Razmatranje 25. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme: Reče Isus svojim učenicima ovu prispodobu:
»Kraljevstvo je nebesko kao kad domaćin rano ujutro izađe najmiti radnike u svoj vinograd. Pogodi se s radnicima po denar na dan i pošalje ih u svoj vinograd. Izađe i o trećoj uri i vidje druge gdje stoje na trgu besposleni pa i njima reče: ’Idite i vi u moj vinograd pa što bude pravo, dat ću vam.’ I oni odoše. Izađe opet o šestoj i devetoj uri te učini isto tako. A kad izađe o jedanaestoj uri, nađe druge gdje stoje i reče im: ’Zašto ovdje stojite vazdan besposleni?’ Kažu mu: ’Jer nas nitko ne najmi.’ Reče im: ’Idite i vi u vinograd.’
Uvečer kaže gospodar vinograda svojemu upravitelju: ’Pozovi radnike i podaj im plaću počevši od posljednjih pa sve do prvih.’ Dođu tako oni od jedanaeste ure i prime po denar. Pa kada dođu oni prvi, pomisle da će primiti više, ali i oni prime po denar. A kad primiše, počeše mrmljati protiv domaćina: ’Ovi posljednji jednu su uru radili i izjednačio si ih s nama, koji smo podnosili svu tegobu dana i žegu.’
Nato on odgovori jednomu od njih: ’Prijatelju, ne činim ti krivo. Nisi li se pogodio sa mnom po denar? Uzmi svoje pa idi. A ja hoću i ovomu posljednjemu dati kao i tebi. Nije li mi slobodno činiti sa svojim što hoću? Ili zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar?’
Tako će posljednji biti prvi, a prvi posljednji.«

(Mt 20,1-16a)

Čini mi se kao da su šumski požari koji su u julu harali šumama u Srbiji uspeli da prebace neke varnice u društveni život gdje je u zadnje dane leta poprilično vruće – posebno se zna zaiskriti na stolu oko kojeg se okupljaju članovi tripartitnog dijaloga – sindikati, poslodavci i predstavnici vlade. Svi oni na svoj način muče muku dok dogovaraju jednu ozbiljnu stvar – treba odrediti visinu minimalne zarade, kolokvijalno rečeno – koliko para čini u novoj godini minimalac. Drvo i ulje na vatru bacaju oprečni stavovi i zahtevi. Sindikati vrte u krug pesmicu sa poznatim refrenom : minimalac treba da pokriva potrošaćku korpu i poželjno je da nešto malo i pretekne, tada se već poslodavci hvataju za glavu i krenu sa tužaljkama i pretnjama : preduzeća ne mogu da u platama isprate sindikalne nebuloze, ovakvo povećanje troškova rada baca nas unazad, postaćemo nerentabilni i ne preostaje nam ništa drugo samo da stavimo katanac na fabrike; državni službenici onako iz visine „popuju“ savetima : samo da ne uzdrmamo buđet i ne sahranimo našu voljenu financijsku stabilnost. Ako se ovaj tripartitni požar ne ugasi do 15. septembra, vlada će sve uzeti u svoje ruke i odlukom o minimalcu izigravati efikasnog vatrogasca. Ovde ću da završim sa ekonomskim reportažama, nije mi namera da stanem na žulj ni jednoj napačenoj strani. Sve ovo ekonomsko pametovanje palo mi je na pamet čitajući odlomak iz Jevanđelja po Mateju koji je predviđen ove nedjelje.

U narečenom tekstu se slično kao u tripartitnom dijalogu raspravlja o zaradi, dogovara se cena rada i postignut je kompromis koji zadovoljava sve stranke. Samo što do komplikacija dolazi na kraju kada se plate preuzimaju. Ali idemo redom. Oko ovakvih ekonomskih stavki se vrti parabola koju je Isus odabrao da bi opet demonstrirao svoje teološke ideje. Priča o radnicima i čudnom poslodavcu vinogradaru nije došla iznenada kao grom iz vedra neba. Isusa je na nju potaklo pitanje apostola Petra koje glasi : „Evo, mi sve ostavismo i pođosmo za tobom. Što ćemo za to dobiti?“ Petar ovde kao da liči na sindikalnog vođu – pa za dobro obavljen posao treba isplatiti adekvatnu plaču, nema šta : dajem da bih dobio. Isus reaguje na takve zahteve poput poslodavca za poželjeti ( gledano sindikalnim očima), plata iznenađuje i same zaposlene ( apostole ) : „Tko god ostavi kuće ili braću ili sestre ili oca ili majku ili ženu…poradi imena mojega, stostruko će primiti i život večni baštiniti.“ Za ovakvu velikodušnost i darežljivost postoje u Isusovom slučaju ozbiljni razlozi. Njegovi ekonomski stavovi samo imitiraju politiku Nebeskog Oca; da bi nju objasnio i protumačio Isus bira parabolu, priču inspirisanu svakodnevnim životom. Isus je sigurno susretao na trgovima radnike koji su nudili svoje usluge, čuo je zemljoposednike kako dogovaraju cene i predlažu plate. Radilo se o uobičajnom načinu zapošljavanja. Malkice je pustio mašti na volju kad radnike i traženje posla smešta u kasno popodne, pretpostavlja se da u to vreme ne bi poslodavac na trgu nikoga našao, vrlo kasni početak za posao. Ali parabola nema pretenziju da verno oslikava stvarnost, njoj je dozvoljeno da se služi i hiperbolama, preterivanjem ne bi li naglasila neku versku istinu. Ali sve u svemu, priča teče jednim realističnim tokom, plata koja je dogovorena se sasvim uklapa u tadašnju ekonomsku situaciju i prilike. Isus je nacrtao idealnu scenu rada : posao je obavljen, nezaposlenost ukinuta, poslodavac trlja ruke, radnici se nadaju da stigne dogovoren novac. Idila je kratkog daha, traje do trenutka isplate. Nad onim idiličnim vinogradom koji vri od vrednih radnika i po njemu šeta dobronamerni gazda, su se pojavili crni oblaci prepirke, svađa, optužba, nezadovoljstva. Do tad marljivi i disciplinovani zaposleni odjedan put dižu glave i glas i preuzimaju manire buntovnika koji samo što ne bacaju drvlje i kamenje na bogataše. Radni proletarijat je u buntovničke redove postrojila neobična stavka. Treba odmah naglasiti da radnici ne mogu vinogradaru nikako zameriti da je njih prevario ili zakinuo, naprotiv, čovek je do zadnje točke ispoštovao dogovor, isplatio sve što je obećao. Tu nema prigovora. Ono što je radnike iznenadilo je ista plata i za kolege kojima radno vreme počelo popodne, dakle, ista plata bez obzira na radno vreme i učinak. Naravno, ovakvo ponašanje vlasnika vinograda najpre čudi, zbunjuje i posle, što se više stiska zarađen novac u znojavim rukama, i sablažnjava i na kraju ljuti. Da li se odluka o plati može pripisati gospodarovoj ravnadušnosti koja sve podvodi pod uravnilovku, niveliše bez razlikovanja? Ili ovakvim isplatama samo želi da provocira i ispadne bezobrazan lik tipa : može mi se, moje je? Neki u gospodarovoj platnoj politici čitaju komunistički manifest : dok u socijalizmu važilo pravilo svima prema zaslugama, u komunizmu dolazi na red ono „svima prema potrebama“. A možda deli isti novac i onima poslednima jer uzima u obzir njihovu spremnost da rade, ceni nju, nisu to besposličari koji beže od posla. Bilo kako bilo – lik gospodara, poslodavca nikako ne pripada svetu ekonomije, nije on isečen iz uđbenika menežmenta ili poslovne etike. Isus je plasirao sliku poslodavca iz čisto teoloških razloga. Ona mu je poslužila kao odskočna daska da se otisne u teološke vode – da objavi Boga kao darežljivu ljubav koja nadilazi ljudski um i srce. Božja ljubav predstavlja onu stvaralačku i spasonosnu snagu koja svemu prethodi kao izvor, koja nas prati i garantuje naš opstanak. Bog o nama razmišlja još pre nego što je bilo ko od ljudi izgovorio naša imena; Bog se prema nama saginje još pre nego što smo napravili prve korake. Bog nas je zavolio još pre nego što počelo kucati naše srce. Njegova ljubav je neophodni preduslov našeg postojanja. Postojimo jer nas Bog žarko želi i navija za nas. Bog je inicijativan, prvi i u planovima spasenja : pridružuje nas sudbini svoga voljenog Sina Isusa Krista, tretira nas kao voljenu decu. Sva ova ljubav Boga spada u kategoriju dara, milosti a oni se ne mogu zaraditi, zaslužiti, ne dolaze kao nagrada za lepo ponašanje.  Ljudska zasluga u odnosu prema Bogu se sastoji u prihvatanju i uzvračanju ljubavi sa kojom nam Bog ide u susret. Moja zasluga je u odluci da uzvratim Božju ljubav, u želji da Bog koji me je prvi uzljubio bude ljubljen mojim srcem, da Bog koji mi je postao u Isusu blizak bude uvek dočekan i dobrodošao kao dragi gost, da otvorim kad On zakuca.

Slikom velikodušnog poslodavca se reši i jedno važno crkveno pitanje, parabola proglašava zakon prihvatanja. Jevreji su bili prvi kojima je bilo upućeno Jevanđelje, kasnije su došli na red i pripadnici drugih naroda i religija – pogani. No oni koji su došli kasnije nisu ništa zakinuti od onih prvih, svi dobivaju u crkvi istu platu – zajedništvo sa Isusom i status voljene dece Božje. To je poticaj da naše crkvene zajednice odišu  otvorenošću i da oni koji su stigli prvi pruže iskrenu dobrodošlicu onima poslednima bez zavisti, predbacivanja i osuđivanja.

Vlč. Andrej Đuriček