Razmatranje 22. nedelje kroz godinu

Jedne subote Isus dođe u kuću nekoga prvaka farizejskog na objed. Promatrajući kako uzvanici biraju prva mjesta, kaza im prispodobu:

»Kada te tko pozove na svadbu, ne sjedaj na prvo mjesto da ne bi možda bio pozvan koji časniji od tebe, te ne dođe onaj koji je pozvao tebe i njega i ne rekne ti: ’Ustupi mjesto ovome.’ Tada ćeš, postiđen, morati zauzeti posljednje mjesto. Nego kad budeš pozvan, idi i sjedni na posljednje mjesto pa, kada dođe onaj koji te pozvao, da ti rekne: ’Prijatelju, pomakni se naviše!’ Bit će ti to tada na čast pred svim sustolnicima, jer – svaki koji se uzvisuje, bit će ponižen, a koji se ponizuje, bit će uzvišen.«

A i onome koji ga pozva, kaza: »Kad priređuješ objed ili večeru, ne pozivaj svojih prijatelja, ni braće, ni rodbine, ni bogatih susjeda, da ne bi možda i oni tebe pozvali i tako ti uzvratili. Nego kad priređuješ gozbu, pozovi siromahe, sakate, hrome, slijepe. Blago tebi jer oni ti nemaju čime uzvratiti. Uzvratit će ti se doista o uskrsnuću pravednih.«

(Lk 14,1.7-14)

 

Kad su počeli da se ruše komunistički režimi u zemljama istočne i srednje Evrope, apologeti socijalizma su krenuli da zvone za uzbunu: sa kapitalizmom i tržišnom ekonomijom isplivaće na površinu grupa bezobzirnih individualista koji će se po svaku cenu boriti za prva mesta, prigrabivši za sebe što više moći i bogatstva, gazeći i po leševima. Naime, i pristalice novog poretka imali su svoje apologije. U tu svrhu skovali su nov termin „asertivnost“, sa tom reči opisuju društveno prihvatljiv tip ponašanja kad čovek prati svoje ciljeve, gleda svoje privatne interese a pri tom ne zakida druge, ne šteti njima, dakle, ne postupa na uštrb drugih.

Izgleda da želja za prvim mestima, uticajem, za priznanjem, aplauzom publike, jednom reči častohleplje, spada u agendu ljudskog roda od pamtiveka. Nije nikakvo iznenađenje da se i Isus  pozabavio ovom temom. Svoje lekcije po tom pitanju je očitao auditorijumu potaknut konkretnom životnom situacijom – sudelovanjem na ručku. Dakle, Isus ne deli svoje pouke onako iz uzvišene pozicije profesorske katedre nego je uronjen u vreme i prostor svakodnevnice koju deli sa braćom. Jevanđelista Luka ipak dodaje Isusu obeležja učiteljskog autoriteta. U vremenima antičke Grčke i Rima mudraci, filozofi sastavljali su svoje teorije u ambijentu gozbe, njihove pametne ideje izrečene na gozbama predstavljaju posebnu književnu vrstu – simpozion. Isusa nalazimo upravo u ovakvom okruženju, na simpoziju, jer on je učitelj, filozof par excellence.

Na prvi pogled se čini kao da Isus određuje pravila kulturnog, pristojnog ponašanja za stolom, kao da se njegova poruka svodi na protokol, dvorsku etiketu. Od Isusa treba očekivati mnogo više od uređivanja protokola. On je doneo radosnu vest o Bogu koji u ljubavi pohađa naš ljudski svet uspostavljajući po Isusu Božje carstvo među nama. Ambijent gozbe je poslužio Isusu kao odskočna daska za jednu duboku refleksiju o principima Božjeg carstva. Oni glase: U stvarnosti Božjeg carstva prva i glavna reč pripada Bogu. On je taj koji čini prvi korak, na njegovoj strani je inicijativa, on se prvi obraća čoveku sa pozivom ljubavi i time ponudom spasenja. Bogu treba pripisati prvenstvo jer on je stvaralačka i spasonosna ljubav. Na čoveku je da na ovu Božju inicijativu odgovori verom i ljubavlju. Ove dve stavke su respozorijalnog karaktera, to znači reakcija, odgovor na Božju ljubav. Božje carstvo se temelji na Ljubavi koja nam prethodi, Božje carstvo je isplanirano Razumom koji o nama razmišlja još pre nego što smo progledali. Božje carstvo grade Ruke koje nas podupiru još pre nego što smo napravili prve korake. U Knjizi proroka Jeremije čitamo dirljivo svedočanstvo o prvenstvu Boga: „Dođe mi reč Gospodnja: Prije nego što te oblikovah u majčinoj utrobi, ja te znadoh; prije nego što iz krila majčina izađe, ja te posvetih…“

Princip prvenstva Božje ljubavi ne ide u glavu onima koji se nalaze u borbi za prva mesta. Oni simbolično predstavljaju stav oholosti koja zna da čoveka ubedi da zaslužuje mesto u Božjem carstvu, da ima pravo na nj jer ga je pošteno platio delima u skladu sa verskim moralnim kodeksom. U jevanđelskom odlomku se ova grupa označuje grčkim terminom keklemenoi, prevod glasi pozvani, u Jevanđelju po Luki se ovaj izraz koristi i u smislu „navodno pozvani, smatraju se pozvanima“, dakle, sami sebe guraju u prvi plan. Takav stav na kraju vodi do ubeđenja o samodostatnosti: sasvim je dovoljno računati na sopstveni razum, na svoje vrline i veštine, oni su garancija opstanka i napretka. Sopstveno Ja istisnulo je Božje Ti, stavilo ga u magacin kao nepotreban rekvizit. Naglašavanje zasluga, hvalisanje, potcenjivanje drugih  je siguran put do praktičnog ateizma koji gasi čežnju za Božjom milošću, ne oseća potrebu Božjeg milosrđa pretvarajući čoveka u samodopadnog individualistu koji sam tumara svetom.

Ohola samodostatnost u odnosu na Boga ima ozbiljne reperkusije u oblasti međuljudskih odnosa. Onaj samodopadni individualista koji zbog svoje oholosti ne zna da besplatno prihvati dar od Drugoga nije u stanju da razume logiku nekoristoljubive ljubavi, ljubavi koja daruje, prašta, saoseća ne tražeći ništa zauzvrat. Dakle, ne zove sakate, hrome, slepe, siromahe jer od njih ništa ne dobija, osim troškova, oni se ne uklapaju u logiku reciprociteta „do ut des“ ( dajem da bih dobio nazad). Isus nam u vezi sa tim pruža dragocenu lekciju: iskustvo sa Božjom ljubavlju otvara srce i um onim siromasima koji nemaju čime da uzvrate iskazano milosrđe. Nekoristoljubivom ljubavlju saobražavamo se na sinovski način Božjoj očinskoj ljubavi o kojoj jedna molitva kaže: Tebi, Bože, nije naša hvala potrebna ali je tvoj dar što smo ti zahvalni, po našim hvalospevima ti nebivaš veći, nego mi stečemo milost spasenja.   

  Vlč. Andrej Đuriček