Razmatranje 28. nedelje kroz godinu

Dok je Isus putovao u Jeruzalem, prolazio je između Samarije i Galileje. Kad je ulazio u neko selo, eto mu u susret deset gubavaca. Zaustave se podaleko i zavape: »Isuse, Učitelju, smiluj nam se!« Kad ih Isus ugleda, reče im: »Idite, pokažite se svećenicima!« I dok su išli, očistiše se. Jedan od njih, vidjevši da je ozdravio, vrati se slaveći Boga u sav glas. Baci se ničice k Isusovim nogama zahvaljujući mu. A to bijaše neki Samarijanac. Nato Isus primijeti: »Zar se ne očistiše desetorica? A gdje su ona devetorica? Ne nađe li se nijedan koji bi se vratio i podao slavu Bogu, osim ovoga tuđinca?« A njemu reče: »Ustani! Idi! Tvoja te vjera spasila!«

(Lk 17,11-19)

Pre deset godina Evropom je zapljusnuo snažan talas migranata iz Azije i Afrike. Tadašnju dobrodošlicu nemačke kancelarke Angele Merkel: Wir schaffen das (Uspećemo, mi to možemo) danas je zamenila antimigrantska politika vlada i parlamenata u Evropi: dižu se barijere, zaoštravaju se kontrole na granicama, umesto azila i dozvola boravka poseže se za „push backovima“ (prisilno vraćanje). Na sreću, u Katoličkoj Crkvi može da se pronađe pozitivna slika migrantskog fenomena. U zaključnom dokumentu Biskupske sinode iz prošle godine navodi se da migranti imaju potencijala da doprinose obnovi verskog života u našim crkvenim zajednicama. Zašto ovakav promigrantski ton na uvod? Mislim da se u jevanđelskom tekstu ove nedelje može primetiti sličan stav o odnosu elite prema onima koji su na margini. Oni skrajnuti, potcenjivani, marginalci mogu prijatno iznenaditi, čak nadmašiti i zasjeniti umišljenu elitu. Uloga marginalaca koji su uspeli da doguraju do centra pripada gubavom Samarićaninu. Ali idemo redom.

Isus kao obično izvodi neko čudo na udivljenje radoznale publike. Ovog puta se radi o izlečenim gubavcima. Ovo čudo ne spada u neki propagandistički trik kojim bi Isus želeo da pridobije nove pristalice. Ono nosi u sebi jednu duboku teološku poruku. Tumači se kao dokaz dolaska Božjeg carstva u osobi Isusa Hrista. Tamo gde je Hrist tamo je na snazi Božje carstvo, carstvo u kojem će slepi da progledaju, gluvi da čuju, hromi da hodaju, mrtvi da ustanu i gubavi da se čiste. Božja ljubav će da otare svaku suzu sa očiju i pobedi i samu smrt. Božja blizina uspostavitće onu izgubljenu harmoniju u međuljudskim odnosima, u odnosu čoveka sa prirodom, u odnosu duše i tela unutar ljudskog bića. Takvo Božje carstvo se već dogodilo u vaskresenju Isusa Hrista. Sada čitav kosmos čeka njegov dolazak u nadi da će sve biti saobraženo na sliku Vaskrslog Gospodina. Čudo izlečenja gubavih ne može da se svede na kategorije medicinskog fenomena, ono više pripada teološkom ambijentu. Teolog ga obrađuje kao eshatološku temu – čudo je naveštaj buduće stvarnosti Božjeg carstva i bavi se njim kao predmetom soteriologije – čudo govori o spasonosnoj ljubavi Božjoj koja oslobađa od zla. I sam Samarićanin svojim ponašanjem priznaje da u njegovom izlečenju ima prste Bog i njegova milost, njegova reakcija liči na molitelja u hramu: vrati se slaveći Boga u sav glas.

Nije slučajnost da adresat čuda je Samarićanin, ova etnička i verska pripadnost upućuje isto važnu teološku poruku. U vezi sa time treba odmah napomenuti da kod Jevreja su Samarićani bili na lošem glasu. Smatrani su jereticima, idolopoklonicima, nečistim ( u verskom, moralnom smislu ) poganima. Na snazi je bilo pravilo : Ništa s njima! Izbegavati! Ne kontaktirati!

Isus se u svojoj slobodi Božjeg Sina ne obazire na ove zabrane i zapovesti koje samo dižu zidove i grade barijere među ljudima. Svojim drugovanjem sa Samarićaninom i još leproznim nadovezuje se na one progresivne vizije proroka o ulazku pogana u Božje carstvo jer Bog izabravši jedan narod nije odbacio druge, naprotiv, oni drugi biće jednom nakalemeni na veru Izraela postajući Božji miljenici. Ova stvarnost Božjeg carstva nije u Jevanđelju smeštena u daleko sutra nego pulsira u Isusovoj prisutnosti. On u svojstvu Božjeg pomazanika poziva pogane da se pridruže veri u pravoga Boga koji je nekada spasonosno delovao u istoriji jevrejskog naroda i po njemu i u njemu, po krstu i praznom grobu, u potpunosti ostvaruje svoja obećanja. Isusov kontakt sa Samarićaninom slika je Crkve u kojoj zajedno za stol sedaju Jevreji i pogani, slika tako draga jevanđelisti Luki koji je autor i Dela apostolskih, knjige o počecima Crkve.

Nama hrišćanima 21. veka ove prepirke na relaciji Jevrej – Samarićanin mogu da zvuče strano. No lik leproznog Samarićanina ne gubi ništa na svojoj aktuelnosti. Evo, nekoliko predloga aktualizacije narečenog događaja :

1. Samarićanin, stranac, neistomišljenik, inoverac posle susreta sa Isusom iznedrio je molitvu zahvalnosti na kojoj bi mu pozavideo i ortodoksni Jevrej. Dakle, i marginalci mogu da se dočepaju centra. Potcenjivani i skrajnuti mogu svojom verom, duhovnošću, pobožnošću da preteknu onu versku elitu koja umišlja da ima monopol na stvari religije. Papa Franja kad je pre 4 godine pokrenuo sinodalni proces hteo je da potakne u Crkvi kulturu dijaloga, dijaloga sa svima, dakle, i sa onima koji su zbog ekonomskog, socijalnog, kulturnog ili iregularnog versko-moralnog statusa skrajnuti, istisnuti na marginu. Sinodalna Crkva je zajednica u kojoj se pruži sluh i daje reč i marginalcima – migrantima, Romima, pripadnicima LGBT zajednice, rastavljenima…
2. Grupa gubavaca sastavljena je od Jevreja i Samarićana. U takvoj nevolji padaju u zaborav sva pravila o rasnoj i verskoj segregaciji, zarazna bolest povezuje jadnike različitih vera i kultura, zajedno tumaraju svetom i bore se da prežive. U tome vidim aluziju na današnju situaciju – svet pogađaju krize, katastrofe koje su zajednička nevolja svih – klimatske promene, ratni konflikti, polarizacije u društvu, rast životnih troškova…Ova zajednička baština problema potiče na saradnju, dijalog, udruženi poduhvat u reševanju. Sećate se još epidemije korona virusa koji je harao čitavim svetom? Papa Franja na praznom trgu sv. Petra je molio: čovečanstvo liči na lađu na olujnom moru. Svi smo na istoj lađi. Niko ne može da se spasi sam, bez drugih.
3. Guba, lepra u Isusovo vreme predstavljala i ozbiljan socijalni problem. Povlačila je za sobom radikalnu izolaciju, bolesnik je bio prinuđen da zbog opasnosti zaraze prekine kontakte sa zdravima. Isusovo čudo ne donosi samo ozdravljenje tela nego socijalno rehabilituje gubavca – vraća ga u zajednicu koju je pre morao napustiti. Evo, snažne metafore o ponovo uspostavljenoj zajednici. Susret sa Isusom deluje terapeutski na odnose. On nas uvodi u svoj sinovlji odnos sa Bogom, deleći sa nama sopstveno iskustvo sa Božjom ljubavlju i svojim blaženstvima o milosrđu, blagosti, mirotvorstvu pruža lekciju kako da izađemo iz izolacije sebičnosti i vratimo se u zajedništvo sa drugima.

Vlč. Andrej Đuriček