Razmatranje 3. korizmene nedelje

Dođe dakle u samarijski grad koji se zove Sihar, blizu imanja što ga Jakov dade svojemu sinu Josipu. Ondje bijaše zdenac Jakovljev. Isus je umoran od puta sjedio na zdencu. Bila je otprilike šesta ura.

Dođe neka žena Samarijanka zahvatiti vode. Kaže joj Isus: “Daj mi piti!” Njegovi učenici bijahu otišli u grad kupiti hrane. Kaže mu na to Samarijanka: “Kako ti, Židov, išteš piti od mene, Samarijanke?”

Jer Židovi se ne druže sa Samarijancima. Isus joj odgovori: “Kad bi znala dar Božji i tko je onaj koji ti veli: ‘Daj mi piti’, ti bi u njega zaiskala i on bi ti dao vode žive.” Odvrati mu žena: “Gospodine, ta nemaš ni čime bi zahvatio, a zdenac je dubok. Otkuda ti dakle voda živa? Zar si ti možda veći od oca našeg Jakova koji nam dade ovaj zdenac i sam je iz njega pio, a i sinovi njegovi i stada njegova?”

Odgovori joj Isus: “Tko god pije ove vode, opet će ožednjeti. A tko bude pio vode koju ću mu ja dati, ne, neće ožednjeti nikada: voda koju ću mu ja dati postat će u njemu izvorom vode koja struji

u život vječni.” Kaže mu žena: “Gospodine, daj mi te vode da ne žeđam i da ne moram dolaziti ovamo zahvaćati.” Nato joj on reče: “Idi i zovi svoga muža pa se vrati ovamo.” Odgovori mu žena: “Nemam muža.” Kaže joj Isus: “Dobro si rekla: ‘Nemam muža!’ Pet si doista muževa imala,

a ni ovaj koga sada imaš nije ti muž. To si po istini rekla.” Kaže mu žena: “Gospodine, vidim da si prorok. Naši su se očevi klanjali na ovome brdu, a vi kažete da je u Jeruzalemu mjesto gdje se treba klanjati.” A Isus joj reče: “Vjeruj mi, ženo, dolazi čas kad se nećete klanjati Ocu ni na ovoj gori ni u Jeruzalemu. Vi se klanjate onome što ne poznate, a mi se klanjamo onome što poznamo jer spasenje dolazi od Židova. Ali dolazi čas – sada je! – kad će se istinski klanjatelji klanjati Ocu

u duhu i istini jer takve upravo klanjatelje traži Otac. Bog je duh i koji se njemu klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju.” Kaže mu žena: “Znam da ima doći Mesija zvani Krist – Pomazanik.

Kad on dođe, objavit će nam sve.” Kaže joj Isus: “Ja sam, ja koji s tobom govorim!” Uto dođu njegovi učenici pa se začude što razgovara sa ženom. Nitko ga ipak ne zapita: “Što tražiš?” ili: “Što razgovaraš s njom?” Žena ostavi svoj krčag pa ode u grad i reče ljudima: “Dođite da vidite čovjeka

koji mi je kazao sve što sam počinila. Da to nije Krist?” Oni iziđu iz grada te se upute k njemu. Učenici ga dotle nudili: “Učitelju, jedi!” A on im reče: “Hraniti mi se valja jelom koje vi ne poznajete.”

Učenici se nato zapitkivahu: “Da mu nije tko donio jesti?” Kaže im Isus: “Jelo je moje vršiti volju onoga koji me posla i dovršiti djelo njegovo. Ne govorite li vi: ‘Još četiri mjeseca i evo žetve?’

Gle, kažem vam, podignite oči svoje i pogledajte polja: već se bjelasaju za žetvu. Žetelac već prima plaću, sabire plod za vječni život da se sijač i žetelac zajedno raduju. Tu se obistinjuje izreka: ‘Jedan sije, drugi žanje.’ Ja vas poslah žeti ono oko čega se niste trudili; drugi su se trudili, a vi ste ušli u trud njihov.” Mnogi Samarijanci iz onoga grada povjerovaše u njega zbog riječi žene koja je svjedočila: “Kazao mi je sve što sam počinila.” Kad su dakle Samarijanci došli k njemu, moljahu ga da ostane u njih. I ostade ondje dva dana. Tada ih je još mnogo više povjerovalo zbog njegove riječi pa govorahu ženi: “Sada više ne vjerujemo zbog tvoga kazivanja; ta sami smo čuli i znamo: ovo je uistinu Spasitelj svijeta.”

(Iv 4,5-42)

Primetio sam da se neki psihoterapeuti rado pozivaju na mišljenje antičkih filozofa, iz naftalina vade ideje mudrih stoika Epikteta, Seneke ili Marka Aurelija. U njihovim idejama pronalaze pametne savete za svoje klijente koji se bore sa aktuelnim pošastima depresije, anksioznosti ili stresa. Filozof stoik bi današnjem čoveku uplašenom zbog neuspeha, malodušnom i nesigurnom usled neizvesnosti i nemogućnosti planiranja i predviđanja preporučio da smanji očekivanja i u glavi zamišlja crne scenarije ili bolje rečeno da crta negativan ishod stvari. Prednost ovog pesimizma je u tome da čuva od razočarenja kad život krene po zlu ali zna i da priušti prijatno iznenađenje u slučaju da događaji stignu do hepi enda. Ništa novo pod suncem. Izgleda da su i stari srbi nekada igrali na stoičke žice sudeći po izreci: kako si se nadala, dobro si se udala.

Naravno, nije mi sad cilj da se bavim stoičkim inspiracijama u savremenoj psihoterapiji. Ali postoji jedna poveznica između Jevanđelja treće korizmene nedelje i psihoterapije na bazi stoicizma. Ta poveznica je lik Samarićanke sa kojom Isus razgovara. Samarićanka tačno u skladu sa stoičkim savetima ništa značajno ne očekuje, ne zamara se velikim planovima, ne gaji naročite ambicije a ipak na kraju postigla je ono što nadmašuje njezine želje i prerasta njezine fantazije. Ali idemo redom.

Odlomak opisuje susret žene, po veroispovesti i nacionalnosti Samarićanke, sa Isusom koji se upravo u Samariji zaustavio na svom putu iz Judeje u Galileju. Jevanđelje po Ivanu obiluje takvim dijalozima, prema tome možemo ga nazvati Jevanđeljem susreta.

Isusovo držanje, stav, celo ponašanje izmiče se iz kalupa koji su skrojili jevrejska vera, moral i pravo. Sve ove stavke kao da su se urotile protiv jadnih Samarijanca, nalažu izbegavati njih u velikom luku navodeći razloge tipa – oni su izdajnici jer su se još pre sedam vekova mešali sa okupatorima iz Asirije, oni su krivoverci jer njihova vera liči na miks jevrejstva i paganskih religija, oni su idolopoklonici jer njihov kult izgleda u očima pravovernih Jevreja „da se prekrstiš“. Isus očigledno ne mari za ovakve konvencije. Ne dozvoljava da ga one sprečavaju u kontaktu sa drugima koji su drugačiji. Njegov univerzalizam, dakle, „biti sa svima bez obzira na veru, naciju, pol ili socialnu klasu“ ne duguje nekom revolucionarnom buntovništvu nego poslušnosti svom nebeskom Ocu koji ima sluha za sve. Svetlo univerzalne Božje ljubavi je toliko „oslepilo“ Isusa da ne primećuje ni drugi handikep koji treba da diskvalifikuje sagovornika – „on“ je žena. Njoj Isus otkriva svoj identitet – time stavlja do znanja da se žena po pitanju dostojanstva i vrednosti ništa ne razlikuje od muškarca.

Što Samarićanka dobiva u susretu sa Isusom –  ono „nešto“ čemu se nije nadala, što nije očekivala, što nije mogla predvideti? Na početku stoji obična svakodnevna potreba vode, ona tera stanovnike sela da svraćaju kod zdenca koji je obeležen verskim poreklom, iskopan praocem Jakovom. No pošto je Isus veći od svih likova Staroga saveza, vodu koju on nudi Samarićanki ima božanske atribute. Simbol žive vode odnosi se na Boga kao izvor vode, ovu simboliku nalazimo u Knjizi proroka Jeremije: I dođe mi reč Gospodnja: dva zla narod moj učini: ostavi mene, izvor vode žive, te iskopa sebi cisterne što vode držati ne mogu.  U psalmima na sličan način voda aludira na Boga: Kako li je dragocena, Bože, dobrota tvoja… u tebi je izvor životni. Isus u svojstvu sina, dakle, onog najkompetentnijeg stručnjaka za Božje stvari, objavljuje ljubav Boga Oca, onu ljubav koja svemu prethodi kao izvor, koja sve prati i koja na kraju garantuje budućnost života u svome kraljevstvu.

Što je zapravo Isus doneo: mir u svet, blagostanje, jedan bolji svet? Odgovor glasi posve jednostavno – Boga. Donio je Boga. Onoga Boga čije se lice prethodno polako razotkrivalo od Abrahama, preko Mojsija i proroka do mudroslovne literature – Boga koji je samo u Izraelu pokazivao svoje lice, ali kojega su štovali i drugi narodi sveta, premda je njihovo štovanje pokriveno senama – onoga Boga koji je Bog Abrahamov, Izakov i Jakovljev, pravoga Boga doneo je Isus svim narodima zemlje.

Učenik koji sledi Isusa zajedno s njim uvučen je u zajedništvo sa nebeskim Ocem, jer tko ima Sina ima i Oca. Isus s nama deli sopstveno iskustvo „biti voljen ljubavlju Boga Oca“. Isus vrhunac zajedništva sa Bogom Ocem postiže u trenutku stradanja na krstu i slavnoga vaskresenja. Krst i prazan grob postaće liturgijska mesta, mesta bogoštovanja. Sećajući se Isusove žrtve na krstu i slavnoga vaskresenja obavlja se istinska liturgija – molitelj se vraća Bogu, svome milosrdnom Ocu, pomiruje se s njim i otvara se njegovoj spasonosnoj ljubavi. Krst i prazan grob nadomestit će samarijansko sveto brdo Gerizim i jevrejski hram u Jerusalimu. U duhu i istini treba da se klanjaju – u duhu raspetoga i vaskrsloga Sina i u istini o Bogu koji deluje kroz krst i prazan grob.

Samarićanka upućena Isusom u Božje stvari ne drži svoja otkrića samo za sebe kao da se radi o strogo privatnoj svojini, naprotiv, trči da svoju radost, nadu i veru podeli sa drugima. U tom smislu nastupa kao prototip misijskog delovanja koje će da krasi Crkvu nakon vaskresenja. Njezini sunarodnici imaju sluha za njezino svedočanstvo ali ne zaustavljaju se na nivou slušanja, traže susret sa Isusom, njihov stav ima u Jevanđelju po Jovanu status simbola ličnog kontakta sa Isusom, hrišćanin je onaj koji je lično sreo Isusa i postao njegov prijatelj i učenik.

Vlč. Andrej Đuriček