Razmatranje 2. korizmene nedelje

U ono vrijeme: Isus uze sa sobom Petra, Jakova i Ivana, brata njegova, te ih povede na goru visoku, u osamu, i preobrazi se pred njima. I zasja mu lice kao sunce, a haljine mu postadoše bijele kao svjetlost. I gle: ukazaše im se Mojsije i Ilija te razgovarahu s njime. A Petar prihvati i reče Isusu: »Gospodine, dobro nam je ovdje biti. Ako hoćeš, načinit ću ovdje tri sjenice, tebi jednu, Mojsiju jednu i Iliji jednu.«

Dok je on još govorio, gle, svijetao ih oblak zasjeni, a glas iz oblaka govoraše: »Ovo je Sin moj ljubljeni! U njemu mi sva milina! Slušajte ga!«

Čuvši glas, učenici padoše licem na zemlju i silno se prestrašiše. Pristupi k njima Isus, dotakne ih i reče: »Ustanite, ne bojte se!« Podigoše oči, ali ne vidješe nikoga doli Isusa sama.

Dok su silazili s gore, zapovjedi im Isus: »Nikomu ne kazujte viđenje dok Sin Čovječji od mrtvih ne uskrsne.«

(Mt 17,1-9)

Nekada se putevi filma i mode znaju da ukrste, ta simbioza se dešava kad svet filma iznedri glumca ili glumicu koji se popnu na presto modne ikone. Kao primer dramskog umetnika koga prati reputacija arbiter elegantiarum naveo bih glumicu Oldri Hepbern – ona je titulu ikone modne elegancije zaslužila jer je uspela da savršeno izrazi svoju unutrašnju otmenost, plemenitost i životnu filozofiju kroz stil oblačenja. Gospođa Hepbern je delovala nedostižno elegantno i u jednostavnoj beloj majici i farmerkama kad je u svojstvu ambasadora Unicef zbrinjavala izgladnjelu decu u Somaliji. Ovim refleksijama o modi i filmu kratio sam vreme hospitalizacije na odelenju urgentne ortopedije na kojem sam zaglavio zbog preloma ramena. Spopala me je želja da rasteram bolničko sivilo i pidžamsku monotoniju nekom civilnijom odećom drugačijom od pidžame. U ovim planovima nisam dogurao daleko – već na hodniku mi je medicinska sestra vrlo jasno objasnila bolnički dres kod, citiram: „Andrej, ovo nije hotel i vi niste turista. Nažalost, vi ste sad pacijent sa polomljenim ramenom i zna se šta se nosi u bolnici – pidžama.“ Prosto kao pasulj – pacientu dolikuje pidžama.

Već mogu da naslutim primedbe čitaoca – kakve to ima veze sa Jevanđeljem druge korizmene nedelje. Objasniću. To što nije uspelo meni sa odećom, Isusu je pošlo za rukom u događaju preobraženja – svojim vanjskim izgledom, prosvetljenim licem i blistavim haljinama izrazio je svoj pravi identitet. Gledajući ove spoljašnje fenomene, učenicima je bilo odjedanom jasno tko je u stvari onaj koji je njih pre tri godine pozvao da ga slede. Ali idemo redom. Lice koje sija pripada onim fenomenima koji prate blizak, prisan kontakt čoveka sa Bogom. Ovakvo lice se u Bibliji pripisuje Mojsiju – „Mojsije siđe sa Sinajskog brda. Nije ni znao da iz njegova lica izbija svetlost zbog razgovora sa Bogom.“ Mojsijev razgovor sa Bogom je daleko od nekog ritualnog, ceromonijalnog štovanja, Mojsije opšti sa Bogom u duhu prisnog, prijateljskog zajedništva – „on je razgovarao sa Gospodinom licem u lice, kao što prijatelj govori sa prijateljem.“ Sve ove karakteristike – prisnost, blizina, poverenje, predanje, prijateljsko zajedništvo pulsiraju i u Isusovom odnosu sa Bogom. Njegovo lice sija jer je okrenuto prema Božanskom suncu, izloženo toplini Božje vatre, njegove haljine blistaju jer na njega pada svetlost Božje ljubavi. Sva jevrejska baština vere, pobožnosti, molitve, bogobojaznosti, poslušnosti Bogu sad po Isusu ulazi u svoj finale i pronalazi u njemu ispunjenje. Nije nikakvo iznenađenje da se pored ovako prosvetljenog i blistavog Isusa pojavljuju glavni likovi Staroga saveza, vidioci Boga Mojsije i Ilija. Mojsije pozdravlja Isusa kao naslednika koji će na kraju nadmašiti učitelja – Isus će poput Mojsije svedočiti da Božja ljubav je ona spasonosna snaga koja oslobađa od zla i pruža budućnost života u slobodi Božje dece. Prorok Ilija koji je slično poput Isusa obavljao proročku službu u Galileji čineći čuda zna da bez Isusovog krsta i praznog groba neće biti moguće da ostvari svoju misiju pomiritelja očeva sa sinovima kako je zapisano kod proroka Malahije : „poslat ću vam proroka Iliju…on će obratiti srce otaca k sinovima, a srce sinova k ocima…“

Apostolima je priuštena jedna dublja spoznaja o Isusovom identitetu, dublja od one koju daje blistavo lice ili susret sa Mojsijem i Ilijom. Izvor ove spoznaje je sam Bog Otac. On već sjenom oblaka najavljuje da je Isus iz Nazareta u posebno bliskom dosluhu sa njim. Oblak je bio znak Božje prisutnosti u istoriji jevrejskog naroda – Bog je slikom oblaka koji je pratio putujući narod u pustinji davao do znanja da je njegova ljubav ona stavka na koju mogu uvek računati. Sad oblak koji zasenuje apostole je indikator Božjeg bivstvovanja sa Isusom, uz njega, pored njega. Božji glas specifikuje o kojem tipu povezanosti sa Isusom se radi: „Ovo je sin moj ljubljeni, u njemu mi sva milina…“ Božansko sinovstvo Isusa predstavlja lajtmotiv Jevanđelja po Mateju koje je koncipirano kao serija koraka na putu prema ključnoj istini: Isus je Sin Božji. Isus je skroz prožet svešću da iza njegovog ja stoji ljubav Božjeg očinskog Ti koje želi da on postoji, navija za njega, podupire i prati ga. Njegova ličnost ima oblik sina koji svoje postojanje duguje Bogu Ocu. Isusova usidrenost u Bogu određuje svaki njegov korak.

Apostoli nisu dobili samo set pouka indikativnog karaktera o tome tko je zaista Isus, Božja objava u Isusu poprimila je ton imperativa – Slušajte ga. Slušanje Isusa Božjeg sina ostvaruje se kao prihvatanje Isusovog iskustva sa Božjom očinskom ljubavlju i  njegova primena u životu. Učenik koji sluša Isusa zajedno sa njime je uvučen u zajedništvo sa Bogom znajući da postoji Razum koji o njemu uvek razmišlja, da postoji Pamćenje koje ga se uvek seća, da postoje Ruke koje ga uvek podupiru, jednostavno da postoji Bog koji ga želi za sina.

Vlč. Andrej Đuriček