Razmatranje 22. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme: Poče Isus upućivati učenike kako treba da pođe u Jeruzalem, da mnogo pretrpi od starješina, glavara svećeničkih i pismoznanaca, da bude ubijen i treći dan da uskrsne.

Petar ga uze na stranu i poče odvraćati: »Bože sačuvaj, Gospodine! Ne, to se tebi ne smije dogoditi!« Isus se okrene i reče Petru: »Nosi se od mene, sotono! Sablazan si mi jer ti nije na pameti što je Božje, nego što je ljudsko!«

Tada Isus reče svojim učenicima: »Hoće li tko za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme svoj križ i neka ide za mnom. Tko hoće život svoj spasiti, izgubit će ga, a tko izgubi život svoj poradi mene, naći će ga. Tâ što će koristiti čovjeku ako sav svijet stekne, a životu svojemu naudi? Ili što će čovjek dati u zamjenu za život svoj? Doći će, doista, Sin Čovječji u slavi Oca svoga s anđelima svojim i tada će naplatiti svakomu po djelima njegovim.«

(Mt 16,21-27)

Pre petnaestak godina našao se na studijskom programu Teološkog fakulteta Lateranskog univerziteta u Rimu predmet „Filozofska kristologija“. Zvuči preozbiljno ali uglavnom se radilo o tome da student sazna kakva mišljenja su o Isusu Kristu imali filozofi različitih epoha. Moram da priznam da me uvek interosovalo šta o Isusu kažu filozofi, pisci, umetnici, one pametne i nadarene glave koji se ne ubrajaju među vernike u crkvenom, konfesionalnom smislu. Interesantno ali i korisno. Dan danas se sećam nekih scena iz čuvenog mjuzikla Jesus Christ Superstar. Ma da su autori tekstova Tim Rice i muzike Andrew Lloyd Webber postrojili Isusa u redove junaka hipi kulture, neke uspomene na ovo delo mi sad dobro dođu kad razmišljam o jevanđeoskom tekstu predviđenom za ovu nedelju. U narečenom filmu pevuši se pesma koja se lako uvlači u uši i srce slušalaca i gledaoca: „Could we start again please?“ (Mogli bismo da počnemo ispočetka). Ovo pitanje postavlja Isusu apostol Petar. Kad počne da primećuje da se nad Isusovom glavom nadvijaju sve crniji oblaci: optužbe, pretnje, najave sudskog procesa, sastavi Petar nešto nalik molbi, upozorenju, ispovesti: „Živeo sam da te vidim i pratim. Ali ovo sad je neočekivano, ne treba da tako završi. Otišao si čak i predaleko da preneseš poruku, pre nego što postane previše opasno, treba da stanemo. Mogli bismo da počnemo ispočetka?“

Autori mjuzikla kao da su prepevali onu Petrovu strepnju, iznenađenje, sablazan koji pulziraju u rečenicama kad sluša najavu kobne sudbine: Bože sačuvaj, Gospodine, tebi se to ne sme desiti. Ovaj vapaj sigurno diktira Petrova privrženost Isusu ali bez obzira na drugarske veze Petar dobija oštri ukor. Da još ostanemo na Petrovoj strani: ono prijateljsko upozorenje i obećanje ne duguje samo prijateljskim osećajima, nego je i dobro teološki potkrepljeno. Petru je bila priuštena specijalna spoznaja o Isusu i njegovoj misiji od strane samog nebeskog Oca. Ovo povlašćeno znanje je autor famozne izjave: Ti si Hrist (Pomazanik), Sin Boga živoga. Takvoj spoznaji ide na ruku i iskustvo svakodnevnog života pored Isusa – Petar prisustvuje čudima ozdravljenja, čuje kako na Isusovu reč viču demoni i beže glavom bez obzira, Petar je sakupljao mrvice od hleba kojim je Isus nahranio narod, Petar se hvata Isusove ruke kad hoda sa njim po talasima mora. Čudotvorac, terapeut, egzorcista, učitelj, prorok, svi ovi epiteti se kače na onu osnovnu identitetsku karakteristiku „Pomazanik, Sin Božji“. Od Mesije, pomazanika se ne očekuje ništa više i ništa manje nego da pobedi neprijatelje, oslobodi narod od okupatora, obezbedi blagostanje, da uspostavi Božje carstvo na zemlji, dakle, pretpostavlja se da Mesija disponuje vlašću koja može da slomi moć neprijatelja i da ga još krasi mudrost kojom osigurava sveopšti napredak. Takva teologija slave i pobede odjekuje u Psalmu: „Bog me snagom opasuje, pognah svoje dušmane i dostigoh, i ne vratih se dok ih ne uništih, obaram ih, ne mogu se dići, padaju, pod nogama mi leže. Zato ću te slaviti, Gospodine: umnožio si pobede kralju svojem, pomazaniku svome milost iskazao…“ Apostol Petar se sasvim uskladio sa ovakvim teološkim pogledom. No mora se priznati da ne sve teološke ideje navijaju za Pomazanika snagatora i moćnika, čuju se i glasovi u proročkoj literaturi o spasavanju kroz patnju, stradanje i smrt ali ovi glasovi su tako tihi da su maltene nečujni i niko na njih ne obraća pažnju. Izgleda da je Isusovim slučajem proročanstvo Isaije o patniku otkupitelju rehabilitovano i ubačeno u opticaj postavši scenariji po kojem će se odvijati Isusova priča. Prognozom sopstvene patnje, smrti i vaskresenja Isus se izjednačuje sa žrtvenim jaganjcem, slugom Božjim iz čije patnje i krvi nikne nov život. Njegova sudbina je vrlo precizno zacrtana u Božjem planu. To da se ne radi o nesretnom slučaju ili političkoj kauzi, može se naslutiti slušajući glagol „treba“, ta reč upučuje na Boga, opisuje Božju volju. Krst, grob, vaskresenje kao Božja odluka? Neshvatljivo ili bolje rečeno neprihvatljivo? U svakom slučaju pobunjene duše se mogu da smire ponavljajući opet proročke aksiome: Božje misli nisu naše misli, Božji putevi nisu ljudski putevi. Ali ima u svemu tome i logike koju određuje ljubav. Spasenje se definiše kao oslobađanje od zla koje želi da izbriše čoveka, da ga zauvek ušutka…Jedina snaga koja se može suprostaviti desktruktivnim snagama zla je Božja ljubav, ona Ljubav koja izjavljuje: „Hoću da jesi, više i punije jesi“. Ova Ljubav je odlučila da u svome ljubljenom Sinu prati čovečanstvo i u situacijama kada se nama radi o glavi, ne odvaja se od nas. Sa Isusom raspetim i umrlim u grob silazi Bog i njegova ljubav prosvetljuje tamu smrti, uspeva da pobedi grobnu tišinu i odvaljuje kamen sa vrata grobnih. Vaskrsli nas privodi Bogu Ocu koji preobražava tamu u svetlo, tugu u radost, smrt u život jer samo je Njegova Ljubav izvor života i garancija opstanka.

Isus bez zadrške prihvata Božji plan, nastupa kao poslušan sin koji poučljivog uma čita i otvorenog srca akceptuje Božje intencije. U Isusovu sinovsku poslušnost prema Bogu Ocu se pretaka na vrlo konkretan način njegov osnovni životni stav: odumiranje sebi i vršenje Božje volje, njegovo sinovsko Ja napravilo je mesto za Očevo Ti. Opet jedan od paradoksa na pomolu. Raspeti i vaskrsli Isus inaugurira novi poredak u kojem poslušnost vodi do slobode i pouzdanje u Boga do samostalnosti. Ovde važi pravilo da ljudsko Ja postaje snažnije kad se nasloni na Božje Ti; da zaboravljajući sebe najviše se sećamo samih sebe; da izlaskom iz sebe prema Drugome i drugima se zapravo približavamo sebi. Ove paradoksalne tvrdnje na  kraju ispadaju kao najlogičniji zaključci: sa Isusom verujemo u Ljubav koja nas poznaje i voli više od nas samih.

Vlč. Andrej Đuriček