Razmatranje 29. nedelje kroz godinu B

U ono vrijeme: Pristupe Isusu Jakov i Ivan, sinovi Zebedejevi, govoreći mu:

»Učitelju, htjeli bismo da nam učiniš što te zaištemo.« A on će im: »Što hoćete da vam učinim?« Oni mu rekoše: »Daj nam da ti u slavi tvojoj sjednemo jedan zdesna, a drugi slijeva.« A Isus im reče: »Ne znate što ištete. Možete li piti čašu koju ja pijem, ili krstiti se krstom kojim se ja krstim?« Oni mu rekoše: »Možemo.« A Isus će im: »Čašu koju ja pijem pit ćete i krstom kojim se ja krstim bit ćete kršteni, ali sjesti meni zdesna ili slijeva nisam ja vlastan dati – to je onih kojima je pripravljeno.«

Kad su to čula ostala desetorica, počeše se gnjeviti na Jakova i Ivana. Zato ih Isus dozva i reče im:

»Znate da oni koji se smatraju vladarima gospoduju svojim narodima i velikaši njihovi drže ih pod vlašću. Nije tako među vama! Naprotiv, tko hoće da među vama bude najveći, neka vam bude poslužitelj! I tko hoće da među vama bude prvi, neka bude svima sluga. Jer ni Sin Čovječji nije došao da bude služen, nego da služi i život svoj dade kao otkupninu za mnoge.«

(Mk 10, 35 – 45)

Veliki petak 2005. godine. U rimskom Koloseu održavala se tradicionalno molitva križnog puta. Papa Jovan Pavle II nije mogao sudelovati lično na molitvi, pratio je celi događaj prikovan za kolica u svojoj kapeli. Autor meditacija je bio Kardinal Jozef Racinger, budući papa Benedikt XVI. Taj križni put me uvek duboko impresionira. Sećam se jedne zanimljive misli koju je Kardinal izneo kad je razmatrao Isusov pad pod težinom krsta: Isusova patnja se nastavlja u njegovoj Crkvi jer hrišćani znaju nekada da zauzmu pozicije Isusovih progonitelja – svojim neznanjem, površnošću, pohlepom za slavom, bogatstvom, vlašću, njegovanjem svetovne duhovnosti….

Ove misli mi padaju na pamet sagledavajući ponašanje apostola kako ga oslikava odlomak iz Jevanđelja po Marku predviđen za 29. nedelju. Kao što smo zapazili prošlih nedelja, apostoli i učenici nisu baš na dobrom glasu što se tiče shvatanja i praktične primene Isusove poruke: ne shvataju, površni su, kolebljivi, maloverni, nekad uplašeni, teskobno zabrinuti, obuzeti svojim interesima; takva negativna bilanca zadržaće se do kraja – još u trenucima Isusovog uzašašća na nebo neki posumnjaše. Izgleda da nisu otporni ni na virus pohlepe za vlašću i slavom. Ali da ne budemo previše strogi. Zahtevi apostola Jovana i Jakova uklapaju se u mentalitet prosečnog čoveka – materijalni komoditet, zdravlje, priznanje, uticaj, uspeh itd. To su stavke koje se mogu naći u prtljagu želja koje čovek nosi na svojim leđima od pamtiveka. Nihil novi sub sole. Doajen poparta slikar Endi Varhol još pre pedesetak godina zagovarao je pravo svakog čoveka barem na pet minuta slave i aplauza. Dakle, molbe apostola Jovana možemo ispratiti blagonaklonim komentarom ničeovskog porekla : ljudski, previše ljudski. Uzimajući u obzir ove drevne porive ljudskih srca, nameće se pitanje: da to nije Isus koji je zastranio, zastranio u smislu postavljanja previsokih ideala do kojih se čovek iz sivila moralnog proseka teško da popne? Da nije natovario preteški teret na ramena svojih sledbenika?

Evo, sažetak njegove etike : Najveći je poslužitelj. Prvi je sluga. Bolje služiti nego biti služen. Već shvatiti ove principe iziskuje intelektualni napor a da o primeni ni ne govorim, tek to je hleb sa sedam kora. Sva radikalnost i novost ovog učenja izlazi na videlo ako bacimo pogled na originalan grčki jezik u kojem je tekst napisan. Reč poslužitelj prevod je grčkog termina diakonos koji se odnosi na posluživanje oko stola i izrazom sluga prevedena je originalna reč doulos kojom se označuje položaj roba, dakle u odnosu na diakona pad dole na lestvici „profesija“ – manje para, poštovanja a više posla i komandovanja.

Dakle, oni koji dobrovoljno biraju pozicije diakona i doulosa – poslužitelja i sluge nalaze se na liniji Isusovih sledbenika, onih pravih, privrženih, odanih. Sluga ili poslužitelj su zanimanja koja imaju u svom popisu posla samo jednu odrednicu „biti za druge“, ne s njima, ne pored njih, to nije dovoljno. Poslužitelj, sluga investira svoje vreme, znanje, veštine, svoj um i srce u projekat koji nosi naslov Moj bližnji, Ti.

Poslužitelj, sluga dobro zna da nije slobodan ako su drugi oko njega u okovima; da nije pametan ako taj pored njega tavori u neznanju; da nije smiren ako se njegova braća tresu od straha; da nije srećan ako ima onih koji grcaju u suzama; da ne može da uživa u hrani, krovu nad glavom ako nailazi na gladne ili beskućnike. Sluge, poslužitelji po Isusovoj meri služe se i posebnom gramatikom : ličnu zamenicu Ja uvek izgovaraju zajedno sa Ti brzo prelazeći na plural Mi, uopšte vrlo su škrti na prisvojnu zamenicu „moje“, prednost daju obliku „Tvoje, naše“…

Na početku sam se trudio da opravdam Jovanovu molbu prikazujući nju kao normalnu tendenciju ljudske psihe ali treba dodati da njemu kao apostolu ne ide u prilog upravo njegov status pratioca Isusa, takoreći izbliza. Apostoli su dobili jedan privilegiji: sopstvenim očima su pratili Onoga koji ne samo da je poštovao pravilo služenja kao da mu je nametnuto izvana nego On sam je postao služba, biće za druge. „Biti za druge“ tako ulazi u definiciju Isusa Hrista. On je za druge i to sa velikim i malim slovom „D, d“. U svojstvu Sina Isus je za Drugoga, za Boga Oca jer je sinovski poslušan Božjoj volji, predan Očevoj ljubavi. U svojstvu brata on je za druge – braću i sestre, za bolesne koje leči, za opsednute koje oslobađa, za gladne koje hrani, za tužne koje teši, za odbačene i prezrene koje poštuje kao ugledne, za grešnike kojima donosi Očevo milosrđe.

Isus je na uvod svojoj lekciji o služenju stavio prognozu o sopstvenom stradanju i smrti, vrlo detaljnu. Ova povezanost nije samo hronološke prirode. Krst je mesto i vreme njegovog služenja drugima i Drugome. Ovde Isus postaje diakonos i doulos. Ali odakle ta pretenzija da se njegova smrt uzdigne na pijedestal žrtve koja donosi benefite čovečanstvu? Ne umire kao hiljade nepravedno osuđenih pre njega i posle njega? Da, ubrojen je među ove nesrećnike ali ipak drugačiji. Isus je shvatio i prihvatio svoju smrt u duhu solidarnosti sa svima patnicima sveta, povezao se sa svima stradalnicima od početka sveta, poistovetio se sa zaplakanima i zgaženima. Još više. Sve nas je uneo u sopstvenu sudbinu raspetoga. I ovako povezane s Njim, upisane u Njegovo probodeno srce izlaže nas u najdubljem mraku smrti svetlu Božje očinske ljubavi otvarajući nam uši da čujemo Očev glas : Ustani, Ja Tvoj Otac sam s tobom i za tebe. To je ona otkupnina koju je isplatio Isus: izveo nas iz prijašnjeg stanja otuđenosti koje karakteriše roba na svetlo u kojem gledamo milosno lice Boga koji želi biti naš Otac.

Vlč. Andrej Đuriček