Razmatranje 17. nedelje kroz godinu

Jednom je Isus na nekome mjestu molio. Čim presta, reče mu jedan od učenika: »Gospodine, nauči nas moliti kao što je i Ivan naučio svoje učenike.« On im reče: »Kad molite, govorite:

Oče! Sveti se ime tvoje!

Dođi kraljevstvo tvoje!

Kruh naš svagdanji daji nam svaki dan!

I otpusti nam grijehe naše:

ta i mi otpuštamo svakom dužniku svojem!

I ne uvedi nas u napast!«

I reče im: »Tko to od vas ima ovakva prijatelja? Pođe k njemu o ponoći i rekne mu: ’Prijatelju, posudi mi tri kruha. Prijatelj mi se s puta svratio te nemam što staviti preda nj!’ A onaj mu iznutra odgovori: ’Ne dosađuj mi! Vrata su već zatvorena, a dječica sa mnom u postelji. Ne mogu ustati da ti dadnem…’ Kažem vam: ako i ne ustane da mu dadne zato što mu je prijatelj, ustat će i dati mu što god treba zbog njegove bezočnosti.

I ja vama kažem: Ištite i dat će vam se! Tražite i naći ćete! Kucajte i otvorit će vam se! Doista, tko god ište, prima; i tko traži, nalazi; i onomu tko kuca, otvorit će se.

A koji je to otac među vama: kad ga sin zaište ribu, zar će mu mjesto ribe zmiju dati? Ili kad zaište jaje, zar će mu dati štipavca? Ako dakle vi, iako zli, znate dobrim darima darivati djecu svoju, koliko li će više Otac s neba obdariti Duhom Svetim one koji ga zaištu!«

 

(Lk 11, 1 – 13)

 

Pre nekoliko nedelja naišao sam na trgu Nikole Pašića na plakat naslovljen: „Nauči da meditiraš. Upiši se u školu meditacije“. Današnji lajf kouči preporučuju barem dvadesetak minuta meditacije dnevno da bi čovek stekao duševni mir, savladao stres, poboljšao koncentraciju i pre svega da bi prihvatio i zavoleo sebe. Dakle, meditacija kao efikasni alat u procesu psihičkog blagostanja.

I u Isusovim javnim nastupima temi molitve pripada važno mesto. Potaknut, bolje rečeno zamoljen učenicima Isus formuliše i predlaže svoju doktrinu molitve. Ali da krenemo redom. Na samom početku izlaganja stoji njegova lična molitva. Isus u Jevanđelju po Luki nastupa kao revan molitelj. Molitva tako spada u agendu delovanja i naučavanja. Sve važne manifestacije i aktivnosti obeležene su molitvom. Isus kao molitelj – to je slika vrlo draga autoru trećeg Jevanđelja. Učenje o molitvi poklapa se sa učeničkim nasledovanjem Isusa jer shvatiti i prihvatiti Isusovu teoriju molitve podrazumeva sudelovanje na Isusovom molitvenom dijalogu sa Bogom, učenik preuzima na sebe Isusovo lako breme i blag jaram molitvenog druženja sa Bogom. Isusova molitva otkriva njegov identitet, kao da pruža lekciju iz materije hristologije jer posmatrajući Isusove molitvene podvige dolazimo do zaključka: Isus je Sin koji se kreće u stalnom dijalogu sa Bogom, njegova egzistencija se odvija i ostvaruje kao sinovljev odnos sa Bogom koga drži svojim voljenim Ocem.

Isus je sopstveno iskustvo sa Bogom sročio u obliku molitve „Oče naš“. U slučaju ove molitve nije reč o nekoj religioznoj formuli koja treba da uvodi srce vernika u sferu božanskoga, ovde se radi o nečem mnogo dubljem. Tekst molitve kao da sažima sve bitne stavke učenja o Bogu (teologija) i o čoveku (antropologija i etika). Obistinjuje se pravilo: lex orandi, lex credendi – molitva i liturgija služe kao pravilo verovanja jer se vera manifestuje molitvom, kroz nju isijavaju istine koje ispovedamo u veri. U Jevanđelju po Luki navodi se samo pet molbi ( za razliku od Jevanđelja po Mateju) koje su predmet naših razmatranja. Početak molitve glasi kao oslovljavanje koje nije puka kurtoazija. Otac je ona najpreciznija i ujedno najuzvišenija Božja titula koju je Isus uveo u teološki vokabular. Bog Isusa Hrista nije samo neko savršeno, apsolutno Biće, nešto poput nepokrenutog pokretača koji sve vešto uvodi u pokret ali sam se ne miče, ostavši tako na milje udaljen od nesavršenog i promenljivog sveta. Isus donosi svetu radosnu vest o Bogu kao Ocu. Slikom, metaforom Oca Isus objašnjava da se suština Božjeg postojanja sastoji u dinamici ljubavi – ljubavi koja svemu prethodi kao izvor, ljubavi koja želi da mi postojimo kao slobodne ličnosti, ljubavi kojoj je stalo do svakoga od nas, ljubavi koja svakoga posebno prati i koja nam na kraju garantuje budućnost života u punini. Božja očinska ljubav u svojoj uzvišenosti sve nadilazi jer je izvor svega i garancija opstanka. Ova uzvišenost izražena je toponimom „na nebesima“.

Samo Bog koji je po svojoj prirodi ljubav može da ulazi u odnos sa svetom i dozvoli da ga smrtnici oslovljavaju i  da mu se obraćaju. Bog obznanjuje svoje ime postavši čoveku sagovornik i prijatelj. Čovek dirnut ovom Božjom blizinom postavlja odnos sa Bogom kao kamen temeljac svoje egzistencije tako da vera u Boga koji je blizak određuje njegove misli, reči i dela, vertikala utiče na svu njegovu horizontalu. Jednostavno, Bog, njegova ljubav zauzimaju prvo mesto u životu, dobivaju status najviše vrednosti i cilja prema kojem sve stremi. Na takav način bih savremeniku objasnio stavku „sveti se ime tvoje“.

U iskustvu sa Božjom očinskom ljubavlju koja oblikuje srce i um dolazi na svet Božje carstvo. Ono je tamo gde se čovek otvara Bogu koji kuca na vrata njegovog života. Otvorenost Bogu Ocu koji nas želi za svoju decu se savršeno ostvarila u osobi Isusa Hrista. Zato nasledovanje Isusa u njegovom sinovskom predanju Bogu i bratske ljubavi prema drugima je već izgradnja Božjeg carstva u našem vremenu i prostoru.

Vera kao pouzdanje u Božju dobrotu i čovekoljublje sadrži i čvrsto ubeđenje da je Bogu stalo do toga da imamo na raspolaganje sve ono nužno za održavanje ovozemaljskog života. Molbom za nasušni hleb molitelj, Isusov učenik suprostavlja se nametljivoj ideji o oholoj samodostatnosti koja ga želi ubediti da njegova egzistencija zavisi samo od sopstvenog rada, veština i inteligencije kojima može sebi potčiniti i prirodne sile i uči se da u svojim planovima računa na Boga koji daje sunce i šalje kišu.

U Jevanđelju po Luki ističu se Isusove parabole o Božjem milosrđu koje ima oblik praštanja. Ovaj Božji atribut našao je mesto i u molitvi Oče naš: oprosti nam grehe naše. Božju ljubav ne mogu da uzdrmaju, pokolebaju ni oslabe nikakva odbijanja od strane čoveka, nikakvo begstvo ili sakrivanje pred Božjim licem. Bog traži i pronalazi puteve i načine da se približi čoveku i da s njim opet uspostavi skladne odnose. Iskustvo sa Božjim milosrđem je performativnog karaktera, dakle, ima jedno pozitivno dejstvo i prouzrokuje promenu u ljudskom srcu – milosrđe kao praštanje braći koji su se ogrešili o nas. U ovom slučaju važi aksioma: onaj koji je voljen i sam voli; onaj koji je pomiren sa Bogom i sam pruža ruku pomirenja braći; onaj kome je bilo oprošteno i sam prašta…

Egzegeti koji proučavaju Jevanđelje po Luki i Dela apostolska koja imaju istog autora zapažaju u tekstovima preciznu hronološku strukturu u smislu redosleda epoha koje čine istoriju spasenja. Na početku stoji vreme patrijarha, kraljeva i proroka koji su sadržaj Staroga zaveta, posle njih dolazi Hrist u kojem Božji naum spasenja kulminira i uspostavlja se Božje carstvo, posle Isusovog uzašašća i silaska Duha Svetoga sledi vreme Crkve koje će trajati sve do drugog Hristovog dolaska. Vreme Crkve je vreme naveštaja Jevanđelja, svedočenja o Isusu Hristu i nasledovanja. Ovo crkveno razdoblje je daleko od mirne šetnje rajskim vrtom, naprotiv, ispunjeno je progonom, nevoljama, problemima, oskudicom kako o tome svedoči apostol Pavle koji je imao uticaj na Luku. Krstovi koji padaju na ramena Isusovih sledbenika osim bola donose i nešto vredno i dobro: pod njima vera sazreva i produbljuje se, ljubav se čisti i usavršava i nada se učvršćuje. Pod teretom krstova ima smisla vapiti Bogu tražeći njegovu pomoć i oslonac. Ovaj vapaj glasi: ne uvedi nas u napast. Ova molba ne pripisuje Bogu autorstvo u napastovanju. Sveti Jakov a propo toga piše: „Neka niko u napasti ne kaže: Bog me napastuje, ta Bog ne može biti napastovan na zlo, i ne napastuje nikoga“. U tom smislu molitvu „ne uvedi nas u napast“ tumačimo kao traženje svetla i snage da u tminama i slabostima ne siđemo sa Isusovog puta. U vezi sa tim našao sam molitvu koja potiče od pape Benedikta XVI: Znam, Gospodine, da su mi potrebne kušnje da bi moje biće postalo čisto. Ako mi ti šalješ te kušnje, ako, kao kod Joba, daješ Zlomu dio slobodna prostora, onda misli, molim Te, na ograničenu meru moje snage. Ne uzdaj se previše u mene. Nemoj previše proširiti granice unutar kojih smem biti kušan i budi mi blizu sa svojom rukom zaštitnicom kada mi kušnja postane preteška.  

Vlč. Andrej Đuriček