciljano traga a u jednom i drugom slučaju, on je investicija koja se isplati, karta na koju se sve stavlja. Zvuči poznato? Ništa novo pod suncem. Ono što sada Isus uvija u metafore, parabole, slike, nekada je formulisao vrlo otvoreno, eksplicitno i direktno. Isusovi uputi apostolima zvuče slično radikalno kao oni rizični potezi kupca njive i trgovca : “Tko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan. Tko ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan. Tko ne uzme svoga križa i ne ide za mnom nije mene dostojan.” Parabola o blagu i biseru ima svoj pandan u apostolskoj besedi. Kupac njive i trgovac spremni su da plate svim imanjem koje poseduju samo da bi stekli ono što smatraju najvrednijim. Isusov učenik se odriče svega da bi postao raspoloživ za nasledovanje. Odricanjem od bliskih, imanja, položaja, na kraju i od sopstvenog ja Isusov učenik ne omalovažava sebe i druge, ne potcenjuje, ne ponidaštava, ne briše iz svoga vidokruga nego stavlja iza Isusa – samo tako njih sačuva i dobije natrag ljubeći njih i sebe novom čistom ljubavlju. Odricanje radi Krista donosi dobitak u obliku radosti jer pruži ono najvrednije – iskustvo biti voljen i voleti.

U paraboli se primećuju razlike u vezi sa načinom sticanja bogatstva : slučajno, neočekivano ili planski, namerno i ciljano. I ova razlika ima funkciju da upućuje na Isusa Krista, odnosno na način kako on ulazi u mikrokosmos čoveka. U Novom zavetu nalazimo oba načina Isusove „invazije“. U večini slučaja Isus upada iznenada kao grom iz vedra neba. Taj grom zna da pretumba sve ono čemu je čovek pre verovao, čemu se nadao i šta je voleo. Takav grom je udario apostole, podsećam na poziv carinika Mateja kome se pripisuje Jevanđelje. Kao vrhunac iznenađenja se navodi slučaj apostola Pavla – njega koji je bežao od Krista, je on sam oborio na zemlju i rečenicom : „Ja sam Isus kojega ti progoniš“ je trajno vezao za sebe. Ima i onih koji terani sopstvenom bedom, beznađem ili umorom od besmisla krenu u susret Isusu nadajući se svetlu, ljubavi i budućnosti kod njega i uz njega. No jedni i drugi slažu se u ispovesti koju je sročio apostol Pavle : „…sve gubitkom smatram zbog onoga najizvrsnijeg, zbog spoznanja Isusa Krista, Gospodina mojega, radi kojega sve izgubih i otpadom smatram : da Krista steknem…“     

Vlč. Andrej Đuriček