Razmatranje 21. nedelje kroz godinu B

U ono vrijeme: Mnogi od Isusovih učenika rekoše:

»Tvrda je to besjeda! Tko je može slušati?« A Isus, znajući sam od sebe da njegovi učenici zbog toga mrmljaju, reče im: »Zar vas to sablažnjava? A što ako vidite Sina Čovječjega kako uzlazi onamo gdje je prije bio? Duh je onaj koji oživljuje, tijelo ne koristi ništa. Riječi koje sam vam govorio duh su i život su. A ipak, ima ih među vama koji ne vjeruju.« Jer znao je Isus od početka koji su oni što ne vjeruju i tko je onaj koji će ga izdati. I doda: »Zato sam vam i rekao da nitko ne može doći k meni ako mu nije dano od Oca.«

Otada mnogi učenici odstupiše, više nisu išli s njime. Reče stoga Isus dvanaestorici: »Da možda i vi ne kanite otići?« Odgovori mu Šimun Petar: »Gospodine, kome da idemo? Ti imaš riječi života vječnoga! I mi vjerujemo i znamo: ti si Svetac Božji.«

 

(Iv 6, 60 – 69)

 

Nakon smrti bivše premijerke Margaret Tačer pojavile su se zanimljive valuacije njenog političkog delovanja koje su je svrstavale u redove državnika naspram političara. Jedna od stvari koja razlikuje državnika od političara je spremnost preduzeti u politici i trenutno nepopularne korake radi budućih ciljeva – državnika vodi dugoročna vizija a ne čežnja da po svaku cenu zadrži vlast.

U verskom smislu mogli bismo Isusa svrstati u grupu državnika. On nikada nije podilazio narodu, nije skupljao aplauz publike, nije bio opčinjen vizijom popularnosti, nije ga nosila želja da pridobije što više pristalica. Naprotiv, znao je iznenaditi, često prezahtevan, u sukobu sa verskim establišmentom.

Možda bi bio prihvaćen kada bi se dosledno držao u svom nastupu etičkog nivoa – milosrđe, solidarnost sa odbačenima i siromasima, poniznost, poverenje u Božju dobrotu, iskrenost u bogosluženju – ovakvi principi uklapaju se u doktrinu pobožnog Jevreja. O tome na kraju krajeva govori Zakon, to su nagoveštali i starozavetni proroci pre Hrista. Ali Isus ide dalje, kao da provocira. Predstavlja sebe kao onoga koji je sišao sa neba, od Boga davajući se svetu kao hleb koji postaje garancija besmrtnosti, večnog života. Zvuči preterano, izgleda pretenciozno. To je stvarno kamen spoticanja za ortodoksnog Jevreja. Isus govori o Bogu jer je Sin koji je poslan od Oca postavši čovekom. Približiti se tajni Boga pretpostavlja sudelovati na Isusovom sopstvenom iskustvu sa Ljubavlju Božjom. Vršiti, poštovati Zakon znači ići Isusovim stopama. Pravo bogosluženje se odvija kao ponavljanje Isusove molitve. Da, od sada jevrejski zakon, Proroci, moral, liturgija, sve se to sažima u jednoj osobi – Isusu Hristu. Biti vernik, pravednik, pobožnik poklapa se sa sledovanjem Isusa, dakle, znači postati njegov učenik. I to je nečuveno.

Papa Benedikt u svojoj knjizi Isus iz Nazareta spominje razgovor koji je vodio sa uglednim rabinom Jakobom Nojsnerom – rabin se slaže sa principima koje zagovara Isus ali samo do one tačke kada Isus traži od svojih slušalaca da ga slede, da se s njim identifikuju, u tom trenutku Isus više nije u službi Zakona i Proroka nego njih nadmašuje poistovećujući zakon, moral, bogosluženje sa sobom.

Sve stoji i pada na osobi Isusa Hrista. On je suština hrišćanstva. Hrišćanstvo nije učenje o Bogu kao večnom, savršenom biću, ni o besmrtnosti duše, ni etički kodeks – nego zajedništvo sa Isusom Hristom, našim bratom koji nas u svojstvu Sina vodi prema ljubavi Boga Oca.

Čak i večnost nosi ovo Hristovo obeležje. Apostol Petar ispoveda: „Ti imaš reči života večnoga“. Današnji čovek zauzima prema večnosti jedan kvantitativni stav – znači, shvata večnost kao zbir godina kojima se ne vidi kraj – tako da zamišlja večnost kao jedno trajanje gde nema smrti. Takva večnost i nije nešto privlačna jer može da ispadne kao trajanje muke, patnje, problema – ovakva večnost se naslućuje u produžavanju života po svaku cenu,  pritisnuti „večnim“ mukama, živi zavide mrtvima. Večnost o kojoj je reč u Jevanđelju je u prvom redu kvalitativnog karaktera – sastoji se od zajedništva sa Bogom koji nam pristupa kao voljenoj deci. Iskustvo Božje ljubavi preobražava smrt u život, stavljajući sve u skladne odnose – dušu i telo, čoveka i prirodu, čoveka i druge. Večnost u tom smislu je Carstvo Božje u kojem vlada Ljubav. Takva večnost kao Carstvo Božje je Uskrsli Hrist koji sedi zdesna Ocu. Imaćemo život večni jer ćemo biti Njemu slični.

 

Vlč. Andrej Đuriček