Razmatranje 23. nedelje kroz godinu B

U ono vrijeme: Vrati se Isus iz krajeva tirskih pa preko Sidona dođe Galilejskom moru, u krajeve dekapolske. Donesu mu nekoga gluhog mucavca pa ga zamole da stavi na nj ruku. On ga uzme nasamo od mnoštva, utisne svoje prste u njegove uši, zatim pljune i dotakne se njegova jezika. Upravi pogled u nebo, uzdahne i kaže mu: »Effata!« – to će reći: »Otvori se!« I odmah mu se otvoriše uši i razdriješi spona jezika te stade govoriti razgovijetno. A Isus im zabrani da nikome ne kazuju. No, što im je on više branio, oni su to više razglašavali i preko svake mjere zadivljeni govorili: »Dobro je sve učinio! Gluhima daje čuti, nijemima govoriti!«

(Mk 7, 31 – 37)

Treba paziti na ono šta želimo jer i najbolje želje i namere se mogu okrenuti protiv nas, obiti o glavu i na kraju napraviti više štete nego koristi. Književnik Borislav Pekić je u svom romanu „Vreme čuda“ obradio baš ovu životnu zavrzlamu ili paradoks, pri tome se fokusirao na Isusova čuda sabrana i opisana u Jevanđelju. Prikazuje njih upravo kroz prizmu najboljih namera koje povlače sa sobom neku katastrofu. Evo, jednog primera : Isus leči gluvonijemog čoveka – otvara mu uši i razvezuje jezik. Bivši bolesnik ali dugo ne uživa u svom izlečenju. Očaran snagom izgovorene reči on se hvata politike postavši žestok kritičar rimske okupacione vlade nad Judejom. Njegov dugačak i oštar jezik ga na kraju oterao u zatvor i posle na gubilište. Čudo koje rezultira smrtnom presudom. Pekić je majstor ironije.

I jevanđelski tekst predviđen za 23. nedelju nam donosi sliku Isusa terapeuta koji se pokazao kao čudotvoran logoped. Savremeni čovek koji je naviknuo da je medicina skinula sa spiska mnoge bolesti koje su bile u prošlosti bauk sa skepsom promatra ove scene. Kako danas tumačiti čudotvorne terapeutske veštine Isusa? Odmah na početku kratko pojašnjenje. Isusova čuda ozdravljenja ne spadaju u kategoriju marketinških trikova kojima Isus želi pridobiti nove pristalice. Isusa ne vodi ni namera da skreće na se pažnju kao pop star. Naprotiv, on izbegava svetlo reflektora : donesu mu nekog gluvog mucavca, on ga uzme nasamo od mnoštva .. i beži od svake vrste samopromocije : Isus im zabrani da nikome ne kazuju .Ovo Isusovo insistiranje na anonimnosti, skrovitosti je toliko puta zabeleženo u Jevanđelju po Marku da su teolozi ovom fenomenu nadenuli ime „Mesijanska tajna“. Isusov stav tajnovitosti ne potiče iz neke uljudne skromnosti ili straha od negativnih reakcija ljudi, u pitanju su dublji razlozi : čuda sama po sebi još ne otkrivaju identitet Isusa. Ako se posmatrač zaustavi samo na nivou čudotvorca nikad neće shvatiti Isusov lik. Odgovor na pitanje : Tko je Isus ? na kraju pruža križ i prazan grob, dakle, pashalno događanje – stradanje, smrt i uskrsnuće. Sva čuda uvod su u dramu krsta i uskrsnuća. Isus će na kraju u svojoj 33 godini života nositi sudbinu onih koje je on sam izlečio i oživljavao. Pa tko je više slep negoli mrtvac, ali on je ipak trećeg dana progledao pozdravljajući sunce novog dana. Tko je više gluv i nem negoli onaj kome je smrtna tišina začepila uši i zatvorila usta, ali on je opet čuo radosnu vrevu svojih učenika. Tko je više uzet negoli onaj čije je telo bez duha nošeno na ramenima drugih ali on je ponovo protrčao u susret uplašenim apostolima. Gluv, nem, slep, oduzet, takav počiva u grobu, nad njim bde samo ljubav nebeskog Oca kojoj se on kao verni Sin potpuno predao i ona ga se nipošto ne odriče. I u tom trenutku čvrstog zagrljaja mrtvog Sina i večnog Oca sve počinje da se vraća u prvobitni red i sklad – telo, priroda, svet, drugi preobrazivši se u saveznike. Događa se Vaskrs, događa se uspostava Božjeg carstva u osobi Vaskrsloga.

Jevanđelski odlomak nam nudi i vrlo konkretne upute za našu svakodnevnicu. Oni se temelje na geografiji Isusovog delovanja koja je na kraju njegov lični izbor iz ljubavi. Scena na kojoj se odigrava čudotvorni performans je smeštena u krajeve dekapolske. Radi se o regionu od deset gradova na jugoistoku Galileje koji obitavaju, gledano iz perspektive pravovernih Jevreja, stranci, inoverci, preciznije krivoverci, pagani koji govore grčki, neguju helenističku kulturu – dakle, ljudi koje je bolje zaobići, izbeći. Isus očigledno ne mari za ovakve konvencije koje nalažu distancu od ovakvih nečistih mesta. U Markovom Jevanđelju Isusov prodor u paganske krajeve obeležava njegovo celokupno javno delovanje propovednika, terapeuta, egzorciste. Isus nastupa kao univerzalni brat koji se ne obazire na razlike – ni etničke, ni verske, ni kulturne, njega vodi opšta ljubav koja prati trag univerzalne Božje ljubavi. Svi su za Isusa važni, vredni njegove blizine, milosrđa i saosećanja. Danas u eri globalizma principijelno se ne osporava jednakost i ravnopravnost, ali ipak se još uvek iskopavaju mnogi rovovi, polažu mnoge prepreke, grade zidovi; na snazi su još uvek stavovi kad se neki gledaju sa visoka, potcenjuju, stigmatizuju, marginalizuju, izbegavaju – siromasi, stari, izbeglice, psihički bolesnici…. Ima još na našim kartama zacrtanih dekapolskih krajeva koje se preporučuje izbegavati. Poučeni Isusom univerzalnim bratom – taj drugi koji se razlikuje je na kraju moj bližnji kome se treba približiti, započeti razgovor, saslušati njegove priče, dotaknuti se njegovih rana. Ljubav čini čuda ozdravljenja upravo u ozloglašenim krajevima Dekapola…..

Vlč. Andrej Đuriček