Razmatranje 18. nedelje kroz godinu B

 

U ono vrijeme: Kada mnoštvo vidje da ondje nema Isusa ni njegovih učenika, uđu u lađice i odu u Kafarnaum tražeći Isusa. Kad ga nađoše s onu stranu mora, rekoše mu: »Učitelju, kad si ovamo došao?« Isus im odgovori: »Zaista, zaista, kažem vam: tražite me, ali ne stoga što vidjeste znamenja, nego stoga što ste jeli od onih kruhova i nasitili se. Radite, ali ne za hranu propadljivu, nego za hranu koja ostaje za život vječni: nju će vam dati Sin Čovječji jer njega Otac – Bog – opečati.« Rekoše mu dakle: »Što nam je činiti da bismo radili djela Božja?« Odgovori im Isus: »Djelo je Božje da vjerujete u onoga kojega je on poslao.« Rekoše mu onda: »Kakvo ti znamenje činiš da vidimo pa da ti vjerujemo? Koje je tvoje djelo? Očevi naši blagovaše mânu u pustinji, kao što je pisano: Nahrani ih kruhom nebeskim.« Reče im Isus: Zaista, zaista, kažem vam: nije vam Mojsije dao kruh s neba, nego Otac moj daje vam kruh s neba, kruh istinski; jer kruh je Božji Onaj koji silazi s neba i daje život svijetu.« Rekoše mu nato: »Gospodine, daj nam uvijek toga kruha.« Reče im Isus: »Ja sam kruh života. Tko dolazi k meni, neće ogladnjeti; tko vjeruje u mene, neće ožednjeti nikada.

 

(Iv 6,24-35)

 

Krajem 19. i početkom 20. veka svet se preobražava u jedno globalno selo – čovek Evrope i Severne Amerike dolazi u dodir sa egzotičnim civilizacijama, kulturama i religijama daleke Azije, Južne Amerike, Oceanije…Kontakti sa onim dalekim i nepoznatim probudili su interesovanje naučnika i tako na univerzitetima naprednog zapada niču nove katedre antropologije, etnologije, religionistike. Ove promene utiču i na teologiju – kršćanske intelektuale počelo je kopkati pitanje : Šta je ono posebno, specifično u hrišćanstvu ? Po čemu se ono razlikuje od drugih religija? Zašto biti hrišćanin a ne budhista, hinduista ili taoista….? Naravno, teolozi i filozofi su marljivo sročili različite odgovore. Mnogi od njih su bili oduševljeni likom Isusa Krista kao uzvišenog humaniste koji svojom filantropijom nadmašuje sve verske i političke reformatore u istoriji čovečanstva – Isus na braniku dostojanstva ljudske osobe, Isus borac za slobodu savesti, Isus solidaran sa skrajnutim marginalcima, Isus razarač patrijarhalnih sustava itd. Dakle, njegova poruka se poklapa sa moralom na kojem se temelji nova etika. Pitanje sad glasi : da li je to dovoljan razlog da neko postaje hrišćanin?

Motivi, razlozi nasledovanja Isusa Krista – taj problem odjekuje i u evanđeoskom tekstu za 17. nedelju kroz godinu. Među Isusovim pratiocima našli su se i takvi koji su se vodili pragmatičnim razlozima – hrana, fizičko zdravlje – to sve je mogao Isus kao čudotvorac njima pružiti. Isusova reakcija na ovu očiglednu proračunljivost publike? Isus pokazuje razumevanje i za to. Nikoga ne tera, ne odbacuje nego želi produbiti njihovu spoznaju, proširiti vidike, skrenuti pogled na nešto iznad dometa njihovih iskustava, stavova i predrasuda. Nadovezuje se na starozavetnu sliku mane – posebne vrste hleba koji su Izraelci poživali tokom boravka u pustinji na putu prema obećanoj zemlji. Mana za Jevreja ne predstavlja samo neko srećno rešenje problema gladi koji je njima pretio tokom putešestvija iz Egipta u Palestinu,  nego ovaj hleb doživljavaju kao izraz Božje ljubavi koja brine za svoje izabrane, hrani gladne i poji žedne, dakle, ne ostavlja na cedilu i kada ili upravo tada kad svi drugi mehanizmi pomoći zakazuju. Isus je odlično upućen u ovu teologiju i svestan je da ova Božja brižljivost ima svoj nastavak ili bolje rečeno vrhunac, a to na jedan neobičan, sasvim neočekivan način – Bog šalje svoga Sina na svet da se pobrine za nas kao Otac za svoju decu. Jevrej uzimajući manu kuša darežljivu ljubav Svevišnjeg; u Isusu Kristu ova Božja darežljiva ljubav otkriva u potpunosti svoje lice – lice nebeskog Oca. Sakupljajući manu Jevrej blagodari Bogu kao svome Dobrotvoru; okupljajući se oko Isusa obraćamo se Bogu kao Ocu u duhu poverenja i pouzdanja. Hraneći se manom Jevrej u pustinji naslućuje uzvišenost Boga kojem je ipak stalo do sudbine malenih i neznatnih; slušajući Isusa upoznali smo Razum Oca koji o nama uvek razmišlja, naslonili smo se na Ruke Oca koje nas uvek podupiru, pouzdamo se u memoriju Oca koja nas se uvek seća. Da, ovde je nešto više od mane, ovde je Božji Sin koji nas vodi do Božjeg očinskog srca. Isus je mana koja hrani – hrani ljubavlju Boga Oca. Isus je hleb koji krepi, krepi Evanđeljem – radosnom viješću o Bogu koji nas hoće za svoju voljenu decu.

Mana igra i ulogu simbola putovanja Izrealaca u obećanu zemlju Palestinu posle tragičnog iskustva progona i ugnjetavanja u Egiptu. I u ovom pogledu Isus do savršenstva dovodi ovu simboliku – On sam kao umrli i  Uskrsli Gospodin će jednom postati naša Pasha – prelaz u obećanu zemlju Božjega kraljevstva gdje će Bog otrti svaku suzu s naših očiju i darovati nam mir i spokoj života u skladu sa sobom, drugima i prirodom.

Zašto dakle nasledovati Isusa? Jer samo On kao Sin donosi svetu Boga – njegovu očinsku ljubav.

Na kraju jedna praktična aplikacija evanđeoskog teksta. Kao sveštenika me iznenadi i moram priznati i posrami Isusova strpljivost sa publikom – on ne lamentira nad površnošću ili plitkošću svojih slušalaca ali ni  – krene od stanja u kojem se nalaze i korak po korak njih diže, koriguje, prosvetljuje, otvara novim spoznajama i iskustvima. Da, i dan danas srećem u crkvi neke ljude kojima je prvi motiv verskog opredeljenja bilo oduševljenje za orgulje, gregorijanski horal, zapadnjački svedene ceremonije ili kontakt sa karitativnom delatnošću Katoličke Crkve, dakle, ustrajali su i nastavili na putu vere i kad je entuzijazam za muziku splasnuo ili Karitas izgubio svoju privlačnost. Isusov primer mi pokazuje da ne treba nikoga ismejavati, potcenjivati, gledati sa visoka sa pozicije prekaljenog vernika jer i u slučaju površne, plitke motivacija postoji realna šansa da ona sazreje i preraste u nešto „verski“ ozbiljno – da postanu učenici Isusa Krista, očarani Njime koji je istinski hleb. Samo treba da naiđu na strpljivog pratioca…

Vlč. Andrej Đuriček