Razmatranje 24. nedelje kroz godinu B

U ono vrijeme: Krenu Isus i njegovi učenici u sela Cezareje Filipove. Putem on upita učenike: »Što govore ljudi, tko sam ja?« Oni mu rekoše: »Da si Ivan Krstitelj, drugi da si Ilija, treći opet da si neki od proroka.« On njih upita: »A vi, što vi kažete, tko sam ja?« Petar prihvati i reče: »Ti si Pomazanik – Krist!« I zaprijeti im da nikomu ne kazuju o njemu.

I poče ih poučavati kako Sin Čovječji treba da mnogo pretrpi, da ga starješine, glavari svećenički i pismoznanci odbace, da bude ubijen i nakon tri dana da ustane. Otvoreno im to govoraše. Petar ga uze u stranu i poče odvraćati. A on se okrenu, pogleda svoje učenike pa zaprijeti Petru: »Nosi se od mene, sotono, jer ti nije na pameti što je Božje, nego što je ljudsko!«

Tada dozva narod i učenike pa im reče: »Hoće li tko za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme svoj križ i neka ide za mnom. Tko hoće život svoj spasiti, izgubit će ga; a tko izgubi život svoj poradi mene i evanđelja, spasit će ga.«

 

(Mk 8, 27 – 35)

Nikad ne reci da poznaješ čoveka ako nisi sa njim pojeo džak soli. Stara mudrost koja želi naglasiti da taj drugi pored tebe ipak ostaje tajna, nepoznanica – džak soli se može rastegnuti na čitav jedan ljudski vek.

Mislim da bi jevanđelist Marko u maniru hiperbole još dodao jedan džak – u njegovom Jevanđelju se apostoli baš ističu nepoznavanjem materije – lika Isusa njihovog učitelja. No da ne preterujemo – Petar ipak delimično pogađa, u ime svih odgovara : Ti si Hrist. Hristos – u pitanju je grčki termin koji znači Pomazanik, na hebrejskom Mesija. Radi se o funkciji, poslanju (ne o prezimenu).

Ovu titulu možemo objasniti i shvatiti u kontekstu jevrejske religiozne misli. Obred pomazanja se deli kralju, na taj način predstavlja kraljevsku investituru (uvođenje u red kralja, svojevrsna intronizacija) ali uvek strogo verskog karaktera jer kralj u ime Boga Stvoritelja i Spasitelja upravlja narodom da u svim segmentima života – pravo, politika, ekonomija, religija – sačuva svoj identitet izabranog Božjeg naroda koji se razlikuje od drugih plemena, kraljevina i carstva. Pomazanje uspostavlja i duboko lični odnos pomazanika sa Bogom, pomazanik dobiva status Božjeg izabranika, miljenika, ta veza je tako intenzivna da se u Psalmima opisuje slikom oca koji pomazaniku pristupa kao svom voljenom sinu. Ideja kralja kao Gospodnjeg pomazanika se naslanja na lik kralja Davida iz početaka monarhije, on je preuzeo ulogu ideala, prototipa kojem se svaki naslednik treba saobraziti. Od kralja se očekuju vrline – poslušnost Bogu, strah Gospodnji, mudrost, razboritost, pravednost, sve ove kvalitete Bog će nagraditi uspesima na političkom i vojnom polju – pribaviće pobedu nad neprijateljem, oterati okupatora, proširiti granice, osigurati blagostanje naroda. Ovakva slika pomazanika je uzela maha u mislima i mašti Jevreja, takvog uspešnog pomazanika su priželjkivali da se mogu svi nasladiti na njegovim uspesima.

U takva očekivanja se očigledno uklapa i apostol Petar – nije čudno što se posle izjave : Ti si Hrist, zubima i noktima opire Isusovoj najavi stradanja i smrtne presude. Kralj pomazanik da bude suđen i osuđen? Pa tko je iznad njega da se drzne podići na njega ruku i oterati ga na gubilište? Opčinjeni likom moćnika, pobednika prevideli su da postoji i alternativa njihovom triumfalnom rojalizmu – kod proroka Isaije nalaze se dirljive priče o Pomazaniku koji je blizu Božjem srcu ali nažalost vrlo udaljen od srdaca svojih savremenika, i to tako daleko da mu njegovi rade o glavi, smatrajući ga izgrednikom kojeg treba smrtnom presudom izbrisati sa lica zemlje. Pomazanika stiže zla kob, sudbina patnika.

Sa ovakvim likom pomazanika se Isus identifikuje, na ovakvu teologiju se nadovezuje. Pomazanik, Božji izabranik i miljenik čija karijera se završava na gubilištu. Ovakvom fenomenu bi književnici nadjenuli ime oxymoron – spoj riječi oprečnog značaja, poput vesele sahrane ili tužnog komedijanta. Ovi paradoksi ali gube svoju oštricu ako njih izložimo svjetlu koje potiče od veze Pomazanika i njegove sinovske pripadnosti Bogu. Paradoksalno, u patnji, stradanju dolazi na videlo sinovska veza sa Bogom. Pomazanik u progonstvima, mučeništvu gubi sve sigurnosti do kojih toliko stoji ljudima da se tresu kod pomisli na gubitak, dakle, sve mu je uskraćeno, oduzeto, svega se odriče. Sloj za slojem otklanja sve naslage došavši do samog jezgra, suštine – do Boga : ništa da te ne uznemiruje, ništa da te plaši, samo Bog je dovoljan, njegova ljubav jača je i od same smrti….

Sada ono što se činilo neshvatljivo, nerazumljivo, ispada jasno poput čvrstog silogizma: Pomazanik je Sin. Sin se usavršava po patnji. Pomazanik mora da pati. U Poslanici Hebrejima nalazimo ovakvo objašnjenje: Iako je bio Sin nauči se poslušnosti od onoga što je pretrpeo, i došavši do savršenstva postade svima koji su mu poslušni, začetnik večnoga spasenja.

Naravno, priču o patnji ne možemo strpati u neke formule i algoritme. Postoje različite vrste patnje prema tipu zla koje patnju izazivaju. Isusova prognoza o sopstvenom stradanju se odnosi na patnju koju uzrokuje moralno zlo – mržnja, zavist, pakost, netolerancija – to je to što je Isusa oteralo na krst. U svakom slučaju, patnji ne pripada prvo mesto u sistemu vrednosti, ona ima samo položaj pogodnog uslova koji potpomaže da se postigne takav stepen poverenja, pouzdanja i predanja Bogu koji odlikuje smireno dete u naručju svog roditelja. Isus koji triadu – pomazanik, sin, patnik – stavlja u svoj lični opis pruža svojim sledbenicima smernice kako se suočiti bolnom stvarnosti odbačenosti, kako reagovati na zaključana vrata, kakav stav zauzeti prema iskopanim rovovima: Božjoj ljubavi to nije nikakva prepreka, ona uvek dopire do svojih pomazanika – čak i na gubilištu. Onaj koji je ugledan u milosno lice Boga neće očajavati zbog okrenutih leđa svojih „bližnjih“.

Vlč. Andrej Đuriček