Razmatranje 22. nedelje kroz godinu B
U ono vrijeme: Skupe se oko Isusa farizeji i neki od pismoznanaca koji dođoše iz Jeruzalema. I opaze da neki njegovi učenici jedu kruh nečistih, to jest neopranih ruku. A farizeji i svi Židovi ne jedu ako prije temeljito ne operu ruke; drže se predaje starih. Niti s trga što jedu ako prije ne operu. Mnogo toga još ima što zbog predaje drže: pranje čaša, vrčeva i lonaca. Zato farizeji i pismoznanci upitaju Isusa: »Zašto tvoji učenici ne postupaju po predaji starih, nego nečistih ruku blaguju?« A on im reče: »Dobro prorokova Izaija o vama, licemjeri, kad napisa: Ovaj me narod usnama časti, a srce mu je daleko od mene. Uzalud me štuju naučavajući nauke – uredbe ljudske. Napustili ste zapovijed Božju, a držite se predaje ljudske.«
Tada ponovno dozove mnoštvo i stane govoriti: »Poslušajte me svi i razumijte! Ništa što izvana ulazi u čovjeka ne može ga onečistiti, nego što iz čovjeka izlazi – to ga onečišćuje. Ta iznutra, iz srca čovječjega, izlaze zle namisli, bludništva, krađe, ubojstva, preljubi, lakomstva, opakosti, prijevara, razuzdanost, zlo oko, psovka, uznositost, bezumlje. Sva ta zla iznutra izlaze i onečišćuju čovjeka.«
Riječ Gospodnja.
(Mk 7,1-8.14-15.21-23)
Davne 1990. godine pojavila se u Velikoj Britaniji sociološka studija iz pera sociologinje Grace Davie o stanju religije u engleskom društvu, tekst nosi naslov: „Verovati bez pripadanja, da li je to budućnost religije u Velikoj Britaniji?“
Studija je raskrinkala labavu vezu između religije, verovanja i pripadnosti crkvi kao instituciji. Verovati, biti religiozan i pripadati određenoj verskoj zajednici kao član uopšte nisu tako čvrsto povezani kao što se pre podrazumevalo. Dakle, ima sve više onih koji svoju religioznost, veru upražnjavaju izvan crkvenih okvira opirajući se zubima, noktima članstvu u nekoj verskoj zajednici. Studija naučno obelodanjuje proces „rascrkvenjavanja“ vere koji na zapadu tinja već decenijama. Na listi zamerki koju su sastavili savremeni rascrkvenjeni vernici između ostalog nalazimo stavku ovakvog tipa: u vezi sa verskim institucijama je u pitanju očigledna varka – ono što se nudi u crkvama kao siguran kanal komunikacije sa Božanskim, Svetim na kraju ispada ljudska izmišljotina, izum koji služi tome da sveštenim licima pribavi uticaj, autoritet i time kontrolu nad „dušama“. Ja sada neću da polemišem sa ovim stavom, biće još prilike da objasnimo crkvenost hrišćanske vere.
Ovakav kritički stav prema instituciji crkve podseća me na Isusovo buntovništvo protiv verskog establišmenta njegovog vremena. U Jevanđelju ove nedelje gledamo Isusa kako upućuje oštru kritiku farisejima. Fariseji predstavljaju grupu revnih vernika koje vodi i istovremeno i muči ova preokupacija: kako obdržavati Božji zakon sažet u Tori u različitim situacijama koje donosi život – u poslu, u porodici, u odnosu na inoverce, u javnosti itd. Pošto je život toliko šaren, slojevit i komplikovan i sam originalan Mojsijev zakon Tora nije računao na ovakvo šarenilo situacija fariseji su morali pustiti mašti na volju da predvide do detalja različite životne uslove na koje treba primeniti zakon – tako su iznedrili gomilu propisa, uputa, pravila želeći regulisati do tančina život svojih savremenika. U trci da se dosljedno poštuje zakon vernik se može spotaknuti na dve prepreke koje Isus evidentira pozivajući se na proroka Isaiju.
Prva je formalizam koji proizlazi iz licemerstva: narod časti Boga samo usnama, a srce mu je daleko od Njega. Radi se o pitanju motivacije, nakane sa kojom se vrše verski obredi. Tragedija je kada iza vanskih obreda, gesta, simbola stoji samoživo Ja koje umesto Boga kadi samoga sebe, sebe hvališe, sebe uzdiže iznad drugih, sebe reklamira i promoviše. Licemer od obreda čini samo praznu formu, srozava ga na nivo monologa obraćajući se sebi, štuje Boga prividno jer na kraju mu je stalo samo do sebe.
Druga prepreka je ona koju Isus identifikuje rečima: uzalud me štuju naučavajući uredbe ljudske. Napustili ste zapovest Božju a držite se predaje ljudske. Ovde se radi o problemu koji uočava svaka verska zajednica: razlikovati u doktrini, liturgiji, etici ono što je Božjeg porekla od onoga što je ljudski dodatak. Fariseji su u suštini pratili jedan sasvim legitiman cilj – obdržavati zakon, Toru u novonastalim životnim okolnostima, to je bio razlog onom brdu od propisa i regulativa u želji da se uzme u obzir svaki segment. Prvi hrišćani kao pripadnici izraelskog naroda morali su zauzeti stav prema jevrejskom duhovnom nasleđu, tako su došli do zaključka – predaje naših otaca se ukidaju jer njih nadmašuje Jevanđelje Isusa Hrista, On je naš zakon, On je naše bogosluženje, on je naša doktrina.
Ako je Isus definitivno Božje otkrivenje, dakle, Onaj po kome i u kome Bog spasonosno deluje u svetu ostvarujući plan pomirenja svega sa sobom, tako sve što je Isus ostavio i predao svojim sledbenicima je neprikosnoveno, nepromenjivo, „zacementirano“ zauvek – tu nema ukidanja, revizija, selekcija. Njegova doktrina o ljubavi Boga Oca, opraštanje grehova, polaganje ruku na bolesnike, borba sa Zlim, način molitve, molitva Oče naš, prinošenje hleba i vina na zadnjoj večeri, drama križa, prazan grob, zapovest: idite i krstite – sve ovo čini jednu stabilnu duhovnu baštinu ideja, simbola, obreda koja doseže do samoga Hrista i kao takva je Božjeg porekla. Saobražavajući se Hristu, hrišćanin sledi Božju zapovest a ne predaje ljudske. Naravno, u toku vremena su se u crkvenim zajednicama kreirale različite forme kojima su hrišćani izražavali svoju veru u određenom socio – kulturnom kontekstu podložnom promenama, ovakvim formama ne možemo pripisati univerzalan karakter jer su uslovljene specifičnim istorijskim okolnostima i zato su savremenom čoveku nerazumljive, neshvatljive i time teško prihvatljive. Insistirati na njima više šteti nego koristi. Crkvene zajednice su u svakom periodu pozvane da tragaju za novim formama izražavanja vere koje mogu dotaknuti um i srce savremenika. Ako njih u tome vodi isključivo želja približiti čoveka Hristu i oslobođeni su od svjetovnih, ljudskih briga oko ugleda, uticaja, pozicije crkve u društvu, nalaze se na tragu Božje zapovedi a ne ljudskih predaja i uredaba.
Vlč. Andrej Đuriček
