Razmatranje 26. nedelje kroz godinu
U ono vrijeme: Reče Isus farizejima: »Bijaše neki bogataš. Odijevao se u grimiz i tanani lan i danomice se sjajno gostio. A neki siromah, imenom Lazar, ležao je sav u čirevima pred njegovim vratima i priželjkivao nasititi se onim što je padalo s bogataševa stola. Čak su i psi dolazili i lizali mu čireve.
Kad umrije siromah, odnesoše ga anđeli u krilo Abrahamovo. Umrije i bogataš te bude pokopan. Tada u teškim mukama u paklu, podiže svoje oči te izdaleka ugleda Abrahama i u krilu mu Lazara pa zavapi: ’Oče Abrahame, smiluj mi se i pošalji Lazara da umoči vršak svoga prsta u vodu i rashladi mi jezik jer se strašno mučim u ovom plamenu.’ Reče nato Abraham: ’Sinko! Sjeti se da si za života primio dobra svoja, a tako i Lazar zla. Sada se on ovdje tješi, a ti se mučiš. K tome između nas i vas zjapi provalija golema te koji bi i htjeli prijeći odavde k vama, ne mogu, a ni odatle k nama prijelaza nema.’
Nato će bogataš: ’Molim te onda, oče, pošalji Lazara u kuću oca moga. Imam petero braće pa neka im posvjedoči da i oni ne dođu u ovo mjesto muka.’
Kaže Abraham: ’Imaju Mojsija i Proroke! Njih neka poslušaju!’ A on će: ’O ne, oče Abrahame! Nego dođe li tko od mrtvih k njima, obratit će se.’ Reče mu: ’Ako ne slušaju Mojsija i Prorokâ, neće povjerovati sve da i od mrtvih tko ustane.’«
(Lk 16,19-31)
U jeku pandemije pre pet godina papa Franja je u jednoj od svojih kateheza upozorio na opasan virus u duhovnom smislu – radi se o pošasti ravnodušnosti i individualizma u međuljudskim odnosima: „Svetu ranjenom pandemijom prete takođe drugi virusi i bolesti kao što su ravnadušnost i individualizam. Kultura ravnadušnosti prati kulturu odbacivanja. Ako se ne brinemo jedni o drugima počevši od poslednjih, od onih koji su najviše pogođeni, ne možemo izlečiti ovaj svet. Moramo nadvladati individualistički pogled i ravnadušnost i svaku osobu gledati kao brata, sestru. Nastojati da se u životu samo probijamo na uštrb drugih, uzdižemo iznad njih – to sve uništava sklad. Sklad je nešto drugo, to je služenje. Molim stoga Gospodina da nam dadne oči i srce pozorne prema braći posebno onima koji trpe. Kao Isusovi učenici, ne želimo biti ravnodušni ni individualisti, to su dva ružna ponašanja suprotna skladu i suživotu u zajednici.“
Ovaj poduži citat sam odabrao kao uvod u razmatranje jevanđelskog teksta predviđenog za 26.nedelju jer mislim da dijagnoza „individualizam i ravnadušnost“ tačno pogađa stanje srca i uma bogataša koji igra jednu od glavnih rola u današnjem jevanđelskom odlomku. Tema bogatstva je vrlo draga autoru Jevanđelja po Luki. Kod njega je na vrlo negativnom glasu – smatra ga preprekom na putu nasledovanja Isusa, navezanost na imovinu navodi bogataše u mentalitet praktičnog ateizma, pohlepa deluje kao razarač zajedništva u kolektivima.
Odmah na početku treba naglasiti da bogatstvo nije predmet bogatašove krivice ni siromaštvo i bolest ne čine Lazara moralnim herojem. Virus koji je bogataša odveo u pakleno stanje jeste upravo njegova ravnadušnost prema Lazarovoj sudbini. Opkoljen sopstvenom udobnošću koja se izvitoperila u raskoš, nije ni primetio da mu ispred kuće leži bolestan, gladan i gol Lazar. Bogataš je zauzeo poziciju tri majmuna (slika majmuna sa rukom na ustima, očima i ušima potekla iz drevnog Japana) – ne vidi, ne čuje, ne govori. Ne vidi Lazarove suze, ne čuje njegov vapaj, ne obraća mu se… Bogataš ne registruje Lazara ne zbog nekih ekstatičkih stanja u kojima bi bio odvojen od svega zemaljskog i svetovnog. U igri je vrlo prozaičan razlog – sva njegova pažnja je fokusirana isključivo na njegovo Ja čije strasti, požude, želje treba zadovoljiti. Sva stvarnost mu se svela na sopstveni lik. To je jedino što valja, jedino na šta se računa i šta treba da se neguje. Jezikom savremene psihologije rečeno, bogataš je dosledan pristalica ideologije selfizma – “ja, pa ja i opet ja”. Ova ideologija se poklapa sa ateizmom barem u životnoj praksi – ne može biti drugačije jer Ja na kraju postaje jedini autoritet koji se sluša i poštuje. U paraboli je bogataš opisan odećom grimiza i tananog lana – takva odeća je toliko dragocena i uzvišena da je bila rezervisana kralju i određena za liturgijske svrhe. Da, bogataš je sam sebe uzdigao na kraljevski tron i na oltar. Ovim potezom je samome sebi sročio presudu – pakao kao stanje totalne napuštenosti, usamljenosti, isključenosti, bez Boga i drugih.
Interesantno je da se u tekstu ne navodi lično ime bogataša, samo socijalni i ekonomski status, onaj koji se imenuje ličnim imenom je bolesni siromah, prosjak ispred bogataševe kuće. Ličnost, osoba se događa samo tamo gde su odnosi, po vertikali – sa Bogom, po horizontali – sa drugima. To što je ostvarena ličnost iza koje stoji ime i biografija pokazuje Isus. On svoje Ja naslanja na ljubav Božjeg očinskog Ti, njemu prilazi kao izvoru, njega priznaje garancijom opstanka. Tako ukorenjen u Bogu Isus otvara srce i um da primeti druge, da njih sluša, da s njima saoseća, da se raduje s njima i dozvoli da ga tuđa patnja pogađa i tera mu suze u oči. Ravnadušnost degradira čoveka kao da smanjuje kapacitete ličnosti učinivši od njega ne-čoveka. Terapija se sastoji od poverenja u Božju ljubav i praktikovanja dela duhovnog i telesnog milosrđa – ona skidaju ruke sa očiju, ušiju i usta ne bi li ravnadušnost ugušila čoveka.
Još jedna refleksija o imenima. Ime Lazar se na srpski prevodi izrazom “Bog pomaže”. Gledajući njegovo stanje ispred bogataševe kuće čini se da taj prosjak nije baš prikladan nosilac imena takvog značenja. Na kraju je ipak Božja spasonosna intervencija došla kao pomoć koja ga je nahranila, povila mu rane i zagrlila. Lazar je slika Isusa Hrista, raspetoga i vaskrsloga Gospodina. Na krstu su visili ime i titula – Isus Nazarećanin, kralj jevrejski. Zvučalo je kao okrutna šala. Kralj na krstu? Gde je tu Bog koji spasava (ime Isus znači Bog je spasenje)? Bog Isusa Hrista ušao je u tminu i tišinu smrti i preobrazio njih u svetlo i radost novog života. Da, Bog neće dozvoliti da patnji i smrti pripada poslednja reč.
Vlč. Andrej Đuriček
