Razmatranje 18. nedelje kroz godinu

Kad je Isus čuo za smrt Ivana Krstitelja, povuče se odande lađom na samotno mjesto, u osamu. Dočuo to narod pa pohrli pješice za njim iz gradova. Kad on iziđe, vidje silan svijet, sažali mu se nad njim te izliječi njegove bolesnike.
Uvečer mu pristupe učenici pa mu reknu: »Pust je ovo kraj i već je kasno. Otpusti dakle svijet: neka odu po selima kupiti hrane.« A Isus im reče: »Ne treba da idu, dajte im vi jesti.« Oni mu kažu: »Nemamo ovdje ništa osim pet kruhova i dvije ribe.« A on će im: »Donesite mi ih ovamo.« I zapovjedi da mnoštvo posjeda po travi.
On uze pet kruhova i dvije ribe, pogleda na nebo, izreče blagoslov pa razlomi i dade kruhove učenicima, a učenici mnoštvu.
I jeli su svi i nasitili se. Od preteklih ulomaka nakupiše dvanaest punih košara. A blagovalo je oko pet tisuća muškaraca, osim žena i djece.

(Mt 14,13-21)

 

 

 

Pisac Zoran Živković koji inače ima na svom autorskom kontu najdužiji spisak stranih jezika na koje su prevedena njegova dela, pre nekoliko godina držao je kurs kreativnog pisanja namenjen onima koji su gajili ozbiljne ambicije da se oprobaju u književnoj umetnosti. Na jednom času se budućim piscima obratio sa intrigantnim pitanjem : „Šta biste izabrali : pripadati grupi osrednih književnika čija dela stoje na regalima u knjižarama i bibliotekama pored drugih neizdvajajući se iz sivog proseka ili popeti se na sam vrh književnosti, biti svrstan među klasike koji govore svim jezicima sveta ali sve to posle smrti, dakle, vaše delo će biti izneto na videlo, otkriveno, priznato, cenjeno i tretirano kao klasika kada se vaše telo već raspada u grobu?“ Većina studenata je izabrala prvu opciju – umetnički prosek i sitna književna reputacija izgledaju privlačnije od posthumnih tirada na književni opus koje pisac ne može da čuje jer je već pod zemljom.

Meni se čini da je Isusu bila priuštena sreća da proba obe opcije koje je izneo proferor Živković. Posle smrti, bolje rećeno posle vaskresenja pliva na talasima planetarne popularnosti. Njegovo ime je doprlo maltene do svakog čoška sveta. Promašio je John Lenon umišljajući da je popularniji od Isusa Krista. No Isus nije oskudevao u popularnosti ni u vremenu njegovog zemaljskog života i javnog delovanja. Mogao je uvek da računa na brojnu grupu pristalica, fanova. I ne radi se u njegovom slučaju samo o nekoj elitnoj ezoteričnoj minigrupi navijača. Uspeo je da pridobije široke narodne mase, da njih prevesla na svoju stranu obale. Njegova popularnost duguje originalnom, inovativnom propovedanju što se sadržaja i načina komunikacije tiče. Jevanđelje, čuda ozdravljenja, isterivanje sotone – to sve tera jaku vodu na mlin privlačnosti Isusovog lika. O tome je reć u ovonedjeljnom jevanđeoskom tekstu. Isus hrani stotine slušalaca. Ima pred sobom privržene fanove koji su se poprilično potrudili da budu u njegovoj blizini, da ga gledaju i prvenstveno čuju. I to što prijatno iznenađuje je saznanje da njih nisu pokrenuli neki koristoljubivi motivi. Narod je ušao Isusu u trag i odlučno ga prati samo radi njegovih reči – da skuplja Isusove rečenice, izjave, poruke i pouke. Slušaoci za poželjeti. Bukvalno mu vise na ustima, ne spuštaju ga iz vida. Toliko su fokusirani na Isusov govor da briga o hrani i povratku kući padaju u drugi plan. Kod njih se zna red : najpre Jevanđelje, radosna vest o Bogu, tek onda sledi hrana ili krov nad glavom. Takvi slušaoci na kraju neće da odu praznih ruku ili bolje rečeno praznog stomaka. Isus umnožava hleb i nasićuje narod. Još pre svoga javnog nastupa kada je boravio u pustinji, Isus je odbacio đavolski predlog da pretvori kamen u hleb. Svoj isposnički stav je obrazložio verskim iskustvom iz vremena Mojsija : „Ne živi čovek samo o hlebu nego o svakoj reči što izlazi iz Božjih usta.“ Šta sad? Dali je Isus promenio mišljenje kada samoinicijativno izvodi čudo sa hlebom? Nije to u pitanju,  Isusa karakteriše jedna konzistentnost i doslednost u odlukama. U tom smislu, čudo umnoženja hleba se savršeno poklapa sa iskustvom posta u pustinji : ljudi koji su dobili hleb i ribu i nasitili su se, su najpre osećali glad i žeđ za Isusovim Jevanđeljem, za radosnom porukom o Božjoj očinskoj ljubavi, milosrđu, o Bogu koji nas hoće za svoje sinove i kćeri. U vezi sa tim naišao sam na zanimljivo razmišljanje pape Benedikta u knjizi Isus iz Nazareta :

„Zašto je sada učinjeno ono što je prethodno odbačeno kao kušnja? Ljudi su došli čuti Božju reč i radi toga su ostavili sve drugo po strani. Stoga, kao ljudi koji su svoje srce otvorili Bogu i jedan drugome, mogu na ispravan način da prime hleb. Ovo čudo umnaženja hleba pretpostavlja tri stvari. Prethodi mu traženje Boga, njegove reći, pravih uputa za život. Osim toga, hleb je izmoljen od Boga i uzajamna spremnost delenja je bitan element čuda. Slušanje Boga postaje život s Bogom, od vere vodi do ljubavi, k otkrivanju drugoga. Isus nije ravnodušan spram gladi drugih, njihovih telesnih potreba ali njih stavlja u ispravan kontekst i daje im ispravan poredak.“

Čudo umnoženja hleba sadrži odgovor na pitanje prioriteta, hijerarhije vrednosti. Prvo mesto pripada sinovskom odnosu sa Bogom, zajedništvu sa Njim, slušanju Božje reči – to je kamen temeljac, to određuje životno kretanje, definiše stil života i ujedno povlači sa sobom vrline milosrđa, solidarnosti, saosećanja, blagosti.  Ako je Bog na prvom mestu, sve drugo u životu biće na pravome mestu. …

Prvenstvo odnosa i zajedništva sa Bogom predstavlja onu osnovnu stavku na kojoj se temelji Božje carstvo. Zato ovo čudo odjekuje kao uspomena na velika Božja dela izvedena u istoriji izabranog izraelskog naroda i ujedno i naveštaj budućnosti koja nas očekuje. Isus se ovim čudom nadovezuje na istoriju Izreaela, na ono vreme kada je Bog hranio svoj narod u pustinji ili preko proroka Ilije delovao kao spasenje od gladi. Sada u osobi Isusa Krista, Božjeg Sina koji je postao čovekom, Bog se još više približio gladnom svetu i njegova blizina leči, hrani, teši, diže na noge klonule… Hleb koji se deli gladnima sadrži u sebi jak proročki naboj, govori o dolazećem Božjem carstvu – Božja ljubav će saobražavajući nas na sliku vaskrsloga Krista utoliti svaku glad, ugasiti žeđ, obrisati suze i ispuniti želje za ljubavlju, istinom, lepotom, zdravljem i srećom.

Isus je imao na raspolaganje vrlo oskudna sredstva, uprkos ovakvom siromaštvu postiže zavidne rezultate, njegovo čudo autorski potpisuju povezanost sa Bogom, poverenje i pouzdanje u nebeskog Oca i ljubav do braće. Kakvo naravoučenje izvući iz ovog čudesnog performansa? Ako mene pitate, ja bih u vezi sa tim sročio ovakvo ohrabrenje : Manimo se samosažaljenja i tužakanja tipa : „nebitni smo, šta mi tu možemo, nije do mene…“; batalimo malodušnost koja baca u apatiju, pasivnost, nečinjenje ili odlaganje i latimo se radije onoga što nam je dodelila sudbina i alatima kojima raspolažemo makar sitnima donosimo Jevanđelje braći sa kojima živimo i udahnimo duh bratstva u međuljudske odnose u kojima se krećemo. Nekada je dovoljna jedna sitna reč ili skroman gest zahvalnosti, pažnje, priznanja, saosećanja da nahrane bližnje oko nas koji gladuju i žeđaju.

 

Vlč. Andrej Đuriček