Razmatranje 27. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme: Reče Isus glavarima svećeničkim i starješinama narodnim: »Drugu prispodobu čujte! Bijaše neki domaćin koji posadi vinograd, ogradi ga ogradom, iskopa u njemu tijesak i podiže kulu pa ga iznajmi vinogradarima i otputova. Kad se približilo vrijeme plodova, posla svoje sluge vinogradarima da uzmu njegov urod. A vinogradari pograbe njegove sluge pa jednoga istukoše, drugog ubiše, a trećega kamenovaše. I opet posla druge sluge, više njih nego prije, ali oni i s njima postupiše jednako.Naposljetku posla k njima sina svoga misleći: ‘Poštovat će mog sina.’ Ali kad vinogradari ugledaju sina, rekoše među sobom: ‘Ovo je baštinik! Hajde da ga ubijemo i imat ćemo baštinu njegovu!’ I pograbe ga, izbace iz vinograda i ubiju.
Kada dakle dođe gospodar vinograda, što će učiniti s tim vinogradarima?« Kažu mu: »Opake će nemilo pogubiti, a vinograd iznajmiti drugim vinogradarima što će mu davati urod u svoje vrijeme.«Kaže im Isus: »Zar nikada niste čitali u Pismima: Kamen što ga odbaciše graditelji postade kamen zaglavni.Gospodnje je to djelo – kakvo čudo u očima našim! Zato će se – kažem vam – oduzeti od vas kraljevstvo Božje i dat će se narodu koji donosi njegove plodove!«

(Mt 21,33-43)

Ponedjeljak 5.10. navršava se 26 godina od „oktobarske revolucije“ koja je donela Srbiji pad jednog totalitarnog režima i odstartovala je seriju demokratskih promena. Ovaj jubilej mi je skrenuo pažnju na čoveka kome se bez preterivanja može pripisati kompliment da je odigrao ulogu „spiritus movens“, pokretača i izvođača revolucionarnih radnji – politički lider Zoran Đinđić. Posle smrti zasluženo je zauzeo mesto u panteonu političara, državnika, vizionara i prosvetitelja. Svi ovi aplauzi i pohvale na njegovu adresu stigli su nekao kasno, post festum. Danima pre nego što su ga pogodili metci njegova popularnost i podrška u društvu pale su na vrlo niske grane. Đinđić je bio postrojen u redove omraženih političkih figura. Ništa čudno, svojim reformatorskim idejama i potezima je stao mnogim retrogradnim konzervatorima na žulj tako da ga očima nisu mogli gledati. Đinđićeva politika je paralelno sa neophodnim promenama punom parom fabrikovala i neprijatelje i ljutu opoziciju. Naravno, nije mi sad namera da se upuštam u neke dubokoumne analize uspona i padova premijera Đinđića ali nemogu da se oduprem utisku da ga sagledavam kao sekularni pandan Isusove sudbine odbačenog, neprihvaćenog i na kraju ubijenog reformatora. O takvoj sudbini je reč u odlomku iz Jevanđelja po Mateju koji ćemo slušati u crkvama ove nedelje.

Isus adresuje eliti naroda parabolu o vinogradu, najamnicima i ubijenom nasledniku, ovim potezom kao da sebi potpisuje smrtnu presudu. Ali idemo redom. Kada Isus izgovara nerečenu priču ima već iza sebe glamurozan ulazak u Jeruzalem i incident isterivanja trgovaca iz hrama, radi se o avanturama opasnim po život jer teraju moćne i uticajne likove da krenu bacati na njega drvlje i kamenje. Već je jasno da mu ne gine sudbina buntovnika koga radi mira i reda treba ušutkati i skloniti. Isus se ne obazire na ove pretnje, kao da ne primećuje crnilo koje mu se nadvilo nad glavom. Tera svoje, naravno, „svoje“ koje smatra voljom Božjom. Kao da uživa u provokacijama. Farizejima, rabinima, svešteničkoj kasti ide maltene pena na usta od besa kada čuju Isusove teze zavijene u intrigantne slike i metafore. Ovog puta Isus bira tako prozirnu priču da niko ne sumnja da cilja na vođe i prognozira svoju blisku budućnost. Isus je, dakle, posegnuo po opšte poznatim teološkim figurama vinograda i vinogradara. Slikom vinograda se opisuje poseban status izraelskog naroda u Božjem planu i u odnosu prema drugim plemenima, etnicima i kulturama. Bog sa ekskluzivnom ljubavlju tretira Izrael slično tome kao što vinogradar brine za svoj vinograd. Izraelski narod poput dobro čuvanog imanja može da računa na Božju pažnju, brigu i privrženost. No ovaj odnos nije uvek odisao idilom srećnog partnerstva. Kao što vinograd nekada razočara svog vlasnika slabim ili nikakvim urodom tako ni jevrejski narod nije u svojoj istoriji bio uvek na visini zadatka, na nivou kakav dolikuje Božjem izabraniku koji je držan na Božjem dlanu. Bog je uprkos svoje brižljive ljubavi dočekao od svoga vinograda korov greha – licemerstvo i formalizam u veri, sujeverje ili otvoreno idolopoklonstvo, socijalnu nepravdu, ugnjetavanje slabih, nasilje, pohlepu i praktični materijalizam. Dakle, ništa novo pod suncem. Davno pre Isusa starozavetni prorok Isaije sročio je tešku optužbu na adresu svoga naroda : „Nadaše se da će uroditi grožđem, a on izrodi vinjagu. Sad, žitelji jeruzalemski i ljudi Judejci, presudite između mene i vinograda mojega! Što još mogoh učiniti za svoj vinograd, a da nisam učinio?“  Govoreći jezikom vinogradarskih slika Isus se kreće na poznatom terenu. Kasnije je ipak odmaknuo od poznatog i predvidljivog. U svoju parabolu je uključio nove elemente, bolje rečeno, nove likove – najamnike i sina naslednika. Spomenuti vinograd tako dobiva novo, prošireno značenje : više se ne izjednačava sa jednim konkretnim narodom, metafora upučuje na stvarnost Božjeg carstva koja se sastoji od prisnog zajedništva sa Bogom, od saveza sa Njim i od posebnog morala koji potiče iz iskustva sa Božjom spasonosnom ljubavlju. Ova duhovna baština Božjeg carstva nalazi se unutar izabranog izraelskog naroda, pulsira u molitvama, bogoslužju, čuva se u običajima, pohranjena je u moralnim kodeksima. Vreme sakupljanja uroda aluzija je na dolazak Isusa Krista po kome ovo Božje carstvo stiže do svoje punine. Prihvatanjem Jevanđelja i nasledovanjem Krista treba da pripadnici izabranog naroda odigraju ulogu poštenih, razumnih, lojalnih najamnika kakve želi vinogradar – Bog. Njihov ludački potez – ubistvo naslednika se njima obije o glavu, ne samo da izgube pozicije nego i život. Odbijanjem Isusa Krista sve do tačke smrti na krstu jevrejska verska elita i njihove pristalice su sami sebi presudili. Duhovno imanje, vinograd – Božje carstvo, prelazi u ruke drugih najamnika, u ruke novog naroda kojim je Crkva. Crkva kao zajednica Isusovih učenika i sledbenika čuva, pohranjuje, njeguje blagodat Božjeg carstva koje je došlo po Isusu Kristu – zajedništvo sa Bogom, sinovski odnos sa Nebeskim Ocem, iskustvo sa Božjom očinskom ljubavlju i bratstvo među ljudima. Stvarnost Božjeg carstva se nalazi u Crkvi u toj meri u kojoj ona prianja uz Krista. Da, Božje carstvo je već u Crkvi kad hrišćanin prihvata Isusa kao Put i Istinu i živi od Njegovih reči; kad sudeluje na njegovom sinovskom odnosu prema Bogu i prožima ga svest da je voljeno Božje dete i kad dozvoli da mu misli, reči i dela određuju Isusova blaženstva – poniznost, smirenost, milosrđe, blagost, krotkost, mirotvorstvo, strpljivost, saosećanje.

vlč. Andrej Đuriček