Razmatranje 28. nedelje kroz godinu B
U ono vrijeme: Dok je Isus izlazio na put, dotrči netko, klekne preda nj pa ga upita:
»Učitelju dobri, što mi je činiti da baštinim život vječni?« Isus mu reče: »Što me zoveš dobrim? Nitko nije dobar doli Bog jedini! Zapovijedi znadeš: Ne ubij! Ne čini preljuba! Ne ukradi! Ne svjedoči lažno! Ne otmi! Poštuj oca svoga i majku!«
On mu odgovori: »Učitelju, sve sam to čuvao od svoje mladosti.« Isus ga nato pogleda, zavoli ga i rekne mu: »Jedno ti nedostaje! Idi i što imaš, prodaj i podaj siromasima pa ćeš imati blago na nebu. A onda dođi i idi za mnom.« On se na tu riječ smrkne i ode žalostan jer imaše velik imetak.
Isus zaokruži pogledom pa će svojim učenicima: »Kako li će teško imućnici u kraljevstvo Božje!« Učenici ostadoše zapanjeni tim njegovim riječima. Zato im Isus ponovi: »Djeco, kako je teško u kraljevstvo Božje! Lakše je devi kroz ušice iglene nego bogatašu u kraljevstvo Božje.«
Oni se još većma snebivahu te će jedan drugome: »Pa tko se onda može spasiti?« Isus upre u njih pogled i reče: »Ljudima je nemoguće, ali ne Bogu! Ta Bogu je sve moguće!«
(Mk 10, 17 – 27)
Početkom 2007. godine kardinal Tomaš Špidlik, isusovac i veliki poznavalac teologije i duhovnosti hrišćanskog Istoka, posetio je Beograd. Sećam se još njegovog predavanja o slavenskoj duši, o mentalitetu i kulturi Slavena. Kao primer za ilustraciju uzeo je reč istina : „…slavenska reč istina u svom korenu sugeriše nešto što živi i diše. Tražiti istinu, znači ući u dijalog s nekim. Da bi živela, istina mora biti personalna i ljudska. A da bi bila večna, mora biti ljudsko – božanska, što znači identifikovati se s Hristom, Istinom.“ Mislim da slavenskoj duši pogoduje hrišćanstsvo jer u ovoj religiji sve se bazira na konkretnoj, živoj osobi – Isusu Hristu.
O takvoj osobi koja je istinom i moralom radi se i u odlomku iz Jevanđelja po Marku koji je predviđen za 28. nedelju. Jednog čoveka koji ne nastupa pod imenom, navodi se samo njegov socijalni status – bogat, imaše veliki imetak, kopka ozbiljno pitanje: kakav život vredi živeti? Koje vrednosti zagovarati? Koja pravila poštovati? Kojih zabrana se držati? Koja dela činiti, koje misli negovati, koje reči izgovarati? Sva ova pitanja su izražena na verski način – da baštinim život večni? Radi se o takvom životnom stilu koji je u skladu sa Božjom voljom i kao takav predstavlja preduslov ulaska u Božje carstvo. Čovek želi saznati kakvu etika da bira i primenjuje. Isus kao prvi stepen predlaže etiku Božjih zapovesti. Zanimljivo je da Isus navodi zapovesti tzv. druge ploče Dekaloga – u pitanju su norme koje regulišu međuljudske odnose u zajednici. To nije nikakva slučajnost. Štovanje Boga u molitvi, liturgiji ( sadržaj prve ploče Dekaloga ) prelazi u odnos prema drugom čoveku koji je bližnji, dakle, adresat milosrđa, poštovanja, praštanja… Lekcije ovakve moralne teologije nalaze se na stranicama Staroga zaveta. Isus deli stavove proroka ( Izaije, Jeremije, Amosa) i psalmista: Bogoštovalac je čovekoljubac, koji se zalaže za sirotu, udovicu i stranca. Isus nabraja zapovesti u drugačijem redosledu nego što je uobičajno – dva puta spominje zapovest koja ima veza sa imovinom – ne ukradi, ne otmi, možda već aludira na čovekom odnos sa novcem, na način sticanja i upravljanja bogatstva, što će biti kasnije kamen spoticanja. Zapovest o poštovanju roditelja zauzima zadnje mesto, posle stavke o krađi i otimanju. Neki biblisti ovaj redosled tumače kao Isusov svojevrsni ispit savesti bogatašu da li je „oteo“ obaveznu brigu roditeljima tako što je svotu novca predao u hram – ovu praksu je Isus oštro osudio.
Svakako, bogataš je položio ispit. U kontekstu zapovesti doživljava samoga sebe kao ostvarenu ličnost: To sam sve činio od svoje mladosti. Sigurno bi njegovo okruženje afirmativno klimalo glavom aplaudirajući: Svaka čast. Pred nama stoji jedan bezprekoran čovek. Isus nastavlja potragu za savršenstvom u moralnom smislu. Izgleda da još nešto ipak fali. Najpre baci pogled u kojem se može pročitati razumevanje, saosećanje i blizina i posle ga ošamari radikalnim zahtevom : Idi i što imaš, prodaj i podaj siromasima… Već na prvo saslušanje zvuči preterano, maltene neostvarivo. Imanje, bogatstvo, pošteno stečeno ili nasleđeno, smatralo se u jevrejskoj kulturi Božjim blagoslovom, znakom Božje naklonosti pri čemu se uvek dodavala napomena o pomoći sirotinji, milostinja je bila podignuta na stepen moralne obaveze. Isusov zahtev u svojoj radikalnosti daleko nadmašuje stavku milostinje. Ide do ekstrema: odreći se svega ostajući praznih ruku i džepova. Ovo odricanje na kojem insistira Isus ne pripada redu herojskih podviga dobročinstva i materijalnog milosrđa. Ono nema svrhu samo u sebi jer stoji u službi jednom višem dobru – postati učenik Isusa Hrista. Odricanjem i dobrovoljno izabranim siromaštvom se oslobađa srce i um da se potpuno raspolože za nasledovanje Isusa Hrista. Učenik napušta sve, ostavlja to iza svojih leđa da bi na kraju zadobio ono najvažnije: prijateljstvo sa Hristom. Od sada Isus postaje stena na koju se može nasloniti; bezbednost na koju može računati; mudrost koja daje odgovore na sva važna pitanja; norma po kojoj se treba ravnati; vrednost koja zauzima sve prečke na lestvici; imanje koje usrećuje. Možemo reći da se kod Isusovog učenika čitav kosmos sažima u jednoj jedinoj tački – u osobi Isusa Hrista. Ali u tom sažetku može se pronaći sve što je potrebno za jedan ostvaren život – tu je radosna vest o Božjoj ljubavi, tu je iskustvo „biti voljen“ kao dete Božje, tu je podsticaj na bratsku ljubav, tu je perspektiva budućnosti, tu je mir, spokojstvo duša…. Na kraju onaj koji je izgubio radi Isusa, biće na dobitku – tko stavlja Hrista na prvo mesto sve druge stvari ima na pravome mestu ( sveti Augustin ). Štata da to bogataš nije shvatio.
Još jedno pojašnjenje. Obično kad dolazimo u kontakt sa izrazima tipa – odricanje, siromaštvo, padaju nam na pamet likovi monaha, pustinjaka koji Hrista radi biraju ovakav asketski način života. Ali jevanđelska priča o bogatašu je upućena svim članovima crkvene zajednice. Dakle, radi se o opštom pozivu „staviti Hrista na prvo mesto, ništa i nikoga pretpostaviti Njemu i Njegovoj ljubavi“ i ujedno upozorava na opasnosti koje potiču od onih stvarnosti koje imaju tendenciju da opčine i potčine srce i um kao idoli – moć, bogatstvo, samožive strasti i požude….
Vlč. Andrej Đuriček