Razmatranje 27. nedelje kroz godinu B
U ono vrijeme: Pristupe farizeji k Isusu pa ga upitaše:
»Je li mužu dopušteno otpustiti ženu?« On im odgovori: »Što vam zapovjedi Mojsije?« Oni rekoše: »Mojsije je dopustio napisati otpusno pismo i – otpustiti.« A Isus će im: »Zbog okorjelosti srca vašega napisa vam on tu zapovijed. Od početka stvorenja muško i žensko stvori ih. Stoga će čovjek ostaviti oca i majku da prione uza svoju ženu; i dvoje njih bit će jedno tijelo. Tako više nisu dvoje, nego jedno tijelo. Što dakle Bog združi, čovjek neka ne rastavlja!«
U kući su ga učenici ponovno o tome ispitivali. I reče im: »Tko otpusti svoju ženu pa se oženi drugom, čini prema prvoj preljub. I ako žena napusti svoga muža pa se uda za drugoga, čini preljub.«
(Mk 10, 2 – 12)
Pre osam godina pojavila se na Prvoj televiziji serija naslovljena „Nemoj da zvocaš“. Radnja se odvija u porodičnim ambijentima različite životne dobi, u svakoj porodici se nađe neko tko deli lekcije drugima, uvek nešto prigovara i tako živcira svoje ukućane. Nekada imam utisak da savremeni čovek doživljava Crkvu na način narečenog naslova „Nemoj da zvocaš“. Crkva se smatra alarmom koji se upaljuje kad u društvu iskrsne neka ideja, izglasa se neki zakon, organizira se neka manifestacija koji nisu u skladu sa moralnim kodeksom kojeg se vernici pridržavaju. Abortus, razvod, istopolni brakovi, ili danas rodne ideologije – kod ovih fenomena pali se alarm na uzbunu. Evo, pošteno smo zaradili reputaciju zvocanja, pridikovanja, solenja pameti itd.
Ruku na srce: za takve percepcije Crkve smo delimično krivi mi sami – vernici. Često vrednosti koje zagovaramo formulišemo samo u obliku zabrana i zapovesti: nemoj, nije dozvoljeno, ne valja ili moraš, dolikuje…Naravno, jezik zabrana i zapovesti teško da nekoga pridobije.
Kako na jedan pozitivan način predstaviti vrednosti, norme izbegavajući zapovednički ton zabrana i pretnji? Mislim da se sa ovim pitanjem suočavao i sam Isus. Kao primer navodim odlomak iz Jevanđelja po Marku predviđen za 27. nedelju. Fariseji konfrontiraju Isusa sa problemom rastave braka. Rastava je u Isusovo vreme u jevrejskom verskom i kulturnom ambijentu sasvim legitimna, odobrena praksa, imala je svoje teološko opravdanje koje se nalazi u knjizi Ponovljenog zakona: Kada tko uzme ženu i s njome postupi kao muž, a potom na njoj otkrije što ružno, te ona više ne nalazi milosti u njegovim očima, i on joj napiše otpusno pismo , uruči joj ga i potjera je iz svoje kuće…. U toj knjizi određena je procedura rastave, rastava nije bila čak ni predmet sudske parnice, dovoljno je bilo izdati otpusno pismo sledećeg sadržaja: Ja otpuštam svoju ženu i rastavljam se od nje danas.
Isus u svoj argumentaciji kreće od jedne „pozitive“: Od početka muško i žensko stvori ih, stoga će čovjek ostaviti oca i majku da prione uza svoju ženu i dvoje njih bit će jedno tijelo. Tako više nisu dvoje nego jedno tijelo….Tek onda se laća jezika zapovesti : Tko otpusti ženu i oženi se drugom, čini preljub….
Rastava ne dolazi u obzir jer se protivi osnovnoj vrlini ljubavi koja je po svojoj naravi verna. Zabranu rastave možemo shvatiti i prihvatiti kao princip ponašanja samo ako polazimo od ove pozitivne tačke: zajedništvo muškarca i žene u braku temelji se na vernoj ljubavi. Vernost pripada grupi glavnih atributa bračne ljubavi, vernost u bračnom kontekstu nije ništa drugo nego ustrajnost, strplivost i dosljednost u odluci „biti nečiji muž“ i „biti nečija žena“. Verna ljubav ne postavlja ultimativne uslove pod kojima se odriče drugoga, ne određuje limite iza kojih napušta partnera, ona jednostavno želi zajedništvo sa drugim, biti uz njega (nju), s njim (njom) i za njega (nju). Takvo trajno jedinstvo, zajedništvo dviju osoba Isus ilustruje slikom „jedno telo“ ( telo nije termin koji se odnosi samo na fizičku, biološku, polnu dimenziju čoveka, telo u biblijskom smislu opisuje ljudsku osobu u njezinoj prolaznosti i krhkosti koja stoji naspram i u dijalogu sa Bogom – svetim, večnim, uzvišenim nad svim zemaljskim).
Intrigantno zvuči Isusova opaska na početku rasprave : Zbog okorjelosti srca vašega napisa vam on tu zapovijed. Rastava je plod koji je izrastao na stablu okorelog srca, dakle, greha sebičnosti, oholosti ali nadasve nevere kao zaborava Božje ljubavi. Prvi hrišćani prihvatili su odmah ovu Isusovu strogu, radikalnu etiku braka jer su bili svesni da posle otkupiteljske smrti i uskrsnuća Isusa nema više opravdanja za rastavu: Isus je skinuo sa leđa čovečanstva ovaj teret zla koji gura u provaliju samoživosti i pomirio nas sa Bogom – uveo nas je u otajstvo Božje očinske ljubavi. Božja ljubav je prototip vernosti. Reč je o ljubavi koja se ne odriče čoveka, ne diže ruke od njega, ne beži od njega, ne precrtava ga u svojim planovima, ne otpisuje ga kao rashodovanu robu. Takva ljubav je inspiracija za bračne ljubavi. Takva ljubav daje dovoljno razloga za vernost u braku, takva ljubav pruža motivaciju bračnom paru da se drže zajedno. Isus koji ima duboko iskustvo Božje darivajuće ljubavi – one koja istraje pored drugoga do kraja, čak silazi u podzemlje smrti, nastupa kao najefikasniji motivacioni govornik jer zna ubediti da voleti istrajno i verno je put koji vodi do cilja; kuća sazidana na čvrstim temeljima; investicija koja je isplativa….
Vlč. Andrej Đuriček
