Razmatranje 21. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme: Dođe Isus u krajeve Cezareje Filipove i upita učenike: »Što govore ljudi, tko je Sin Čovječji?« Oni rekoše: »Jedni da je Ivan Krstitelj; drugi da je Ilija; treći opet da je Jeremija ili koji od proroka.« Kaže im: »A vi, što vi kažete, tko sam ja?« Šimun Petar prihvati i reče: »Ti si Krist-Pomazanik, Sin Boga živoga.« Nato Isus reče njemu: »Blago tebi, Šimune, sine Jonin, jer ti to ne objavi tijelo i krv, nego Otac moj, koji je na nebesima. A ja tebi kažem: Ti si Petar-Stijena i na toj stijeni sagradit ću Crkvu svoju i vrata paklena neće je nadvladati. Tebi ću dati ključeve kraljevstva nebeskoga, pa što god svežeš na zemlji, bit će svezano na nebesima; a što god odriješiš na zemlji, bit će odriješeno na nebesima.« Tada zaprijeti učenicima neka nikomu ne reknu da je on Krist.

(Mt 16,13-20)

Pre dve godine osvanula je u medijima vest: disident Asanž, osnivač platforme Vikiliks, može da uživa u slobodi u svojoj domovini Australiji. Posle azila u ambasadi Ekvadora i boravka u zatvoru u Velikoj Britaniji, njegov svet se ponovno proširio i prosvetlio. Oprošteno mu je da je na videlo izneo poverljive vojne i diplomatske dokumente. Njegove informacije su mediji razgrabili kao alvu, imao je reputaciju pouzdanog informatora. Kad smo već kod odavanja tajni i razotrivanja istina, sećanje ide na slučaj Edvarda Snoudena koji u svojstvu upućenog kompjuterskog stručnjaka CIA-e, insajdera, obelodanio hilijade tajnih podataka i pobegao je u Rusiju? Izgleda da u svetu politike, vojske i policije insajderima koji naglas progovore ne cvatu ruže, završe slavno ali nikako srećno. No u istoriji se mogu da čuju i veseli epilozi insajderskih priča, svi čame u zatvoru ili se potucaju u begstvu. U Jevanđelju po Mateju možemo primetiti nešto što nalikuje na insajderske dogodovštine. Oko Isusa se već oblikuje grupa simpatizera, navijača, pristalica i njima kontrira društvo otvorenih, žestokih oponenata. Oni koji su uglavnom za Isusa podeljeni su na dva tabora: ima onih koji ostaju „vani“, izdaleka sa simpatijom posmatraju Isusa i navijaju za njega, a ima i insajdera koji se mogu pohvaliti jednim dubljim znanjem o Isusu. Takve dve grupe pretpostavlja Isusovo pitanje upućeno apostolima: Što govore ljudi, tko je Sin čovječji? Najpre reč dobivaju oni izvana, ljudi posmatrači. Apostoli su sakupili i izložili različite ideje o Isusovom liku koje cirkulišu među narodom. To što njih povezuje u jednu kompaktnu celinu je visoko mišljenje o Isusu. Isusa kuju u proročke zvezde, kače mu etiketu: jedan od proroka, sličan Jeremiji, Iliji. Ovakve valutacije zvuče kao kompliment. Visoko mišljenje se ipak zaustavlja na stepeniku „prorok“, nikako da pređe ili da se popne više, dakle, da stigne do titule Mesija, Božji pomazanik po kome Bog uspostavlja svoje carstvo na zemlji, a kamoli naslov Božji Sin, taj deluje kao nedostižna stavka. Oni izvana, neutralni posmatrači se slažu da se ne slažu sa Isusovim ambicijama iznad proročkih okvira. Odgovori autsajdera ne uspevaju da obuhvate Isusovu kompleksnu ličnost i shvate njegovu misiju. Nešto im nedostaje, ono bitno, suštinsko. Na sreću, svet neće da bude uskraćen za tačan odgovor na pitanje: Tko je Isus? Stiže ona insajderska informacija od lika koji je toliko insajderski upućen, toliko unutra da više od toga nije moguće. Apostol Petar se približio i crpio iz najizvornijeg izvora: Bog Otac ga je prosvetlio, uputio i obavestio o svome planu spasenja kroz sopstvenog Sina koji je postao čovekom – Isusom iz Nazareta. Ovako „božanski“ instruisan i informisan Petar je sročio onu najtačniju definiciju Isusa: On je Mesija, Pomazanik koji će u svojstvu Božjeg Sina da osnuje Božje carstvo koje narod tako željno isčekuje.

Naišao sam na komentare u kojima je vreme Petrove ispovesti u Cezareji Filipovoj smešteno na dan jevrejskog Praznika pomirenja (Yom Kippur). Na taj dan veliki vrhovni sveštenik ulazi u hram u glavno svetište, polaže ruke na jarca, ispovedajući grehe naroda, jarac je posle ispovesti isteran u pustinju, sav  obred služi kao simbol pokajanja i obraćenja. Ujedno jedini put u godini sveštenik izgovara na glas tetragram – Božje ime Jahve. Liturgija Praznika pomirenja dolazi kao slika i zvuči kao naveštaj ispovesti apostola Petra. On se nadovezuje na službu prvosveštenika, izgovara ime Božje, ime Sina Božjega po kome je čitavo čovečanstvo pomireno sa Bogom jer ispovedajući ime Isusovo pridruženi smo njegovoj sudbini voljenog Sina, postavši deca Božja.

Pokajanjem i ispovedanjem Božjeg imena jevrejski narod obnavljao je i potvrđivao svoj identitet izabranog naroda. Priznavanjem Isusa kao Božjeg Sina i Mesije uspostavlja se novi Božji narod – Crkva, zajednica Isusovih učenika i sledbenika. Jevanđelista Matej jedini od jevanđelista koristi izraz crkva, na grčkom jeziku glasi „ekklesia“. Taj termin nalazimo u grčkom prevodu Staroga zaveta, u Septuaginti,  grčkom rečju ekklesia su preveli hebrejski izraz „qahal“ koji opisuje verski skup. Pravi terminološki pogodak – pa hrišćani predstavljaju zajednicu, skup onih koji slave Boga koji spasonosno deluje po svome Sinu koji je postao čovekom. U ovoj zajednici važnu reč ima apostol Petar, važnu u smislu autoriteta. Pozicija Petra je definisana slikama vezanja i ključeva. Takav način izražavanja potiče iz ambijenta pesničkih slika rabinske literature i institucionalnog zakonodavstva. Vezati ili odrešiti se u judaizmu odnosilo na vlast dozvoliti ili zabraniti ulazak u versku zajednicu, isključiti iz nje ili ponovno u nju uvesti. Slika ključeva aludira na službu kompetentnog tumačenja zakona, u slučaju hrišćana se odnosi na interpretaciju i primenu Jevanđelja. Kasnije ćemo da vidimo da se ove vlasti daju svim učenicima (18,18), u svakom slučaju Jevanđelista crta tragove ustrojstva Crkve. Katolička tradicija uzima tekst da potkrepi i obrazloži da biskupi Rima, pape kao naslednici apostola Petra imaju u Crkvi primat poput apostola Petra u zboru apostola i čitavoj zajednici vernika. Pravoslavna predaja zastupa stav da svaki episkop u pomesnoj crkvi, kojom upravlja, kad ispoveda pravu veru predstavlja naslednika apostola Petra i drugih apostola. Protestantska teologija priznaje posebno mesto apostola Petra u zboru apostola i u prvobitnoj crkvi ali  ta uloga i položaj se ne prenose na druge osobe u smislu nasleđivanja vlasti u crkvi. Nije sad ovde mesto da razmatramo ulogu i položaj rimskog biskupa pape u smislu naslednika apostola Petra, očigledno je da se na ovoj tački razilaze hrišćanske denominacije. Dozvolite mi da insistiram na onom zajedničkom što nas katolike, pravoslavne i protestante povezuje. To je Petrova ispovest: Ti si Sin Božji. Hrišćanin je onaj koji se otisnuo dalje od obale površne izjave Isus Prorok, Isus Učitelj, Isus Humanista. Zajedno sa apostolom Petrom ispovedamo da Isus potiče iz samog centra Božje stvarnosti kao plod darivajuće Božje ljubavi (Sin) koji uzima na se ljudsku sudbinu postavši jedan od nas, Isus iz Nazareta. Postao je čovekom da s nama ljudima deli sopstveno iskustvo sa ljubavlju Boga Oca; da nas pridruži svom sinovljem odnosu sa Bogom. Prihvatanje Petrove ispovesti se odigrava u crkvenoj zajednici. Hrišćanska vera u Isusa Božjeg Sina je crkvena, pretpostavlja crkvenu zajednicu. Do spoznaje Isusa Hrista se dolazi samo putem slušanja svedočanstva onih koji su poverovali Hristu. Hrišćanska vera se uvek naslanja na stenu onih koji zajedno sa Petrom ispovedaju i naveštaju: Ti si Hrist, Pomazanik, Sin Boga živoga.

Vlč. Andrej Đuriček