Razmatranje 2. korizmene nedelje

U one dane: Povede Isus sa sobom Petra, Ivana i Jakova te uziđe na goru da se pomoli. I dok se molio, izgled mu se lica izmijeni, a odjeća sjajem zablista.
I gle, dva čovjeka razgovarahu s njime. Bijahu to Mojsije i Ilija. Ukazali se u slavi i razgovarali s njime o njegovu Izlasku, što se doskora imao ispuniti u Jeruzalemu. No Petra i njegove drugove bijaše ¬svladao san. Kad se probudiše, ugledaše njegovu slavu i dva čovjeka koji stajahu uza nj. I dok su oni odlazili od njega, reče Petar Isusu: »Učitelju, dobro nam je ovdje biti. Načinimo tri sjenice: jednu tebi, jednu Mojsiju, jednu Iliji.« Nije znao što govori.
Dok je on to govorio, pojavi se oblak i zasjeni ih. Ušavši u oblak, oni se prestrašiše. A glas se začu iz oblaka: »Ovo je Sin moj, Izabranik! Njega slušajte!« I upravo kad se začu glas, osta Isus sam. Oni su šutjeli i nikomu onih dana nisu kazivali što su vidjeli.

(Lk 9,28b-36)

 

Kardinal Špidlik, izvrstan poznavalac hrišćanskog Istoka, svojim je studentima na kursu istočne duhovnosti objašnjavao da ikonopisac svoju veštinu i umetnički talenat dokazuje ikonopisanjem scene Isusovog preobraženja na gori Taboru. Ova ikona treba da oslikava ono što se događa kad je čovek kao molitelj obasjan svetlom Božje prisutnosti. U pitanju je suština hrišćanske vere – susret čoveka sa svojim Bogom, dodir neba i zemlje, susret koji preobražava ljudsko lice da ono postane sjajno, lepo i time privlačno.

Bog koji ide u susret čoveku, vodi dijalog sa njim, Božja blizina koja utiče na ljudsku stvarnost i na taj način nju oplemenjuje, usavršava, ulepšava – to sve je tema druge korizmene nedelje koja se poziva na događaj Isusovog preobraženja na Taboru opisanom u Jevanđelju po Luki.

U Jevanđelju po Luki preobraženje se odigrava u kontekstu molitve. Luka naglašava i pocrtava molitvenu dimenziju Isusove ličnosti. Isusova molitva ne pripada korpusu nekih verskih obaveza, jedna pored mnogih drugih. Molitva u Isusovom slučaju je disanje, ostvarivanje njegove ličnosti jer je Sin koji je okrenut Bogu Ocu, nalazi se u stalnom dijalogu sa Ocem, povezan je sa Njim neraskidivim savezom očinsko – sinovskog odnosa. U molitvi, dakle, okusi Božju blizinu i to tako intenzivno da ga obasjava svetlo Očeve ljubavi, prosvetljuje ga Božja stvarnost koja se saginje prema njemu i grli ga. Preobražen Isus svedoči da molitva donosi svetlo jer usmerava oči srca i uma prema samom izvoru svetla, prema Božjoj ljubavi, prema Bogu Stvoritelju koji nas je iz tame ništavila izveo u život, prema Bogu Izbavitelju koji je po vaskrslom Hristu rasterao tminu smrti koja obično tera strah u kosti. Molitva upućena takvom Bogu obasjava lice molitelja, prosvetljuje ga da sija smirenošću, radošću, nadom…

Preobraženju prisustvuju glavni likovi jevrejske verske i nacionalne tradicije – Mojsije i prorok Ilija. Pojavljuju se u svojstvu Isusovih prethodnika čiju misiju, delo je Isus došao usavršiti, ispuniti, dovesti do kraja.

Mojsije je slovio za privilegovanog Božjeg prijatelja kome se Bog obraća u prisnom duhu zajedništva. Sa Isusom se u oblasti komunikacije na liniji Bog i čovek događaju daleko veće stvari od Mojsija: Isus je molitelj koji se sa prisnošću voljenog sina povezuje sa Bogom kojeg smatra svojim Ocem. Isus nadmašuje religiozno iskustvo Mojsija ubeđenjem da je on prvina Božje darujuće ljubavi i svi koji ga slušaju imaće udela na njegovom sinovstvu.

Mojsije se u istoriju jevrejskog naroda upisao kao osloboditelj porobljenih Jevreja i vođa u obećanu zemlju. To je druga stavka koja je Isusom dovedena do savršenstva. U Isusu umrlom i vaskrslom dogodio se izlazak ( tema razgovora sa Mojsijem i Ilijom) par excellence, izlazak koji je postao paradigma svih izlazaka – iz tamnog groba na svetlo novog dana. Kao što je nekad Bog intervenisao da od robova napravi slobodnjake tako po Hristu vaskrslom od mrtvaca čini nove ljude pune života koji će sijati u poslednji dan.

Prorok Ilija isto će u Isusu pronaći ispunjenje svojih proročkih napora. Ilija je na brdu Karmel prineo žrtvu pravome Bogu. Ona je bila Bogu tako ugodna da je nju progutao oganj sa nebesa, taj oganj je ujedno raskrinkao proroke lažnog boga, idola Bala. Hrist će na drugom brdu Golgoti Bogu iskazati bogoštovlje žrtvom svoga života, tu žrtvu će Bog blagonaklono pogledati i nagraditi Isusa slavom vaskrsa od mrtvih. Otada Isusov krst i prazan grob sadržaj su i forma nove liturgije, u tom konkretnom istorijskom događaju pulsira sve ono što čini jedan obred bezvremenskom liturgijom – veličanje Boga, predanje svoga Ja Božjem Ti, poslušnost Božjoj volji, prošnje od strane čoveka i Božji spasonosni pogled koji donosi spasenje.

Zanimljiva je reakcija Petra na preobraženog Isusa : Učitelju, dobro nam je ovde biti, načinimo tri senice… Neki biblisti ovaj Petrov predlog povezuju sa praznikom Senica koji se slavio upravo tih dana kada se dogodilo preobraženje. Senice su podsećali Jevreje na njihovo putovanje kroz pustinju pod Božjom zaštitom i ujedno najavljuju večno prebivalište pravednih u Božjem carstvu. Simbol senice u Isusu dobija puno značenje – u njemu je Bog postao naš saputnik, u njemu je Bog uzeo ljudski svet pod svoju očinsku zaštitu, u vaskrslom Hristu i po njemu Bog usmerava naš hod prema cilju – obećanoj zemlji Božjeg carstva.

Vlč. Andrej Đuriček